Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U takmičenju za najvećeg lupeža u vladi Srbije poslednjih meseci nezaustavljivo prednjači ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević. Za ovu titulu se kvalifikovao više puta – recimo kada je tvrdio da ministarstvo za rad nije nadležno za sprovođenje zakona u privatnim kompanijama, ili kada je povodom međunarodnog Dana žena javnosti u stihovima poručio kako su žene uvek sirote i nedostojne muškog poštovanja. Međutim, ka vrhu i konačnom osvajanju titule ministar Đorđević je pohrlio svojim nastupom na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose. Tokom predavanja „Srbija verna svojim građanima“ on je naglasio da je najteži deo reformskog puta Srbija ostavila iza sebe, ali da se uprkos tome ne možemo prepustiti blagodetima socijalnog blagostanja.

Čitalac prvo ne može da poveruje – proverava i vraća se tekstu. Ali zaista, ministar je prema svim dostupnim izvorima rekao da je u Srbiji na delu socijalno blagostanje. Za ovakvu izjavu postoje tri racionalna objašnjenja: jedno je da ministar (kao i neke njegove druge kolege) živi u zamišljenom svetu, samo njemu znanom. U tom slučaju bi trebalo da potraži stručnu pomoć, zbog sopstvene i koristi svih građana Srbije. Druga mogućnost je da on zaista veruje da socijalno blagostanje odlikuje hronično i narastajuće siromaštvo, državno podsticana nejednakost, diskriminacija, kriminal i nasilje, kao i odsustvo podrške javnih službi u podršci najranjivijim članovima društva – pre svega deci, starim i bolesnim osobama. Treća i najrealnija mogućnost je da je ministar neograničeno bahat i bezobrazan i da stoga nema problem da izjavi ovako nešto.

Ako ste mislili da je ovo sve, prevarili ste se. Ministar je u Moskvi nastavio da gradi paralelnu stvarnost tvrdeći da je Vlada Republike Srbije „u prethodne tri godine uradila mnogo na izgradnji i funkcionisanju novih institucionalnih mehanizama, uz mnogo stručnosti i znanja, kao i uz dugoročno projektovanu viziju razvoja, sa jasno definisanim strateškim opredeljenjima u oblasti ekonomije, međunarodno-ekonomskih, spoljno-političkih odnosa i drugih oblasti od značaja za celokupan društveno-ekonomski razvoj“.

Ovde podsećamo ministra da je u Srbiji za vreme vlasti naprednjaka razgrađena svaka institucija, a da za viziju razvoja i strateško opredeljenje važi ono sa čim se predsednik SNS-a probudi u danu u kom se donosi državna odluka – od izgradnje školskog toaleta, preko sudskih odluka, do poteza u međunarodnoj sferi. Takođe podsećamo ministra Đorđevića da je stranka čiji je ministar i funkcioner – na vlasti punih šest godina, a ne tri kao što on tvrdi.

Ministar se ni ovde nije zaustavio, već se opširno pozabavio karakterom sadašnje i prošle vlasti, gde se zaključci mogu svesti na sledeće – od raspada Jugoslavije do dolaska Aleksandra Vučića na čelo vlade u Srbiji nije bilo političkog opredeljenja da se prekine sa starim načinom razmišljanja; vlasti i društvene elite nakon 2000. godine nisu odustajali od privilegija koje su stekli u socijalizmu; pokušali su da sav teret reformi svale na pleća građana koji su grcali u pokušajima da se održe iznad granice siromaštva. Svemu tome, naravno, dolazi kraj kada na političku scenu stupa Vučić koji donosi zaokruženi reformski program, u kome je teret reformi ravnomerno i pravedno raspoređen i čije mere nemaju populistički karakter. U epilogu imamo oporavak srpske ekonomije, privrede i životnog standarda, čemu danas svedočimo.

Ako vam životno iskustvo govori suprotno od izrečenog – da ne postoji kontinuitet vlasti od raspada Jugoslavije do dolaska naprednjaka na vlast; da je sam Vučić simbol starog nacionalističko-autoritarnog razmišljanja i da na vlast nije stupio 2014. godine već mnogo ranije; da je upravo on taj koji uživa privilegije koje je stekao kao ratni promoter; da je on taj populista koji je troškove propale politike svalio na teret penzionera i socijalno ugroženih; i da su građani bili najsiromašniji upravo tokom njegove prve vladavine – onda se možemo vratiti zaključku da su izjave ministra posledica neomeđene bahatosti i potrebe za prekrajanjem istorije prema potrebama pojedinaca.

Đorđević je svojim moskovskim govorom zaslužio titulu najvećeg lupeža u vladi, ali jedan deo njegovog izlaganja treba shvatiti ozbiljno i kao razlog za zabrinutost. Naime, ministar je u svom govoru najavio izradu tzv. socijalnih karata tokom 2018. godine. Iako se njihova izrada najavljuje gotovo 20 godina i to radi pravednije raspodele sredstava iz sistema socijalne zaštite, ministar navodi da će „socijalne karte pomoći državi da se obračuna sa korupcijom, jer će obezbeđivati pregled imovine i prihoda, kako pojedinca tako i povezanih lica“. Đorđević navodi da su osobe sklone korupciji najveći protivnici uvođenja socijalnih karata, jer bi se „uvezivanjem i razmenom podataka državnih institucija videlo ko i sa kolikom imovinom raspolaže, a to može inicirati dalje ispitivanje kako se do nje došlo“. To bi omogućilo, kaže ministar, da se iz ostvarivanja prava isključe oni koji zapravo ne bi trebalo da ih ostvaruju, a drugima bi omogućilo da lakše ostvare svoja prava.

Dakle, sistem socijalnih karata neće biti ono što bi po svojoj osnovnoj ideji trebalo da bude – mehanizam koji služi pravednijoj raspodeli javnih sredstava. U đorđevićevskoj varijanti biće to socijalne karte koje će obelodaniti korupciju, imovinu građana i članova njihovih porodica, koji će pritom morati da dokazuju kako su je stekli.

Naprednjačko okretanje naglavce svake ideje i civilizacijskog koncepta dostići će kulminaciju težnjom da oni koji prikazuju imovinu i prihode, koji su dužni da novinarima i javnosti objašnjavaju kako su se obogatili i eventualno zloupotrebili javne resurse – više ne budu političari. Kako stvari stoje, sve to ćemo morati da pravdamo mi koji nismo na javnim funkcijama. Da li smo stekli mnogo ili malo, pošteno ili lopovlukom i kakve to posledice može imati po naša prava – ocenjivaće lupeži poput Đorđevića.

Peščanik.net, 30.03.2018.