Dečak sa maskom na licu i u dukserici na kojoj piše Angry
Foto: Predrag Trokicić

Neće se zatvarati škole, kaže notorni Kon. I dodaje: nastava je organizovana po grupama i ako se dvoje iz grupe razboli, „ta se grupa isključuje i prelazi na on line nastavu“. Čitaocu je sigurno zapao za oko termin „isključuje“. Notorni Kon nije rekao da ta deca ostaju kod kuće ili samo da „prelaze na on line nastavu“. On kaže – ta se deca „isključuju“. To je ne samo netačan nego i krajnje neprimeren termin za ono što je notorni Kon u stvari hteo da kaže. Mislim, netačan i neprimeren ako se na stvari gleda iz jednog prosvetnog i pedagoškog ugla. Ali, notorni Kon je vojnik, biće hijerarhije, kazni i isključivanja, za njega deca nisu đaci nego pitomci, a bolest nije stanje, nego je prekršaj za koji sledi kazna isključenja. Da je tražio, a verovatno jeste, Vučić ne bi našao podesnijeg poslušnika (lutku na koncu ili povocu, svejedno) od notornog Kona za zloupotrebu zaraze.

Ali, nije „isključenje“ najzanimljivije u Konovoj izjavi. Zanimljivo je to što ovaj „stručnjak“ ne vidi vezu između zatvaranja škola i ostanka dece kod kuće. Evo teškog pitanja za „stručnjaka“: ako se u svakoj grupi pojavi dvoje zaražene dece, što je sasvim verovatan scenario, i zbog toga sve grupe pređu na nastavu on line – da li škole ostaju otvorene ili zatvorene? Naravno, pitanje je nefer. Stvari su mnogo komplikovanije od ovog jednostavnog pitanja. Hajde da zamislimo moguće scenarije u kojima škole ostaju otvorene uprkos masovnom širenju zaraze. Recimo, neće se sva deca razboleti u isto vreme, tako da će neke grupe i dalje ići u školu dok će druge sedeti kod kuće. Zatim će neka deca ozdraviti, pa će se neke grupe vratiti u školu, dok će se neka druga deca u međuvremenu razboleti pa će na njihove grupe doći red da ostanu kod kuće.

Međutim, stvari se mogu još zakomplikovati. Može se dogoditi da se u grupi koja sedi kod kuće zbog jednog para dece, drugo dvoje dece razboli, pa sad zbog tog novog zaraženog para ta grupa učenika ne može da se vrati u školu. S tim u vezi onda ide i sledeće pitanje – koliko je zapravo vreme za ostanak kod kuće grupe u kojoj ima bolesne dece? Dve nedelje, tri nedelje, više od toga? I da li je potrebno da oba deteta ozdrave da bi se grupa vratila u školu? Nadalje, pošto deca zaražena virusom najčešće ne pokazuju nikakve simptome, kako će se utvrđivati koja su zaražena, a koja su bolesna, koliko ih uopšte ima i kako se utvrđuje da su ona ozdravila – pogotovo kada se jednom čitava grupa nađe kod kuće i sve bude prepušteno nadzoru izbezumljenih roditelja? Koji broj lekara i u kojim ustanovama će biti na raspolaganju školama i roditeljima da bi se sproveo ovaj komplikovani zdravstveni nadzor?

Konačno, zašto baš dvoje dece? Zato što bi onda notorni Kon mogao da zaključi da je došlo do zaraze unutar grupe. Jedno zaraženo dete nije dovoljno da Kon „isključi“ grupu. Biće „isključeno“ samo to dete. Zaraženo dete ostaje kod kuće, rezonuje Kon, prođe nekoliko dana, pojavi se još jedno zaraženo dete, i onda se čitava grupa šalje kući, jer se zaraza raširila unutar grupe. Ali, kako Kon zna kako se zarazilo drugo dete? I u kom vremenu mora da se pojavi i drugo zaraženo dete da bi se grupa „isključila“. Unutar nedelju dana, dve nedelje, više od toga? Šta ako se u grupi u kojoj je jedno dete već bilo zaraženo posle 16 dana pojavi još jedno zaraženo dete – da li se ta grupa isključuje ili ne? Šta kaže Kon? Kon ćuti, ne kaže ništa. Jer nema pojma. Kao i do sad, Kon ispaljuje besmislice, pravi privid da država zna šta radi. Ali, lepo se vidi da ne znaju, ni Kon ni država, i da ih zapravo nije ni briga.

Broj zaraženih đaka u stvari je nebitan za odluku da li će se škole zatvoriti ili ne. Za tu odluku važan je ukupan broj zaraženih u zemlji. Kada taj broj pređe granicu, koju bi Kon morao jasno da postavi sa članovima kvazištaba, škole bi se morale zatvoriti bez obzira na broj zaražene dece u njima. Škole ne postoje mimo okruženja niti se mogu tretirati izdvojeno od okruženja, iako Kon sugeriše drugačije. Stoga je kriterijum od dvoje zaraženih učenika besmislen. Ali, pored toga što je besmislen, on je i neprimenljiv jer je krajnje neodređen. Kada notorni Kon kaže: „ako se dvoje u grupi zarazi korona virusom ta se grupa isključuje i prelazi na onlajn nastavu“ – to samo liči na precizan kriterijum, a zapravo nije kriterijum uopšte, jer fali sve ono što uz to mora ići da bi se merilo uopšte primenilo. Dakle, u kom vremenu se mora pojaviti dvoje zaražene dece i koja pravila važe jednom kada se ta grupa izdvoji.

Može se, naravno, ići i dalje. Da li princip „isključenja“ od dvoje zaraženih po grupi, važi i za ukućane zaraženog deteta? Da li oni treba da sačekaju da se u kući još neko zarazi pa da roditelji prestanu da idu na posao a braća i sestre u školu? Ili, za svaki slučaj, pošto je verovatnoća da će ih dete zaraziti ogromna, roditelji, braća i sestre ostaju kod kuće do daljnjeg? Kon ništa o tome ne kaže, pa ispada da su za njega škole kao neki posebni entiteti za širenje zaraze. Dalje: da li svi nastavnici koji su bili u učionici zajedno sa grupom koja će biti „isključena“ takođe moraju biti „isključeni“. Reklo bi se da moraju, ako se sledi Konova logika. Ali, izgleda da neće biti, jer Kon ni o tome ništa ne kaže. Njega ni logika ni bilo šta što izgovori očigledno ni na šta ne obavezuju. Konačno, sve i da se daju svi potrebni kriterijumi i do kraja osmisle mere, ovde nema kapaciteta da se primene.

Nemamo ni dovoljno lekara ni dovoljno testova da se prati i utvrđuje ko je zaražen a ko nije. Uz to, na rezultate testova se čeka, oni se ponekad izgube, a ponekad se pokaže da nisu tačni. Što je sve zapravo, iz ugla notornog Kona, nebitno. Jer on i njegov kvazištab nisu tu da zaštite nego da slude. A to rade besprekorno.

Peščanik.net, 25.09.2020.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)