Seoce Licerat (Lützerath), između Kelna, Ahena i Diseldorfa, većih gradova u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija, već nekoliko godina je predmet teških ekoloških bitaka, dakle izvesno nije posledica „nužde“ prelaska na grejanje na ugalj zbog rata u Ukrajini. Iseljavanje stanovnika i rušenje objekata počelo je još 2018. Pre toga, vodila se bitka za obližnju šumu Hambah (Hambach): posle pada „Hamija“, vodila se bitka za „Lici“, i obe su izgubljene. Pobednici su napravili otvoreni ugljenokop u Hambahu, a pored Licerata još je 5 sela predviđeno za rušenje i otvaranje kopova lignita, najprljavije od svih vrsta uglja. Gazde su RWE (globalno prisutni koncern za čistiju energiju) i rudnik Garcvajler (Garzweiler II), koje još od 1978. kopaju lignit u tom području. Dosada su sve presude sudova u Kelnu i Ahenu bile u prilog gazda. Stvari se dakle nikako ne mogu prikazivati kao žalosna dilema između smrzavanja Nemaca i pravičnih ekoloških zahteva, a izjave RWE da će lignit grejati ljude „već narednih dana“ su koješta. Naročito je koješta vizija pokrajine sa jezerom kada se završi eksploatacija lignita, koja će tada postati još starija i lepša. Naravno da se, koracima unazad, Putin može opravdano optužiti da je sve to izazvao. No šta ćemo sa tim da danas skoro 60% nemačkih građana misli da ekološki pobunjenici imaju pravo? Nije reč o tome da vole da se zimi smrzavaju po kućama: uostalom, loženje uglja po kućama je nešto što vlasti ne samo da ne preporučuju, nego ponekad i kažnjavaju. Čak i muke zelenih u parlamentu smešno su nevažne u poređenju sa većinskim stavom građana. To je ključna razlika između borbe za Lici i mnogih drugih slučajeva opsade nervnih čvorova kapitalizma.
Prekjuče, u ponedeljak, iz tunela koji su iskopali ispod sela izašli su i predali se policiji dvojica zadnjih branitelja Licija, aktivisti pod imenom Pinki i Brejn, po junacima crtića iz 90-ih, laboratorijski pacovi: Brejn je smišljao kako da osvoji svet, Pinki je bio idiot. Juče je bila zaposednuta jedna od železničkih pruga koje vode u rudnike. U prošlu subotu je u Lici došlo oko 35.000 demonstranata iz cele Nemačke, došla je i Greta Tunberg, koja uvek kasni jer putuje vozom. Iza kordona policajaca dizala se preteći ogromna mašina za iskopavanje. U prošli četvrtak je počelo nasilno izbacivanje aktivista koji su skvotovali u selu otkad su raseljeni zadnji stanovnici. Sem kuća i ruševina koje je mašinerija odmah napravila – među prvim žrtvama bila je seoska crkva – aktivisti su naselili stara i podigli mnogo novih boravišta u krošnjama i na drvenim tornjevima, međusobno povezanih konopcima, tako da se moglo kretati i vazdušnim putem. Nova arhitektura Licija, zahvaljujući dokumentaciji, sigurno će se proučavati. Portal aktivista je hakovan, čekamo novosti sa drugog mesta. Celo selo postalo je model postkatastrofičnog preživljavanja. Lici je mesto sećanja koje pruža podjednake izazove mašti i tvrdom praktičnom snalaženju.
Koji je bio osnovni zahtev aktivista, ne samo ekologa među njima? Neverovatno minimalan i na prvi pogled irelevantan: pustiti na miru taj mali komad zemlje. No dovoljno je setiti se nedavnih poplava upravo u tom delu Evrope (zapadni deo Nemačke, Belgija) i zastrašujućeg pustošenja oblasti koje nikada ranije nisu bile izložene takvom razaranju od strane relativno malih reka: pravi razlog bio je da su te male reke pobesnele kad su našle nove puteve, koje su napravili više od veka intenzivno korišćeni i šireni kopovi u tom poznatom rudarskom delu kontinenta. Stav javnog mnenja danas je takav da će ostala sela predviđena za rušenje verovatno ostati netaknuta, što neće tek tako promeniti rečnu ćud. Promena ljudske, čak i ako bi se dogodila, verovatno kasni. Izgledi su nam 50%-50%.
Taj deo Nemačke dobro poznajem, živela sam neko vreme u Esenu i povremeno putovala vozom između Kelna i Ljubljane. Među mnogim mestima sećanja, Lici je uistinu neophodna dopuna. Esen je tokom rata bio skoro potpuno uništen u bombardovanjima, sa dobrim razlozima, pre svega zbog Krupove fabrike oružja, Simensa i ogromne rudarske industrije. Desetine hiljada robova iz cele Evrope radilo je u tim industrijama. Bila je sagrađena čak i lažna Krupova fabrika, da bi prevarila engleske pilote. Posle rata, svi užasi dobili su novi izgled i upotrebu, Esen je čak bio centar „zelenog“ preokreta: Krupova vila Higel postala je dom kulturnih ustanova, rudarski kompleks proglašen je Uneskovim spomenikom, u njemu cvetaju luksuzni lokali, pozorišta, galerije, grad okružuje pet jezera od kojih nijedno nije prirodno… i još uvek je centar nemačke energetike, recimo RWE koncerna. Lici nije imao šanse, jer je naprosto siromašan. Maskirana prošlost i maskirana sadašnjost su se tu surovo razotkrile. Ako bi se seoce zaista očuvalo kao spomenik ekološkog aktivizma i industrijske destruktivnosti, to bi značilo samo jedno: da smo preživeli. U to se danas može pre svega sumnjati.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
