Intermeco između dva izborna kruga na lokalnim izborima u Makedoniji nije najbolji trenutak za političku analizu, bar što se tiče događaja u toku, ali dvodecenijsko iskustvo pluralnih izbora daje dovoljno empirijskog materijala za ocenu izborne demokratije u ovoj zemlji. Nažalost, ni ovi izbori neće promeniti generalnu sliku. U društvu u koje je demokratija došla „preko noći“, bez ikakvih ozbiljnijih društvenih pokreta i reformi, pa čak i bez većih zahteva odozdo, a u seni ratnih zbivanja u regionu, formalna demokratija je oduvek imala primat nad stvarnom (suštinskom). Kroz ustavni inženjering i kasnije kroz međunarodni statebuilding, smatralo se da se odozgo može instalirati demokratski poredak, a da će se stvari tokom godina kretati ka supstancijalnim aspektima liberalne demokratije.

Tačno je da je demokratija u svojoj biti forma, ali da bi se forma i procedura održale i poštovale i da bi dale očekivane rezultate, neophodna je i horizontalna i vertikalna moć kontrole i kritike. U zemlji u kojoj nije bilo i još nema (a neće ni biti) demosa, u kojoj caruju neprincipijelne koalicije predstavnika etnosa i u kojoj „elite“ nemaju ni tradicije ni demokratskog kredibiliteta, krajnji je ishod sasvim očekivan, mada u biti depresivan. Umesto da se demokratija definira kao ono što se dešava između dva izborna ciklusa, ona se počela svoditi na puki čin organizovanja i realizacije izbora. U tome je dosta pomogla i Evropska unija, kada su posmatrači izbora počeli (svesno ili ne) spuštati očekivanja, a podizati prag nakon koga se izbori smatraju fer i demokratskima. Kada se zažmuri na jedno oko i upotrebi Ezopov jezik da bi se izbegla eksplicitna negativna ocena, onda i „učenik“ kome se gleda kroz prste počinje da igra toliko fer koliko je potrebno za prelaznu ocenu.

Da bi postojali istinski demokratski višestranački izbori, političke slobode nisu dovoljne, ukoliko se nema između čega birati. U dvadesetak godina isprobane su sve ponuđene opcije, a da nijedna nije dala zadovoljavajuće rezultate. Ubrzo se počelo glasati protiv umesto za, a kako se mehanizam vladanja usavršavao, tako je i sloboda kažnjavanja na izborima postajala sve ograničenija – u klijentelističkom društvu u kome vlada zavisnost od onih koji imaju moć da udele po nešto od plena (spoil-sistem umesto merit-sistema), birači postaju zadovoljni i sa par mrvica. Čak i kada je deo populacije u stanju da glasa racionalno, i tada jedina alternativa ostaje famozni izbor manjeg od dva zla.

Političke stranke su se organizovale po principu sultan-partija, bez unutrašnjo-stranačke demokratije i slobode političkog mišljenja, a na bazi lojalnosti vrhuški i kadrovicima, koji u malom krugu odlučuju o tome ko će se naći na vrhu ili na dnu biračke liste, ko će zauzeti bolju poziciju u nekoj ustanovi itd. Neposlušni su ostrahirani po brzom (i nestatutarnom) postupku, a to je poruka članstvu da se samo lojalnost nagrađuje. U duboko partiziranom društvu, bezbednije je odabrati stranu (makar i gubitničku), nego ostati na brisanom prostoru. Najsnalažljiviji su se, za svaki slučaj, snabdeli s nekoliko članskih knjižica. Ideološke razlike su odavno izbledele, a crno-beli svet kvazi-pluralnog sistema funkcionira po jedinoj mogućoj logici u ovakvim uslovima – totalna ahinilacija protivnika i borba da se bude kalif umesto kalifa.

Makedonski stranački sistem se nominalno sastoji od relativno velikog broja stranaka, ali on je prvo podeljen po etničkoj osi, a onda unutar svake etničke zajednice postoje još po dve velike partije koje oko sebe često kao satellite skupljaju stranke manjinskih zajednica i tzv. „pajton-partije“. Mada je na početku svoje nezavisnosti Makedonija bila u stanju poricanja nove društvene stvarnosti (najpre u obliku nove etničke konstelacije), ipak su se političke stranke formirale vodeći računa da ne izađu van svoje etničke zajednice. Tome je oduvek bila podređena i njihova komunikacija sa „svojim“ elektoratom: retorika i jezik obraćanja nisu ostavljali ni tračak sumnje na koga se računa i čiji se interesi odražavaju.

I pre oružanog konflikta 2001. uspostavljena je politička pragma da se na nivou centralne vlasti formiraju koalicione vlade u kojima, bez obzira na izborne rezultate, učestvuje jedna stranka Albanaca. Ali stvari su se dramatično promenile pod uticajem Ohridskog okvirnog sporazuma iz 2001, koji je uveo konsocijacijske elemente u ustavni parlamentarni model. Tokom narednih godina stvari su postajale sve jasnije na terenu, a u smislu četvrtog elementa Liphartovog modela (autonomija segmenata) odlučujuća je bila 2004. godina.

Na Zakon o lokalnoj samoupravi (tzv. zakon o decentralizaciji vlasti), preko kojeg su opštine dobile šira ovlašćenja, nadovezao se i kontroverzni Zakon o teritorijalnoj organizaciji (poznatiji kao zakon o opštinskim granicama) iz 2004. godine. Kontroverznost ovog zakona je bila rezultat i načina na koji je bio donet i kriterijuma po kojima su bile određene teritorijalne granice jedinica lokalne samouprave. Naime, kada je ovaj zakon stigao na red kao deo procesa implementacije Okvirnog sporazuma, tadašnja vladajuća koalicija (Socijaldemokrati i DUI, stranka koja je proizašla iz demobilizirane UČK) je 40 dana pregovarala iza zatvorenih vrata. Javnost je bila držana u tenziji, a vesti su stizale retko i bile uznemirujuće (u stilu „Mi ne damo Kičevo“, „Ili Kičevo ili mir“). Kada je konačno bila nacrtana opštinska mapa po etničkom principu, bilo je jasno da je makedonska pregovaračka strana kapitulirala pred zahtevima albanske strane.

Mada je u konsocijaciskom sistemu savršeno jasno da lokalna vlast ima više značaja za etnički balans moći nego za lokalnu demokratiju, i da u dominantno albanskim regionima treba dopustiti mogućnost samouprave, ipak su tri grada ostala problematična – Skopje, Struga i Kičevo.

Radi se o gradovima sa većinskom makedonskom populacijom, pa se konfiguracija stanovništva mogla promeniti samo proširenjem teritorije gradske opštine tako da ona obuhvati okolne seoske opštine sa dominantno albanskom populacijom. Za glavni grad se to donekle i može razumeti, jer prema Okvirnom sporazumu 20% stanovništva manjinske zajednice automatski dovodi do garantovanja dvojezičnosti. Ali u blizini Struge se nalazi seoska opština koja je zadržala svoju legendarnu „suverenost nezavisne republike Vevčani“ (iz istorijskih razloga), a koja se pokazala i održivom u svakom pogledu, dok su sela sa albanskom populacijom ugurana u gradsku opštinu samo da bi se omogućio etnički izborni inženjering. Kičevo je još bolji primer. To je mesto koje je bilo žarište žestokih sukoba partizana i balista u Drugom svetskom ratu, a i poslednja kota na zamišljenoj karti dela Makedonije koji „prirodno“ pripada Albancima. Svesni teškoća i kupujući vreme, vlasti su odlagale stupanje na snagu odredbi zakona koje su se odnosile na Kičevo, sve do ove 2013.

U predizbornoj kampanji su pale teške reči dvojice lidera dve vladajuče stranke – VMRO-DPMNE i DUI. Obojica su se pozivali na „pravo“ svoje nacije, na prolivenu krv i svetlu budućnost ako „i staro i mlado, i zdravo i bolesno“ izađe na glasanje (kako je poručio Gruevski u ime makedonske koalicije). Obe strane su dovele pojačanje: prema nekim izvorima, makedonska strana je počela sa izdavanjem duplih ličnih dokumenata, dok je Ahmeti pozvao u pomoć dijasporu, koja je za lokalne izbore stizala čarter letovima i autobusima iz Nemačke, Švajcarske i Austrije. Neki analitičari su govorili da će se u Kičevu u stvari odvijati mini-popis stanovništva (koji je 2011. odložen zbog nemogućnosti partnera u vladi da se dogovore), a ne izborni process. Ali i to je dovedeno u pitanje zbog povreda zakona i biračkog spiska. Svjedno, pobedio je Fatmir Dehari, visoki čelnik bivše UČK, koji je sebe reklamirao sa kalašnjikovim u rukama, a deo albanskih medija je požurio da podseti da je ovo prvi albanski gradonačalnik Kičeva nakon 70 godina (aludijarući na fašističku tvorevinu, Veliku Albaniju).

Gruevski je požurio da poseti Kičevo da bi umirio građane (koje je prethodno uznemirio govorom ciljanim da izazove etno-političku mobilizaciju), ali nije doživeo srdačan prijem. Građani makedonske nacionalnosti su se osećali prevarenima i bili uplašeni. Gruevski je rekao da razume gnev građana, jer je i on sam gnevan. Ako neko pomišlja da se ovakvim nastupima političara dovodi u pitanje makedonsko-albanska koalicija na centralnom nivou, duboko greši. Ove dve stranke su preživele i gore stvari, sve zbog power-sharinga koji nosi privilegije i moć. A i zbog slabosti, ili bolje rečeno, odsustva snažnije opozicije.

Mada su međunarodni posmatrači i predstavnici EU još iste večeri nakon završetka prvog kruga izbora, počeli da šalju čestitke i daju ocene preko Tvitera, postoji malo razloga za zadovoljstvo – nakon nemira 24. decembra (koji i dalje ostaju bez institucionalnog rešenja) i svega što se dešavalo između odluke opozicije da bojkotuje lokalne izbore da bi dobila prevremene parlamentarne (od čega je odustala posle snažnog pritiska iz Brisela) i početka izbora. Očito, izgledalo je da je Makedonija na rubu ponora, pa kada nije došlo do žrtava prilikom izbora, sve druge neregularnosti su pale u drugi plan. Sve će to ući u finalni izveštaj misije OSCE i drugih posmatrača, ali specijalni izveštač Evropskog parlamenta je obećao pozitivni izveštaj za Makedoniju, a komesar File najavio dolazak u Skopje zbog produžetka tzv. dijaloga na visokom nivou.

Izveštaji posmatrača kreću se od generalno pozitivne ocene do nabrajanja serije incidenata i neregularnosti, uključujući i prisile i kupovinu glasova, grupno glasanje, korišćenje državnih resursa za partijske ciljeve, neizbalansiranost medijske prezentacije itd. Mada je tačna ocena da su zbog velike izlaznosti izbori dobili na legitimitetu, njihov legalitet ostaje sporan. Rezultati nakon prvog kruga su ostavili dojam da je opozicija „žrtva“ izbornog cunamija: nasuprot prognozama nekih eksperata i profesora, opozicija je izgubila ili dovela u pitanje osvajanje vlasti u opštinama/gradovima koji su bili njeno tradicionalno uporište.

Javna mobilizacija koja traje od 24. decembra, a koja se prelila u izbornu kampanju, nije dovela do pozitivnih rezultata iz više razloga: prvo, opozicija je u startu krenula sa radikalnom taktikom ulične demokratije i rušenja režima, a da je pri tome zaboravila da za to nema podršku javnosti, ni međunarodnih faktora. Kod makedonskih građana ne postoji razvijena participativna politička kultura, koja bi ih izvela na ulice u masovnom broju. Ona se nikada nije negovala, nego naprotiv gušila od svih dosadašnjih političkih garnitura. Osim toga, i sama opozicija je učestvovala u sistematskom suzbijanju svakog pokušaja građanskog delovanja. (Na primer 2004, na referendumsku inicijativu o zakonu o opštinskim granicama, koju je potpisalo više od 180.000 građana, socijaldemokrati su odgovorili sa sloganom „neka pitanja ne zaslužuju odgovore“, pozvali su na bojkot i vršili pritisak, pa i ucenjivali građane da ne izađu na glasanje. Sada im se to vraća kao bumerang.) Kada se pod pritiskom briselske trojke opozicija složila da učestvuje na izborima, zadržala je simboliku otpora, pa tako njen izborni logo predstavlja nekoliko dignutih pesnica.

Takođe, opozicioni front se sastoji od nekadašnjih smrtnih neprijatelja, pa je onima koji su levo (ili desno) teško da prihvate da Crvenkovski i Ljubčo Georgievski imaju nešto što ih veže u smislu vrednosti i vizije. Mehanički skup opozicionara nije po definiciji doveo do agregacije glasova. U predvečerje lokalnih izbora, socijaldemokrati su prošli kroz teška unutrašnja iskušenja. Već je bilo znakova da se deo članstva osipa, a nekolicina viđenijih članova SDSM su isključeni iz partije (među njima i bivši premijer i predsednik stranke, Vlado Bučkovski). Podeljenost se produbila kada je trebalo odlučiti da li da se lokalni izbori bojkotuju ukoliko ne dođe i do zakazivanja prevremenih parlamentarnih. Jedan od „otpadnika“ je bio i Stevče Jakimovski, gradonačelnik skopske opštine Karpoš, koja je tradicionalno uporište levice. Izborni rezultati su pokazali da je otpadnik dobio duplo više glasova od legitimnog predstavnika i generalnog sekretara SDSM, što je dokaz tvrdnji da je veliki deo članstva želeo izbore, a ne bojkot po svaku cenu. Ovi rezultati su pokazali i ono što socijaldemokrati nisu razumeli: na lokalnim izborima se glasa po drugačijoj logici od one koja vlada za vreme parlamentarnih ili predsedničkih izbora. Građani opštine Karpoš su očito glasali za ličnost, makar on bio i otpadnik.

Opozicija koja je zahtevala parlamentarne izbore je izašla sasvim nespremna na lokalne izbore. U stvari, pokušala je da ih pretvori u referendumsko izjašnjavanje „za“ ili „protiv“ režima Gruevskog. Naspram sebe je imala usavršenu mašineriju vlasti, koja ih je uglavnom gazila sa obećanjima lokalnih projekata, što je bilo svesrdno podržano od strane većine medija, gladnih profita. Nstala je velika konfuzija kada se u Kičevu i Strugi uspostavila perverzna političko-etnička koalicija otpora i režima, što je odbilo većinu građanski orijentiranih glasača (mada nije jasno koliko je taj korak privukao glasova od strane nacionalistički orijentiranih, jer svaka od stranaka je to pripisivala sebi kao zaslugu).

Bez programa, sa zakasnelim ulaskom u igru, sa lošim kadrovskim rešenjima, opozicija je pretrpela najteži poraz u poslednjih sedam godina. Crvenkovski koji je uoči izbora govorio da u nedelju 24. marta neće čekati konačne rezultate (ubeđen da će dobiti +1 glas) i da će odmah zatražiti parlamentarne izbore, te večeri se nije pojavio pred novinarima do duboko u noć (vladajuče stranke su već uveliko slavile). Kao bokser u knock-downu, on je i dalje govorio da će ići do kraja, do konačne pobede. Mada je generalna slika postala bolja kada su prebrojani glasovi za savetničke liste, ipak ostaje ocean da je ovo težak poraz opozicijr, od kojeg se ona neće oporaviti ukoliko ne dođe do radikalne unutrašnje reforme i pre svega promene na vrhu, koji bi morao da preuzme odgovornost za poraz.

Radost sa kojom je vladajuća VMRO-DPMNE sačekala rezultate i njihovo neskriveno iznenađenje, pokazuju da je ona i pored snažne medijske podrške strahovala od gorih rezultata. Opozicija ne samo da nije dobila, nego je na ovim izborima izgubila deo svojih vernih glasača, a od nekih je svojim ekskluzivnim i radikalnim prozivkama (ko nije sa nama, protiv nas je) sebi stvorila i neprijatelje tamo gde je trebalo da stvara saveze. U periodu između dva izborna kruga odvija se tragikomična bitka u okviru Državne izborne komisije (DIK), gde se partijski delegirani članovi svađaju i vređaju pred TV kamerama. Najsmešnija, a istovremeno najtužnija bila je optužba jednog člana ovog tela da opozicija pokušava da pravnim sredstvima ospori rezultate vladajuće stranke. Drugi kuriozitet koji govori o mahinacijama u postizbornom periodu, a potvrđuje tačnost Staljinove teze da izbore dobijaju oni koji broje glasove, bila je potraga za tri preostale glasačke kutije iz opštine Centar usred Skopja. Jedno od biračkih mesta sa kojeg materijal nije stizao ni dan i po posle glasanja, nalazi se na stotinak metara od sedišta DIK. Građani su počeli da pevaju onu srpsku „ko to kaže, ko to laže“ da je Skopje mali grad.

Tenzije postoje i dalje, mada se već naziru konačni rezultati izbora. Ono što zaista brine je koncentracija vlasti i na centralnom i na lokalnom nivou u rukama dve vladajuće stranke – VMRO-DPMNE i DUI, dok se nasuprot njima, ni u makedonskoj ni u albanskoj zajednici, a još manje na zajedničkoj političkoj sceni ne vidi ni tračak nade da se može stvoriti snažna i kredibilna opozicija. Političke stranke koriste državne resurse kao da su deo njihovih feuda, a lokalna vlast je puka filijala centralne vlasti (ili partija iz opozicije). Odnos prema vladanju i građanima ostaje isti. Ako se na to doda i etnički trijumfalizam na albanskoj strani, gde je već stvorena i regionalna zajednica albanskih opština (iz Albanije, Makedonije i Kosova), onda je lokalna samouprava izgubila značaj koji joj je dat u ustavu i u međunarodnim poveljama.

U Makedoniji se skoro svake ili svake druge godine organizuju izbori, pri čemu građani gube veru da će im oni doneti boljitak, ali ipak kao zavisnici ne odustaju od upiranja očiju u političke elite u kojima vide spasioce i zaštitnike. Istovremeno, politički procesi se sve više militariziraju, stvaraju dublje rascepe i tamo gde ih nije bilo i postaju leglo korupcije. Što bi rekao Borislav Pekić: od takozvanih demokratskih blagodeti, za sada imamo samo korupciju i svađe.

 
Peščanik.net, 06.04.2013.