Prošlog ponedeljka, na dan kada je u Novoj Makedoniji tek bila izašla moja redovna kolumna, desile su se stvari koje su mi uzburkale i dušu i um. Nisam imala strpljenja ni da odgledam TV vesti do kraja, nego sam sela da napišem novu, prevremenu kolumnu. Raspalila sam po svim idiotskim stvarima koje su od ove zemlje napravile državu glupih koraka i još glupljih govora (a la Monty Python). Ali već sledećeg dana je stigla nova inspiracija, iz jedne novinske priče, i to sasvim drugačije vrste. Ljubavna priča, tipično balkanska i tužna (to ide zajedno, zar ne). Priča o Aleksandri i Nazmiju me je istovremeno rastužila i vratila mi nadu. Pa dobro, rekoh sebi, ako već ne mogu da uradim nešto više, hajde da pišem o nečem lepom. Za promenu.
Za one koji ne znaju o čemu se radi, samo ukratko: gostivarski Romeo i Julija imaju sreću da su živi i da imaju jedno drugo, ali su ušli u brak uprkos žestokom protivljenju devojčine porodice, pa sada biju bitke sa okolinom punom predrasuda i ogovaranja. Nesreća je što je i ljudima u jednoj (navodno) multikulturnoj sredini kao što je Gostivar, lakše da budu ispunjeni mržnjom i nepoverenjem nego nečijom ljubavlju koja se drznula da prevaziđe tradicionalne, izmišljene, verske i etničke barijere. Počela sam da čitam o njima sa probuđenom nadom, ali sam se onda pomalo razočarala: Nazmi je Turčin, a ne Albanac, kako sam se na tren ponadala. Kao da sam nesvesno priželjkivala da usred ovog našeg ružnog društvenog miljea vidim na delu ljubavnu priču između Makedonke i Albanca, ili obrnuto, svejedno, koja će se narugati političarima i svim zapaljenim glavama. Takva priča bi mogla da im poruči: radite što hoćete, ali se mi volimo radi sebe, onakvi kakvi jesmo, kao što se samo mogu voleti muškarac i žena, i sada, kao i kroz vekove. I neka naša ljubav bude šamarčina za vaše glupe teze o genetskim, etničkim ili federalističkim rešenjima. Tu je progovorila moja (još uvek) romantična priroda, koju sam još od rane mladosti negovala poezijom i knjigama kao što je „Ljubav jača od smrti“. „Teško je voleti te u svetu tako nesavršenom, u kome nas sve lomi i rastavlja“ – još uvek je jedan od mojih omiljenih stihova.
Četvrtak je, a ja se još premišljam koju kolumnu da objavim: gnevnu ili ljubavnu? Bacam novčić, pitam prijatelje za mišljenje. Neki smatraju da ozbiljnost političkog trenutka zahteva ozbiljnu kolumnu, dok je drugima draža obična ljudska i sentimentalna tema. A ja sam još bolesnija posle jučerašnje debate o pomirenju, koja me je ispunila nemirom i tugom. Ali kada sam maločas pročitala vest o prvom mešovitom braku u Srebrenici, o ljubavi između Almira i Dušice – odluka je pala. Ako provokatorima i palikućama odgovoriš gnevom, onda si odigrao upravo po njihovom scenariju. Zato je moj odgovor – ljubavna kolumna.
Kada sam gostivarski slučaj iskomentarisala na socijalnim mrežama, znala sam da će odmah skočiti neki zapaljeni Makedonac. Čak sam tačno predvidela i komentar: zašto se, kao po pravilu, Makedonke češće udaju za muslimane nego obratno (to je napisao jedan Tomi), pa se onda njihova „grafa“ povećava. (Verovatno je mislio na popisne kvote, onog popisa koji nismo imali snage da sprovedemo, pa stoji kao zamrznuti konflikt). Sledeće pitanje je bilo: kako to da uopšte sumnjam u najbolje namere Aleksandrine porodice, zar svaki roditelj ne želi svom detetu sve najbolje? Jedna je stvar što Tomi ne razume da ima i Makedonaca muslimanske vere, ali to je manje važno. Tiranija tradicije se najbolje sprovodi upravo preko roditeljskog vaspitanja i ljubavi. Da, oni od velike ljubavi postaju tirani. Oni su i glavni prenosioci nacionalističkih virusa, vere u čistotu „našega“ nasuprot „nesavršenosti“ drugih. Roditelji, posebno u patrijarhalnim sredinama, na Balkanu ali i drugde u svetu, daleko su efikasniji od državnih instrumenata kada je reč o negovanju predrasuda, i to ne samo verskih i etničkih. Zato sam nedavno i napisala da se buntovnik postaje kod kuće. Аkо ne uspeš da se suprotstaviš roditeljskom autoritetu, naročito kada je u pitanju neka nepravda, kada ti se guši sloboda i pravo na ljubav, onda si izgubljen za čitav život. Nadalje će ti svako govoriti kako da živiš, kada da ćutiš i šta da radiš, a na kraju i koga da voliš ili mrziš.
Da se vratim lepim primerima. Nije da oko nas nema mešovitih porodica; ima ih – mada nam je ponekad neprijatno da priznamo takav detalj iz porodične istorije. A kada su u pitanju savremene mešovite ljubavi, umesto da učimo od njih, mi im ili sudimo ili od njih pravimo ekskluzivnu priču, i to u društvu koje sebe laže da je multikulturno. Znam više mešovitih brakova i oni su u proseku podjednako srećni ili nesrećni kao i ostali, samo što imaju više tereta na leđima. Draga drugarica sa kojom sam odrasla je Albanka, katolikinja, a išle smo u istu školu. Vedra i društvena, voljena od svih, ali kada bi došlo do dečka – nastajalo je razočarenje. Oni bi se osećali nelagodno kada bi čuli da je ona Albanka, a ona je to osećala. Kasnije, kad god bi se upoznala s nekim, ona je odmah uz svoje ime isticala i etničku pripadnost. Srećom, eno je, srećem je nasmejanu sa svojim suprugom Makedoncem. Imam bratanca koji živi na selu, i nemajući drugi način da stvori porodicu, otišao je preko granice i doveo sebi nevestu, Albanku. Eno ih, muče se sa usevima i vinogradom, ali su srećni. Ona i dalje ima problema sa izražavanjem, ali ne i sa smehom. Ipak Makedonija, kao i ostala društva oko nje, postaje sve manje tolerantno društvo: od kolevke do groba decu učimo koliko smo različiti i nespojivi, kao voda i ulje. Za to su najzaslužniji sam sistem i političari, lažni mirotvorci, koji nam ne bi bili potrebni da nismo etnički segregirani.
А svet je, kažu, sve više globalizovan. Naša deca se možda neće „mešati“ ovde, kod kuće, gde su pod nadzorom, ali ona sve više odlaze van zemlje. Na čelu im, srećom, još nismo istetovirali znake raspoznavanja, kojima bi odmah objavljivali svoju makedonštinu ili albanštinu. Zet moje najstarije ćerke je Kanađanin, pa već simpatično sriče prve rečenice na makedonskom, dok se njegova porodica veseli što im je snaha iz Evrope. Jedan zet im je Vijetnamac, pa sada kažu da im nedostaje samo da druga snaha bude iz Afrike, pa da imaju svet kod kuće. Srednja ćerka ima interesantnog mentora na doktorskim studijama: Kinez sa doktoratom sa Harvarda i sa američkim državljanstvom, oženjen Avganistankom, a pošto žive u frankofonskom Montrealu, njihova deca su već poligloti: govore engleski, francuski, kineski i paštunski. Globalizaciju imamo i ovde, i to još odavno. Pre više godina, mlađa sestra kućne prijateljice se zaljubila u Iračanina, studenta u Skopju. Najpre je u porodici zavladala neverica, šok i otpor, i još se sećam kako je moj mudri otac posredovao i stao na stranu ljubavi ispred predrasuda. Otpor je trajao sve dok nisu sreli mladića, a onda ga više niko nije smatrao Iračaninom (sve dok nije puklo tamo u njegovoj divnoj zemlji). Dobili su dva sina, ne znaš koji je lepši od kojega, i pametniji. U njihovom domu su se podjednako slavili i hrišćanski i muslimanski običaji i nikada nije bilo isključivosti i nametanja. Njihova porodična religija je ljubav. Nedavno je majka preminula i na njenom poslednjem ispraćaju, prema hrišćanskim običajima na zahtev njenih sestara, gledala sam supruga kako slomljen stoji ispred krsta. Nije rekao ni reč protivljenja, poštovao je sve obrede. Pitala sam se u sebi, kako li je kada te od voljenog bića u takvom trenu dele nacija i vera? Da li će ona počivati u makedonskoj zemlji, a on u zemlji drevnog Vavilona? Hoće li ona ići u raj, a on u dženet? Srećom, ja ne verujem u te zagrobne priče. Jedino što ostaje iza nas su deca i/ili naša dela. А njihovi sinovi su u sebi spojili najlepše i najtragičnije od dveju zemalja (nekada srećnih, sada poprišta mržnje i nesreće), od dve kulture, vere i jezika.
Jedan od tih momaka pošao je očevim putem: zaljubljen je u Makedonku čiji roditelji imaju problem sa njegovim mešovitim poreklom. Zamislite, ne valja im jedan brilijantan momak koji je diplomirao sa fantastičnim uspehom, a koga osim dobrote krase i prelepe zelene oči na tamnijoj puti? Koliko nas je takvih koji smo, dok govorimo o toleranciji i pomirenju, u stvari obični plašljivi licemeri, puni predrasuda? I tako će biti sve dok decu šaljemo u škole uz zvuke etničkih himni, a u školske torbice im umesto doručka pakujemo dozu odbojnosti prema svim Drugima. U ovakvom raspoloženju krećem na sastanak REKOM-a u Beogradu. U prtljagu ću poneti nadu, tugu, ljubav i zajedničku nesreću… Ali ću se vratiti sa malo više pozitivne energije i vere u ljudskost i ljubav.
Nova Makedonija, 10.09.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 09.09.2012.
