Beogradski glumac Ljuba Tadić već je bio odigrao sve što je trebalo odigrati kada smo ga 1990., gledali na daskama Zagrebačkog kazališta mladih u Krležinim Zastavama. Kažu da je Tadić pripadao ‘staroj školi glume’, koju uglavnom odlikuju tragedijske situacije, patos i izražajnost glumčeve geste, no kada je o ovom glumcu duboka glasa riječ onda je ovakvo njegovo situiranje ponešto akademski ograničeno. Njegove uloge u predstavama Otelo, Na rubu pameti, Čekajući Godota, Smrt trgovačkog putnika, Staklena menažerija, Kad su cvetale tikve i mnoge druge, svakako pripadaju jednom vremenu i stilu u teatru ali u bitnom smislu predstavljaju i samo središte jedne neponovljive umjetničke osobnosti kakav jest bio Ljuba Tadić. Briljantno Tadićevo gostovanje u ZKM-ovoj predstavi i aplauze na otvorenoj sceni, u sumrak Jugoslavije koja se raspadala, prekinuo je rat i nije više bilo toga vlaka ili voza koji je ovog glumca mogao dovesti na zagrebačku pozornicu. Ogorčen na mržnju i nasilje i sit svega, Tadić je tada više vremena provodio u šetnjama na Tari nego u kazalištu. Vratio se 1997. ulogom slavnog i depresivnog glumca u Garderobijeru, te ulogom muzičara Furtwaenglera u predstavi Na čijoj strani u Ateljeu 212, koja govori o političkoj manipulaciji umjetnika u nacističkoj Njemačkoj. Razgovarali smo s njim u popularnoj beogradskoj Maderi koja je bila Tadićev drugi dom više od četrdeset godina. Kada je potpisnik ovih redova na kraju želio da plati račun od pića nakon našeg razgovora, konobar za to nije htio ni da čuje: „Ako ste sa Ljubom vodili razgovor, onda račun plaća kafana.“
Što trenutno radite, gospodine Tadiću?
Počeo sam da radim na ulozi kralja Leara u predstavi koju će režirati jedan vrlo mlad i pametan redatelj iz Ljubljane, Tomi Janežič. Kaže Boris Pasternak da je Kralj Lear jedna od najboljih porodičnih drama, a opet Tolstoj kaže da je jedna od najgorih… Kralja Leara sam igrao kada sam imao pedeset godina i više snage nego što je trebalo, a sada mi je nešto lakše jer imam više pameti i sedamdeset pet godina, što je za ovu predstavu vrlo važno. Glava čovekova je sva u fijokama i kada glumački ne možete da rešite neki problem, treba ga ostaviti. Fijoka će sama da se otvori kada bude trebalo i danas mi se ta fijoka otvorila. Ima jedna rečenica u komadu koja glasi: „Stari su patili mnogo, a mi mladi nećemo to ni dočekati.“ Hoću da ispričam priču o jednom nemogućem, dobrom i pretencioznom starcu koja me stalno proganja. Ne želim mladim glumcima da pokazujem kako se glumi, već hoću da pokažem jednu glumu kakve više nema i da na taj način zaključim svoj ciklus.
S ovom predstavom ćete napuniti šezdeset godina bavljenja teatrom?
Iako ne volim proslave, pozvaću nakon premijere ovde u Maderu moje prijatelje, kojih je još malo ostalo. Kada su mog dobrog prijatelja, pokojnog Miljenka Smoju iz Splita, jednom pitali zašto dolazi u Beograd, onda je rekao da želi da poseti jednog ‘kurbinog sina’ u Maderi. A mene kada neko pita s kim sam se u životu najviše družio, ja mu odgovorim da iako jako volim glumce, najviše sam se družio sa kelnerima.
Kako gledate na moderno kazalište?
Predstave u kojima su ljudi mnogo ufiksirani, u kojima je sve jako važno, ja ne mogu da razumem. Takozvano političko kazalište ja ne volim. Ne znam što tu pozorište može da menja i zašto ono o tome treba da priča.
Danas je potrebno pozorište koje će prikazati sumu čovekovog života i koje će mu dati odgovore na temeljna pitanja. Jedno vreme je postojalo to agresivno pozorište, pa su nas na BITEF-u pre trideset godina zasipali džakovima brašna, pa nas tako i sada zasipaju nekim modernizmom, iako je već sve rečeno.
Jeste li u svoje vrijeme Sokratovu obranu i smrt igrali kao politički ili kao filozofski komad?
Premijera ovog komada bila je prvog oktobra 1968, neposredno nakon junskih događaja i pobune studenata, ne samo u Beogradu nego i drugde u svetu. Ta predstava je jako lepo pala u tadašnje vreme: u njoj se govori o sjaju Periklove demokratije koja jedne ljude, kao Sokrata, osuđuje na smrt, a druge kao Aristotela – na progonstvo. Nedavno sam taj tekst igrao u Sežani i publika je to divno primila. Ta predstava može da bude opomena i danas, ovima što se diče demokratijom, da ćute.
Na jednom okruglom stolu sredinom devedesetih govorili ste o kazalištu koje bi moralo biti ogledalo javnosti, a ono je zapravo bilo, kako ste rekli, artiljerijska priprema za nacionalizam.
Ja sam to govorio i to mislim. Zbog toga sam snosio konzekvence i to sam preživeo. Zapravo još sredinom osamdesetih reagirao sam na repertoar beogradskih pozorišta koja su igrala Rado Srbin ide u vojnike, kojekakve predstave o ratnicima, o Kosovu; Jugoslavensko dramsko igralo je Kolubarsku bitku. Ceo repertoar je bio nacionalno obojen, a pozorište to ne može da bude. Bila je to tada primitivna situacija koja je obuzela sve; i pametne i glupe, i obične ljude i intelektualce. Nekad sam bio zaljubljenik u svoju užu domovinu, ali nisam mrzeo onu širu domovinu ili uže domovine onih drugih. Sarađivao sam mnogo i družio se sa drugima i ništa i niko mi nije smetao. Živeo sam svoj život i nisam ulazio u kolektive; nisam bio član ni ovoga ni onoga, nisam voleo to samoupravljanje i kojekakve konferencije.
Čak sam i Krleži na sahranu došao privatno, pa su me posle pitali da li hoću da se pridružim u salonu članovima socijalističkog saveza. Ma jok, seo sam u avion i otišao nazad za Beograd. Čovek uvek mora sam da odluči za sebe, a ne da ga vuče neka masa. Na svom ogledalu davno sam napisao Goetheovu rečenicu: „Lepo je misliti, još lepše je znati, a najlepše je posmatrati.“
Na pozornici vi ste ipak daleko od promatrača.
U suštini ja sam dosta stidljiv čovek, a bavim se poslom koji sa stidom nema neke veze, ali ima sa nekom plemenitom drskošću. Moj profesor na Akademiji bio je Jozo Laurenčić koji je genijalno igrao Pometa. Bio sam tada u jednoj od najboljih klasa; sa mnom su bili Cica Perović, Bora Todorović, Milena Dapčević i drugi. Pokojni Cica (Slobodan) Perović bio je vrlo darovit glumac i glumio je onako kako se nikad nije glumilo niti će se glumiti. On je glumio, što bi se reklo, ‘kako padne’ i posedovao je nešto iznimno unutarnje u sebi.
Bili ste nedavno sa predstavom na Kosovu?
Sve tamo izgleda beživotno, ali su me oduševila deca. Mnogo su lepa i ne znam da li muka i patnja donosi takvu lepotu. Govorio sam im memoare prote Mateje Nenadovića, o kojima vrlo lepo priča i Krleža. Ne može lice da bude lepo ako nešto u duši nije u redu. Kaže Čehov u Ujka Vanji da sve na čoveku treba da bude lepo; i lice i oči i odelo i misli. Nadam se da će se ta deca izvući.
Vi ste rođeni u Uroševcu na Kosovu.
Da, 1929. kao činovničko dete. Mi smo bili generacija između; niti smo bili dorasli za onaj rat niti za to da nakon njega pravimo karijere. Sećam se, kada su došli partizani, delili su po komitetima položaje koliko je ko trčao po šumama, a sada te mlade snage u politici uopšte više ne mogu da se prate; u ime demokratije hoće brzo da naprave karijeru.
U životu sam video zlo: imao sam dvanaest godina u Kragujevcu kada su streljali onaj narod i one đake, slušao sam te mitraljeze, ne samo ja nego i svi oko mene. Nikad više mrtvačkih sanduka nisam video nego opet u Kragujevcu četrdeset četvrte kada je bio Sremski front, pa onda je došlo i ovo najnovije zlo. Bilo je strašno i meni se učinilo da mi se u svesti, od onda u Kragujevcu do ovih devedesetih godina, zatvorio jedan krug. Razumem šta je Balkan, ali pitam se dokle će to tako…
Ipak ste bili i politički aktivni?
Bio sam u UJDI-u, u reformistima i u Građanskom savezu. Danas kada bi me neko naterao da se bavim politikom, ja bih morao da poludim. A ovi mladi se hvataju politike jer ništa drugo ne radi.
Ovo nije vreme zla, ali je neko međuvreme i zato pristajem na svako ćutanje. Ovako ćopav išao sam na demonstracije i došao sam u situaciju u koju su došli svi hodači. Sadašnji skupštinski poslanici, oni za koje smo se mi nahodali, sada traže beneficirani radni staž, a meni je palo na pamet da u ime svih hodača i ja tražim neku naknadu zato što sam vikao, zviždao i lupao u kante.
Vi ste glumac starog kova, igrali ste velike uloge, ali neke predstave u kojima ste glumili društveno su vibrirale. Jedna od njih je U očekivanju Godota.
Prvo, ne postoji glumac starog kova. Glumac živi sada i nikada više, što kaže Krleža. Glumci i publika starog kova su na groblju. Godot se desio kada se dešavalo nešto vrlo opasno u Jugoslaviji. U takvom sistemu se osnovao Atelje 212. Igrali smo Osborna, Williamsa, Millera i uopšte zapadni repertoar. Godot je ostavio na nas veliki pečat, on nas je naučio da ćutimo na sceni i da znamo što je pauza. Tada sam shvatio da avangarda, kao dah, užasno kratko traje.
Kako je bilo igrati dramu egzistencije u vremenu socijalističkog poleta?
Puno smo se mučili sa tom predstavom. U Godotu postoji jedno specifično disanje, koje mi još tada nismo naučili. U našem poslu, kao i u životu, i u politici, stvar je u disanju. Možete videti čoveka koji izađe za govornicu u skupštini pa ne zna da diše. Čim ne zna da diše, ne zna da govori, a kad ne zna da govori, ne zna da misli, a onda ne zna ni da živi. U Godotu čovek mora da opusti svoje mišiće i glavu i da plovi kao niz reku… Igrao sam u komadu Kada su cvetale tikve Dragoslava Mihajlovića u Jugoslovenskom dramskom koji je skinuo maršal Tito lično. Ali nije se to događalo samo meni, u Ateljeu 212 svako malo su skidali predstave sa repertoara.
Jeste li nekom ulogom htjeli nešto reći u vlastito ime?
Igrao sam u životu puno pametnih tekstova; Sofokla, Sartra, Dostojevskog, Shakespearea i naše pisce, ali danas hoću da izbrišem tuđe reči iz glave. Glumac se vezuje za tuđe reči, prisvaja ih, čini mu se da su njegove, one ga motiviraju na akciju. Najlepše predstave u kojima sam igrao bile su Kralj Edip i Edip na Kolonu na Dubrovačkim letnjim igrama. Presudno je bilo – uz tu tragičnu priču – i vreme kada su igrane ove predstave. Kralj Edip igran je kasno popodne i kada on na kraju sebi iskopa oči, nad Dubrovnikom pada noć. Edip na Kolonu je igran na Srđu u zoru i publika, koja je dobila po čašicu lozovače i jednu smokvu, penjala se oko kilometar kozjom stazom do mesta gde smo igrali. Milena Zupančič je igrala Antigonu, a ja kralja Edipa, a predstava je počinjala u četiri sata i pedeset devet minuta ujutro, kada se prva zraka sunca pojavila iznad Srđa. Bio je to ritual zbog kojeg se i danas uzbudim.
Jednom ste izjavili da ste najviše uradili u ulozi Oderera u Sartrovim Prljavim rukama…
Da, predstava je premijerno izvedena 1973. godine u vreme velike uzburkanosti u ondašnjoj domovini. Priča Sartrova je vrlo jednostavna kao i svaki dobar komad. Tvrda frakcija komunističke partije zemlje Ilirije želi da ubije partijskog sekretara koji skreće sa prave linije i uvodi liberalizam. Bilo je to vreme propasti srpskih liberala i hrvatskih događaja sa Mikom i Savkom. Ljudi su tada dolazili u pozorište da čuju odgovore na pitanja koja su im se u društvu postavljala. Na probama sam se mnogo mučio i ta predstava dobro pokazuje kako se isprepliću pozorište i život.
Kako je to ispreplitanje konkretno izgledalo u slučaju ove predstave?
Naime, ja igram partijskog sekretara, a moji partijski zamenici su u životu, u tadašnjem samoupravljanju, bili stvarni politički funkcioneri; jedan je bio sekretar partije Jugoslavenskog dramskog, a drugi predsednik sindikata. U životu ja nisam bio ništa, ali sam na sceni bio njihov politički sekretar. Strašno me je smetalo kada bih ušao na pozornicu, a oni bi se izležavali na foteljama, mene ni pogledali ne bi. Hteo sam da poludim, da odustanem od predstave, vikao sam: Neka se ovi glumci vrate svojim ulogama, ili neka dođu neki drugi glumci, iz naroda. Glumci su tada igrali ne ono što piše u komadu već svoje funkcije iz života i zgranuti nikada niste znali ko je glavna uloga, jer su svi hteli da budu glavni. Nikad nisam dozvoljavao da mene nazivaju prvakom, a i danas mi dođe da poludim kada me zovu doajenom ili bardom. Koji bre bard?
Postoji esej pod nazivom Pismo mladom glumcu koji je napisao Laurence Olivier u kome on poručuje glumcima koji dolaze da se kod njega nalazi glumačka kruna i da će je do zadnjih snaga braniti, te da će se oni morati jako potruditi da mu tu krunu uzmu.
Teškoća je u tome što ovi mladi u svemu hoće brzo, a naš posao je muka ređanja kamičaka. U životu sam puno puta gledao leđa mnogim dobrim glumcima i ne stidim se toga. Glumci se danas bave filmom, televizijom i estradom i unose sve te kriterije u pozorište, misleći da su veliki glumci zato što igraju u TV serijama. Kada se digne zavesa, u pozorištu se vidi – i to je neka iskonska pravda – da li znate ili ne znate taj posao. Gluma nije u laži već u istini. U pozorištu stvarno postoje samo oni koji se tome poslu odaju, jer gluma nije nešto čas posla, u pozorištu je glumac svet. Što se tiče krune, Laurenceu niko ne može da oduzme tu krunu, jer ni jednom čoveku ne može ta kruna da se oduzme. Sve će da ode u prašinu jednog dana. Tu prašinu ja nosim u svojoj glavi, sam ću je pokopati kada dođe vreme i nikome ne dam da mi ju uzme.
Da li dobro govorim da ste vi u suštini sretan čovjek?
Kaže horovođa u Kralju Learu: „Ne reci ni jednom čoveku da je srećan dok mu ne dođe sudnji čas.“ To svakom čoveku pravi granicu dokle se može ići jer o tome se i radi. Ako čovek zna tu granicu, onda ne može da nešto preigra i da napravi neko zlo, već mora da bude dobar. Vrlo sam srećan što se bavim ovim poslom, ali dok traje ovaj život, želim da ga živim do kraja. Jer znate, mnogo je hladno tamo dole…
Feral Tribune, 10.12.2004.
Peščanik.net, 31.05.2018.