Dok globalni mediji daleko više pažnje poklanjaju Samitu G-8 nego Samitu NATO-a, u Makedoniji je obrnuto: jedina postojeća debata je ona da li će NATO ispraviti nepravdu iz Bukurešta i primiti nas, i šta nakon (očekivanog) negativnog ishoda. Kao u začaranom krugu, iznova i iznova, ista hamletovska dilema i „teološka“ rasprava: ima li života nakon smrti, a za nas izvan NATO-a? Opozicija i tzv. liberalni intelektualci i mediji već „seku vene“ govoreći o beznađu, pustoši nakon Čikaga i igranju fudbala sa pocepanom loptom na zabačenom igralištu u predgrađu.
Kao jedan od zaista retkih intelektualaca koji se principijelno i konzistentno zalažu protiv učlanjivanja u NATO, najčešće se osećam kao neki Jeti ili kao Gandi usred vojnog trening kampa. S obzirom na najnovije rezultate ispitivanja javnog mnjenja koji pokazuju dramatičan pad javne podrške za članstvo u NATO (kod Makedonaca je ona sada samo 39%, dok Albanci i dalje pokazuju neverovatnu podršku od blizu 90%), trebalo bi da sam zadovoljna. Ali ambis između principijelnog stava „Ne za NATO“, čak i da Makedonija bude primljena pod svojim ustavnim imenom, i stava razočaranih građana, je ogroman, tako da je privid da smo na istoj strani. Kalimero pozicija („to je nepravda“, kaže simpatični lik iz crtanog filma), nije ništa drugo do rezultat frustracije zbog blokade primanja zemlje u NATO zbog zahteva da država promeni ime. Ovo je više emotivna reakcija ljudi, a ne rezultat racionalnog i promišljenog stava da nešto treba menjati u odnosu na „strateški cilj – NATO“.
Moj stav je da pritisak u vezi sa imenom i identitetom Makedonaca nije ni slučajan, ni trivijalan; ime ne može biti za prodaju, najmanje zbog ulaska u vojnu alijansu. Moji razočarani sunarodnici reaguju slično kao u onoj basni o lisici i grožđu, pa u ljutnji kažu da je grožđe zeleno i kiselo, ne videći da je ono trulo, skupo i opasno. Ubeđena sam da bi, u slučaju nekakvog čuda i odluke da Makedonija bude primljena u „klub najmoćnijih nacija“, ovde zavladala svenarodna euforija. Zbog toga je pad podrške ulasku u NATO reakcija „odbačenog ljubavnika“, a ne rezultat sazrevanja i argumentovanog razmišljanja protiv „jedine alternative“ koja je već utisnuta u mentalni čip nacije.
U poslednjih 20 godina u Makedoniji nikada nije bila otvorena ni javna ni stručna debata o bezbednosnim alternativama, a najmanje je razvijano racionalno razmišljanje o Planu A, Planu B ili C. Ovde niko i ne pomišlja šta znači i šta donosi članstvo u NATO-u, kakve obaveze, koja je cena koju treba platiti, u kakve će nas to vojne avanture uplesti (Sirija, Iran…). Oduvek je bilo važno „ući“ ne pitajući za posledice i ne shvatajući da članstvo u NATO nije ulazak u zemlju meda i mleka i večnih piknika. Da mi uđemo, pa ćemo posle videti što ćemo, sve će se samo od sebe srediti, investicije će početi da dolaze i živećemo u blagostanju.
Nije čudno što je i univerzitetski podmladak šokiran kada čuje „jeretičku“ i kritičku poziciju prema NATO alijansi. Mediji povremeno prenesu vest da su NATO snage izvršile neki zločin, ali to se nikako ne dovodi u vezu sa našim učešćem u misijama. Za razliku od zrelih demokratija, ovde „progresivna“ javnost traži više oružja nego putera, kritikujući vlasti zbog smanjenja izdataka za vojne namene. U sferi javne politike, svi su paralisani od straha, onesposobljeni za analitički stav. „MI nemamo drugu alternativu!“ Čitave generacije su odrasle sa ovom tipično kockarskom logikom: staviti čitav ulog na jednu kartu, zvala se ona NATO ili EU, svejedno. Svaka negativna poruka iz Brisela u vezi sa integracijom je ravna katastrofi. Oni koji su prošli kroz iračka i avganistanska ratišta sada kao predavači govore da je „mač jači od pera“ i to praktično demonstriraju svojim kadetima, koji zbunjeni gledaju u originalni mač Sadama Huseina u rukama svog profesora. Žalosna slika militarizovanog uma, čak i kada se dešava u vojnoj akademiji. Ratnik i ne shvata da „pero“ nije pero u bukvalnom smislu, nego da se to odnosi na čovekov um, razum, savest, inventivnost i hrabrost da se bori sa nasilnicima, i posebno sa dogmama. Đordano Bruno se nije vinuo u vatru uzalud; njegovo se pero pokazalo snažnije od moćnog oružja njegovih inkvizitora. Njemu dugujemo civilizaciju, a ne moćnicima sa bakljama ili mačevima u rukama.
Da se vratim na trulo grožđe iz Čikaga. I najveći eksperti nemaju komentar na ono o čemu se zaista raspravlja na Samitu (istini za volju, medije to i ne zanima). Sada, nakon još jednog hladnog tuša i skrivenog grčkog veta, mi ćemo se opet okrenuti sebi i nasrnuti jedni na druge na poznatom političko-etničkom terenu, da se obračunamo i nađemo ko je kriv zato što smo ponovo izvisili. Za razliku od nas, svetska javnost je uznemirena i to s pravom. Policijska opsada Čikaga i strah od „nasilnih“ demonstranata je odraz fenomena militantnog urbanizma (kao što se već nazivaju policijske urbane mini-države u kojima se održavaju veliki skupovi, uključujući i London u susret Olimpijskim igrama); lideri najmoćnije alijanse se plaše i čuvaju od svojih građana, pa su se okružili snajperistima, antiteroristima, dronovima.
Samit najbogatijih se održava u de facto vojnoj bazi (koja se prikazuje kao mesto za odmor predsednika SAD), a u njoj se impotentni lideri, kako piše Independent, suočavaju sa kapitalizmom na raskršću. Nobelovac Krugman bez rukavica piše o trenutku istine za Evropu i o nadolazećoj (finansijskoj) apokalipsi. Glavna tema oba samita je kako preživeti krizu, a da se pri tome ne promeni sistem koji je generira. Činjenica da su na do sada najveći samit NATO-a, u Čikago pozvani predstavnici čak 60 zemalja (nasuprot 28 članica Alijanse), govori o globalnom apelu za ubacivanje u avganistansku „čorbu“, koju su SAD i NATO sami zapržili pre desetak godina, ali i o ambicijama alijanse koje prevazilaze svaki koncept regionalne bezbednosne organizacije.
Džin (SAD) i njegovih 27 patuljaka se danas suočavaju sa dramatičnom krizom i rigoroznim merama štednje, koje pogađaju najpre najranjivije grupe građana iz najnižih socijalnih slojeva, pa je glavno pitanje kako teret vojnih avantura preraspodeliti „pravednije“, pod izgovorom multilateralizma i tzv. smart defence. Ako se nakon intervencije iz 1999. govorilo da SAD pravi lom (na Kosovu), a EU je tu da pospremi krš i opere posuđe, sada je očiglednije da su potrebne i druge „kućne pomoćnice“. Od „sveta“ se traži pomoć u novcu ili ljudima, koji bi Amerikancima osigurali mogućnost da smanje svoje vojno prisustvo u Avganistanu, a da pri tome ne izgube kontrolu nad Evro-Azijom. Da li je onda uopšte čudno to što Makedonija dobija priznanje za svoj doprinos u misiji ISAF, a kaže se da je dobrodošla da tome i dalje doprinosi, posebno sada kada se članice NATO suočavaju sa ekonomsko-socijalnim fijaskom?
Ne kažem da je makedonski doprinos značajan, jer je kao kap u okeanu, ali on ima svoju cenu za makedonsko društvo. Kao hipnotisani od Meduze, mi i ne pomišljamo da možemo, u najmanju ruku, da se zapitamo – što mi tražimo u Avganistanu? Nažalost, i dalje ćemo samo tugovati i tešiti se time da je grožđe kiselo, a elite se neće usuditi da izuste ni reč o povlačenju naših vojnika sa ratišta na kojima se godinama ponašamo kao sitni ratni profiteri, žmureći pred grozomornim slikama zločina i imperijalnih motiva zavojevača. Pozivamo se na međunarodno pravo samo kada se osetimo pogođenima nepravdama (u vezi sa našim imenom), ali nikoga nije iskreno briga što je, na primer, u nedavnoj NATO operaciji poginulo petoro avganistanske dece (za razliku od petostrukog ubistva pred Uskrs, koje je potreslo Makedoniju, gde su ubijeni bili mladići, dok su ovo stvarno bila dečica uzrasta od 5 do 10 godina).
Da bi me omalovažili, najčešće mi kažu da su moji stavovi emotivni, humanistički, pa i naivni, zato jer sam žena (sic!). Zato ću sada, sasvim ne-ženski, upitati one koji se navodno razumeju u real-politiku: što će uraditi Makedonija u situaciji kada je NATO u krizi, EU u kolapsu, kada ne žele da uvezu sebi još problema prijemom slabih država, sada kada je i Grčka failed state (neuspešna država), i to prva u nizu, sa potencijalom da za sobom povuče i ostale sa evropske periferije? Bajke o progresu, blagostanju, „prirodnim demokratskim vrednostima koje delimo“, savezništvu itd. više ne kupuju ni evropski građani. Oni protestuju. A mi? Mi i dalje psujemo (se) i lomimo prste zato što ćemo igrati „fudbal“ na sporednom terenu, kada zaslužujemo da ginemo na pravim i velikim ratištima i za tuđe imperijalne interese, kao što dolikuje naslednicima „falange“.
Peščanik.net, 22.05.2012.
MAKEDONIJA
