Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Nisam još pročitao knjigu Vanje Bulića, rent a car pisca klijenteli iz polusveta. Nešto mi se ne da, mada je rečeni stvaralac već ispisao tomove svega i svačega za Lagunu. U ovom slučaju sebe je iznajmio Aci Lukasu, neospornom književnom kamenu-temeljcu naprednjačke ili radikalske elite, svejedno.

Spis ima oblik knjige i objavljen je pod naslovom koji garantuje navalu kulturnog krema Beograda: To sam ja. Ili nešto slično. Prvo lice autobiografije, tragedije neizbežne za književnu samospoznaju beogradske palanke. Ali, teško je iz tog lucidnog naziva jedne ukoričene stvari dokučiti o kome je reč. Dakle ko je taj koji se poziva na sebe: istinski pisac, koji je Vanja Bulić, ili njegov poslodavac, poznat pod imenom splava na kome je još devedesetih pevao nešto. Fala tvorcu, ništa od tih zanosnih akorda nije doprlo do mojih ušiju.

Dakle, pesme nisam slušao, književno delo, grešna mi duša, nisam čitao. Niti ću. Pa o čemu onda govorim? Kako se usuđujem da na smetlište bacim ono što nisam ni pogledao? U stvari, vodio sam se logikom da neke stvari ne treba gledati, dodirivati niti okusiti, a da bi se znalo o čemu je reč. Ali, taj otpor prema smeću nipošto ne znači da deponija ne postoji. Nego ona postaje sve veća, razgoreva se, širi otrov i naprosto se ne zna šta bi čovek mogao da uradi sa njom. Postaje vladajuća, a meni, skromnom hroničaru tih otpada, ostaje samo da ih vidim, opišem koliko mi je dato da umem, i predam se toksičnoj svežini koja će nas svakako pobiti. Pre ili kasnije hoće, ali valja se bojati da će se to dogoditi pre. Ako se već nije dogodilo.

Nezavisno od ovog teksta, koji je tek lična odbrana autora od pisca najamnika i njegovog gazde, mora se priznati: Aca Lukas postoji. On se pojavljuje, izjavljuje, daje ocene. Njegova se reč čuje, kao eho turba po širokoj vodi. On je vrednosna ikona nove elite, koja je, u stvari izrasla na njemu a on urastao u nju. I sada je postao pisac sa kojim se ima računati, takvi ne zagađuju samo muziku, nego i sve gde se nađu.

To sam ja, najnovije delo pisano u četiri darovite ruke, sa plemenitim likom čoveka-splava, jeste događaj u književnoj čaršiji koja ne čita ništa jer ne stiže od pisanja. Kao što je doktor maser Sava Knežević tvorac novih lica srpske unakažene estrade, tako su pisci, nabavljeni da ih učine pismenim i pametnim, bar koliko su to oni sami.

Lukas je, ipak, nešto sasvim drugo. On je već postao top zvezda turbo kulture, uz koju se uzdiže čitava kolonija vodozemaca odanih i ispunjenih posebnim oblikom besciljnog života. Oni postaju masovni potrošači treša i smeća novog doba, odani samo onome ko im je omogućio takav život. Za sve njih, nosači zvuka sa pocepanim vokalom Lukasa, postaju novi rok podzemlja i podneblja, koji se ne može zameniti ničim.

Čitav taj pokret deo je ideološke matrice stranačke sekte na vlasti, pa i njenog vrha, koji nije mogao niti želeo da gradi posebnu estetiku usklađenu sa svojim nelogičnim usponom. Sve je već postojalo, elita je samo promovisala sklad novog morala i inventara vrednosti. Čujte samo Dačića kako peva i šta je izabrao da otplače dok zabavlja Vučićeve goste, na primer. To je to, to su oni. Ljudi koji su uništili pozorišta, muziku, literaturu. Ako tome dodamo vazduh i vodu, sasvim dovoljno za višestruko nestajanje.

Ne možemo, naravno, pojavu Lukasa kao lidera beogradske kulture, posmatrati kao eksces, nebesku kaznu, ili bilo šta slično. Taj fenomen proizveden je u procesu propadanja o kome govorimo, i on je posledica a ne uzrok.

Vladajuća politička elita nije ovde stigla pukim slučajem, niti su nam je dovele strane sile, niti je ta grupacija osobeno odvratnih stvorova neka božja kazna.

To je naš proizvod, nastao iz neobjašnjive ravnodušnosti za sopstvene živote. I sada smo u tome do guše, možda i zadovoljni što je smesa u kojoj smo, još ispod nosa. Iz toga izlaze svi gmizavi mekušci, gadni junaci Duška Petričića, sve što oblikuje naše živote i u njih na velika vrata uvodi lukase kao romantične junake kolektivne literarne propasti.

No, sve je to samo zlokobna predigra za nešto mnogo veće što nam se sprema.

Za nešto mnogo gore. Valja samo pratiti dnevne ispade plačipičkastog vladara.

Peščanik.net, 29.06.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)