Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Poslednjih nekoliko nedelja ulice Budimpešte i drugih mađarskih gradova oblepljene su vladinim plakatima koji raspiruju rasnu i versku mržnju. Umesto da ljude iz Sirije, Iraka, Avganistana i drugih zemalja predstave kao azilante koji beže iz brutalnih i teško rešivih vojnih sukoba – plakati ih opisuju kao „ilegalne imigrante“ koji ne zaslužuju našu pomoć, toliko nespremnih za integraciju da su smrtna pretnja Evropi. Na ovim plakatima se bespomoćni civili koji beže od Isisa, talibana, sirijskih i ruskih kasetnih bombi predstavljaju kao krvožedni „đavoli“ koje mađarski građani zajedno sa drugim „ispravnim“ Evropljanima treba da odbace.

„Da li znate“, pita nas jedan od tih plakata, „da je prošle godine u Evropu stiglo više od milion i po ilegalnih imigranata?“ „Da li znate“, objašnjava nam drugi, „da je od početka migrantske krize više od 300 ljudi poginulo u terorističkim napadima širom Evrope?“ „Da li znate“, upozorava treći, „da je od početka migrantske krize u porastu zlostavljanje žena u Evropi?“ Poistovećivanje azilanata sa surovim teroristima i nezajažljivim seksualnim predatorima je cinično i uznemiravajuće. Istovremeno, olako paušalno etiketiranje azilanata kao „ilegalnih imigranata“ ne odgovara činjenicama i odredbama međunarodnog prava.

Na dnu svakog od ovih plakata velikim boldovanim slovima piše da je referendum 2. oktobra. Ova inicijativa je posledica odluke Orbánove vlade i njegovog slovačkog parnjaka da pravno ospore plan EU o obaveznim kvotama migranata koje treba da prihvate sve zemlje članice.

Pitanje koje će mađarska vlada postaviti građanima je pažljivo sročeno. Tu se svesno izbegavaju pojmovi kao što su evropska solidarnost, humanost, ravnopravnost i jednakost. Ne pominju se izuzetne okolnosti zbog kojih je ogroman broj ljudi morao da napusti svoje kuće, niti činjenica da je Nemačka prihvatila nesrazmerno veliki broj azilanata koji su tokom 2015. stigli u Evropu. Ne spominje se ni potreba regionalnog rešenja migrantske krize pod pokroviteljstvom EU. Umesto toga, pitanje se isključivo odnosi na uskogrudi emotivni problem nacionalnog suvereniteta: “Da li odobravate da EU donosi obavezujuće odluke o raseljavanju ne-mađarskih građana bez saglasnosti mađarskog parlamenta?”

Igrajući na kartu mađarskog istorijski uslovljenog straha od gubitka ili ograničenja suvereniteta i označavanjem većine muslimanskih azilanata egzistencijalnom pretnjom po bezbednost i evropski kulturni identitet – vlada će gotovo sigurno uspeti da većinu građana ubedi da na referendumu kaže Ne. Međutim, referendum i Orbánova neumorna demonizacija “migranata” su samo deo cinične političke vežbe čiji glavni cilj nikada nije bio očuvanje mađarskog suvereniteta ili etno-kulturnog identiteta.

Za Orbána je izbeglička kriza izbila u idealnom trenutku pružajući mu bezbroj političkih prilika koje je on umešno iskoristio. Predstavljajući se kao jak i odlučan lider, sposoban da zadrži “preteću plimu” bliskoistočnih i azijskih azilanata, on je povećao podršku svojoj posrnuloj partiji Fidesz. Istovremeno, njegove radikalne antiimigrantske mere, uključujući i podizanje ograde na granicama sa Srbijom i Hrvatskom, sprečile su uspon ekstremno desničarske partije Jobbik tako što su joj prosto preuzele temu. I na kraju, podstičući moralnu paniku zbog većinom muslimanskih azilanata, Orbánova vlada je delimično uspela u skretanju pažnje javnosti sa teške ekonomske situacije u Mađarskoj, pogoršanja javnih usluga i sve ozbiljnijih optužbi za korupciju i nepotizam visokih funkcionera Fidesza i drugih ljudi bliskih vlasti.

Kada je reč o spoljnoj politici, Orbán je iskoristio odgovor EU na migrantsku krizu i nevericu izazvanu brexitom za zahtev o restrukturiranju EU. On je početkom septembra zajedno sa poljskom vladajućom partijom Prava i pravde Jaroslawa Kaczyńskog pozvao na “kulturnu kontra-revoluciju” koja bi dala veću moć odlučivanja pojedinačnim državama članicama EU.

Koncept “sve bliže unije građana Evrope” je podložan preispitivanju, ali to alternativu koju su ponudili Orbán i Kaczyński ne čini privlačnijom. Orbánov najveći doprinos političkoj teoriji i praksi je njegova podrška “i-liberalnoj demokratiji”, koju je Jan-Werner Müller s pravom ocenio kao niti liberalnu niti demokratiju. Od povratka na vlast 2015, poljska Partija prava i pravde sledila je Mađarsku uvođenjem “i-liberalne demokratije”, uz ograničavanje nezavisnosti sudstva i jačanje vladine kontrole nad civilnim službama i javnim servisom.

Ako se na referendumu u Mađarskoj ubedljivo odbace obavezne migrantske kvote, čemu se Orbán nada, on će sigurno nastaviti jačanje saveza sa Kaczyńskim i ostalim članicama Višegradske grupe, Slovačkom i Češkom, kako bi zaustavio supranacionalne ambicije EU. Ono što teši je ograničena privlačnost anahronih ličnosti kao što je mađarski premijer u Evropi. Orbánov brend nacionalizma iz 19. i 20. veka uzdiže nacionalnu državu i hvali hrišćanske vrednosti izbegavajući da precizira šta bi to tačno bilo.

Iako popularan u ruralnim delovima Mađarske i u nekim zemljama članicama Višegradske grupe, teško je zamisliti ga kao uticajnu političku figuru u severnoj Evropi. Privlačnost “hrišćanskih vrednosti” je prilično ograničena u tim sekularnim i multikulturalnim zemljama. Isto tako, povratak mitskoj Evropi nacionalnih država neće naići na podršku u zemljama poput Francuske, Britanije ili Holandije gde su građanske i političke veze zasnovane pre na ustavnom patriotizmu nego na teorijama etničke isključivosti.

Autor predaje na CEU u Budimpešti i profesor je emeritus na Pravnom fakultetu Univerziteta u Vorviku.

Stephen Pogány, Social Europe, 20.09.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 21.09.2016.

Srodni linkovi:

Social Europe: Mađarska – prinudni rad

Jan-Werner Müller: Mađarska – Izvinite zbog našeg premijera

János Kornai: Mađarska – paunov ples

TEMA – MIGRANTI: LJUDI KOJI HODAJU