Neko je već uporedio 2023. i 1996. godinu. Posle izborne krađe, koja je ipak bila neuporedivo suptilnija od ovojesenje, započelo je raspadanje Miloševića na parčiće koje više nije bilo moguće sastaviti. A ipak su prošle četiri duge godine dok nije pao, ali ne potpuno. Njegovi i Šešeljevi posilni su napravili nešto mnogo gore, zlu tvorbu čije je dimenzije teško pojmiti.
Ove izbore Vučić je krivotvorio posebnim oblikom razbojništva, koje nije ni skrivao. Bio je uveren da sme i ume da učini sve što mu se prohte. Oblici otimanja volje bili su javni, surovi i uvredljivi. Negde u dubini države čije su funkcije uništene, stvoreni su odredi političke policije, namenjeni za suzbijanje svake sumnje i prava na pobunu.
Ova godina se razlikuje od ’96. pre svega u otporu izvorima torture i ponižavanja. To je rekao i Zoran Živković, veteran svih protesta u ustanku protiv Miloševića. Buđenje iz anestezije je sporo, današnja opozicija možda nema najbolje ideje da pokrene građansku silu koja bi za ovdašnju mafiju na vlasti bila dovoljno snažna pretnja. Ali nema pouzdanog predviđanja šta sledi i šta sve može da se razgori. Pokrenuli su se studenti i to je jako loš znak za ovakav režim.
Milošević je relativno brzo evoluirao od faktora mira na Balkanu do balkanskog kasapina. Bio je akumulacija svih razloga za sanitarni kordon devedesetih. U takvom ksenofobičnom kavezu odnegovan je današnji diktator, koji već tri decenije uvežbava svoju nezavisnost od stvarnosti i tehnologiju vladanja po svaku cenu.
On nije faktor mira, niti bilo čega sličnog. Ali je uspeo da ga tako nepotrebnog i skoro čudovišnog, čuvaju kao neophodnog. Mit o njegovoj stabilnosti „dok ne posvršava neke poslove“, svakako je neubedljiv, pošto je zatečen u onoj vrsti mafijaškog pohoda koji se, i pored preostale upotrebne vrednosti više ne može tolerisati. Ili se bar takvoj toleranciji nazire kraj.
Svuda u demokratskom svetu se sa čuđenjem govori o izbornoj torturi i pljački, pa ispada da se o tome do ove jeseni nije ništa znalo. Na drugoj strani čuđenje je još veće, pa je A. Vučić najavio prkosno pismo „jednoj velikoj zemlji“ koja se meša u izborne procese. I to u jednoj slobodnoj i nezavisnoj državi kakva je Srbija. A on takvu Srbiju neće dati.
Tako je i stigao do pozicije ekstremnog vladajućeg apsurda: namerava da uđe u težak spor sa onima koji ga zbog upotrebne vrednosti teškom mukom održavaju na vlasti. Iz Moskve dolaze snažni znaci ljubavi i podrške rezultatima izbora i njihovom arhitekti. Raspet između dva bizarna koketiranja možda je ipak odlučio da se čvršće drži istočnog greha pa uz pomoć Vulinovih kagebeovskih veza, aktivira „obojenu revoluciju“ kao opasnost za Srbiju.
Revolucionari u takvom nasilnom pohodu na vlast, po teoriji najnovijeg moskovskog Berije Nikolaja Patruševa, jesu opozicionari, slobodni novinari i slobodni građani, nevladine organizacije i svi koji sumnjaju u red i večni poredak. Takva razorna sumnja je redovno podstaknuta stranim uticajem. Vulinov kreativni um, koji je na stalnoj dinamičnoj putanji između dogme i haosa, drži se pogleda na stvarnost iz paranoje izazvane raznovrsnim revolucijama u boji. Svaka od njih ima svoju osobenost, ali sve imaju zajednička svojstva. Na primer Majdan u Ukrajini, model kako je Zapad tamo navodno smenio prorusku vlast. A onda je Putin krenuo u imperijalnu agresiju zbog „denacifikacije i demilitarizacije“ Ukrajine.
Šta je Vučić, koristeći patriotski um mračnih sila želeo da kaže posle pljačke? Toga nije bilo, ovo su najpošteniji izbori u istoriji Srbije. Njegovi saradnici su se odmah uhvatili Majdana, kao zgodnog lošeg primera i zamke koju im sprema Zapad. Nema izborne krađe, sve je u skladu sa zakonom. Samo se traže razlozi za uništenje Srbije. A to upravo čine oni koji su protiv izbornih krađa.
Opomena o mogućoj beogradskoj replici Majdana stigla je iz Moskve, i to prilično upadljivo. Najpre je Marija Zaharova čestitala građanima Srbije na dobrom izboru, ali i upozorila na Majdan, kao zloglasni primer koji je sam po sebi najavio ukrajinsku ratnu katastrofu. Posle nje, sličnu ili još zloslutniju poruku poslao je predsednik Dume.
U tim porukama pretnje onima koji pružaju otpor u istoj su ravni sa podrškom A. Vučiću i njegovom mafijaškom udruženju. Moskva je tako stavila do znanja da računa na Balkan kao prostor za krizne eksperimente, a takvi poduhvati su bez Vučića i Dodika nezamislivi.
U potenciranju Majdana kao opasnog primera pobune i prevrata, režim pokazuje strah, znajući da se ovaj otpor ne može tek tako ugasiti. Izbori u Vučićevoj distopiji možda nisu ni potrebni, ali i kad ih ima on ne može da ih izgubi. Takva jednačina je i najveća opasnost za opstanak ovdašnje puzajuće tiranije koja svakako ima svoj kraj.
Čudaci koji su grabili svu vlast po svaku cenu i svim sredstvima, nikada to nisu razumeli na vreme.
Peščanik.net, 22.12.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Odvratna priča - 26/04/2024
- Biro za izgubljene - 19/04/2024
- Jedan dan sa Dadom Vujasinović - 12/04/2024
