Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić

Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić

Da počnem parafrazom onog starog vica o Crnogorcima. Na pitanje „šta ti imaš protiv levičara“, odgovaram: ništa – efikasno.

Šalu na stranu, u ovoj polemici koja je podvedena pod (neo)liberalizam, a izgleda (mi) da se poprilično izlila iz korita, pokušaću da se skoncentrišem na dve stvari.

Najpre na argument Branislava Dimitrijevića koji upućuje na jedan članak u Gardijanu gde se tvrdi da politika Margaret Tačer nije dala dobre rezultate. Ključan je u tom članku podatak da je stopa rasta bruto domaćeg proizvoda po stanovniku u Velikoj Britaniji tri decenije pre Margaret Tačer bila veća nego posle.

Ne bi čovek trebalo da bude neki veliki ekonomski stručnjak da bi video da je ovakvo poređenje blago rečeno nekorektno. Jer, svakome je jasno da će razvoj u prvim posleratnim godinama, pa i decenijama, biti brži nego u kasnijim. Takođe, poznato je da kad nerazvijene zemlje počnu da se razvijaju one ostvaruju mnogo veće stope rasta od razvijenih, iako u apsolutnom iznosu ove druge ostvaruju veći prirast. Jednostavno jedan odsto od 100 miliona više je nego pet odsto od 10 miliona.

U tom smislu bilo bi korektnije da se navede kretanje stope rasta po decenijama od 1950. do 1980. recimo, kada Tačer preuzima vlast (mada je to u stvari, da ipak podsetim, bilo 1979), a zatim i do 2010. Kad smo već kod toga, onda treba reći da je Britanija u sedamdesetim bila u velikoj krizi: ekonomski je nazadovala u odnosu na druge razvijene zemlje (njene stope rasta bile su manje), inflacija je bila visoka (uglavnom dvocifrena, a dolazila je i do 20 odsto), nezaposlenost je rasla. Nakon reformi koje je sprovela Margaret Tačer, ekonomsko nazadovanje je zaustavljeno, krajem osamdesetih rast premašuje pet odsto, Britanija ponovo zadobija prethodnih godina izgubljenu značajnu ulogu u svetskim poslovima, nezaposlenost je pala (sa 3,3 na 1,6 miliona). Da su građani UK bilo zadovoljni reformama pokazuje i činjenica da buduće vlade, ni konzervativaca ni laburista generalnu orijentaciju nisu menjale. O tome svedoči i nedavna (nasuprot očekivanjima) ubedljiva pobeda Dejvida Kamerona. Zaključak: liberalne reforme koje je sprovela Čelična lejdi stavile su Britaniju na put višedecenijskog (relativno) visokog, stabilnog i, uprkos povremenim krizama, održivog rasta i razvoja.

Druga stvar: „Profesorka (Danica Popović – prim. ML) previđa jedno od ključnih pitanja – zašto je glumica izgubila posao u šezdesetoj godini? Recimo da je ona bila „neuspešna“ glumica, i da je zato dobila otkaz. Zanima me tačno kako bismo definisali kriterijume neuspešnosti glumaca“, pita Stevan Filipović.

Mene, pak, zanima koje je po Filipoviću pravo vreme da se izgubi posao – 30, 40, 50 godina? A, drugo, još važnije: koji su tačno kriterijumi uspešnosti jednog glumca? I ne samo glum(i)ca, nego i svih drugih profesija i profesionalaca? Ali, pre toga, šta uopšte znači to – biti uspešan?

Iz onoga što o tome u tekstu dalje govori jasno proizlazi da za Filipovića biti uspešan znači isto što i biti dobar. U kolokvijalnom govoru to možda i može da se izjednači, ali u životu, u praksi, između ta dva pojma i te kako može da ima, a po pravilu i ima, razlike. Može čovek biti prilično dobar u nečemu, u smislu da nešto radi kvalitetno, ali to ne mora da znači i da je uspešan, u smislu da to bude i adekvatno nagrađeno. I u moralnom (društvena priznanja i odlikovanja raznih vrsta) i u materijalnom smislu (novac, plata).

Uspešnost nije isto što i umešnost.

„Diskrepanca“ između drugog i prvog, pak, može da se poveća iz nepredviđenih i nepredvidljivih, spoljašnjih, „objektivnih“, a ne „subjektivnih“ okolnosti. Vi ste jednako umešni kao i pre, ali niste isto tako i uspešni. Uspešnost u nekom poslu, kao što znamo, često ne zavisi samo od umešnosti, pa čak manje zavisi od nje, a više od nekih drugih okolnosti. Ne retko i sreće.

Izađimo, za trenutak, iz sfere kulture i umetnosti, uzmimo jedan banalan primer.

Vi možete biti sasvim dobar pekar i raditi u jednoj vrlo uspešnoj pekari, a onda iznenada u vaš komšiluk dođe drugi pekar i otvori svoju pekaru. I odjednom, prodaja se prepolovi pa vaša pekara nije uspešna kao pre. A pravi jednako dobar hleb. I ako je, recimo, u pekari radilo pet radnika, koji su takođe svi dobro radili svoj posao, pa su čak postali i bolji kad se pojavila konkurencija, u novim okolnostima, pošto se smanjio obim posla, jer su se smanjili prihodi, jedan radnik mora da bude otpušten.

Napraviti dobar hleb prava je takođe umetnost, ali, eto, za pekarskim radnicima niko ne plače.

Ovo jesu vrlo trivijalne stvari, ali kulturni, da ih tako nazovem, radnici u Srbiji to ne vide. U stvari, vide, ali se prave da ne vide, odnosno neće da vide. Zato što im to ne odgovara.

Da li otpuštanje jednog pekara znači manje hleba?

Zašto se onda misli da otpuštanje jednog glumca znači manje kulture?

Zašto se misli da država mora da obezbedi pare za sve glumce. I ne samo glumce, razume se, nego i za pisce, slikare, kompozitore…

Uopšte, zanimljivo je to u Srbiji – iako su im puna usta radničke klase, kulturna klasa nikako ne želi da deli njihovu sudbinu. A još manje želi da toj klasi prepusti svoju sudbinu, tj. da ona odlučuje šta će (koga će) da plaća – gleda, čita, sluša – svojim novcem.

Imaju naši umetnici hiljadu primedbi na sve te silne državne i paradržavne institucije, ali radije će oni sa njima da se psuju i svađaju, i javno i tajno, nego da u taj krug posvećenih puste neke kursadžije. Jer – vrana vrani oči ne vadi, a ruka ruku mije.

Da rezimiram.

Prvo, dok levičari u liberalizmu vide glavnog krivca za sve loše što se dešava u savremenom svetu – nema sreće. Pre svega za levicu samu, jer će svet nastaviti svojim putem.

I drugo, dokle god izlaz bude tražila u etatizmu, u većoj ulozi države, levica neće biti bolja alternativa.

Peščanik.net, 18.06.2015.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.