Mural Zorana Đinđića na Platou kod Filozofskog fakulteta

Mural Zorana Đinđića na Platou kod Filozofskog fakulteta

Ne znam, nisam još sasvim siguran, ima li većeg neznanja, bezobrazluka i prostačke besprizornosti od nasilnih biografskih, političkih i vrednosnih paralela između Đinđića i Vučića. To su dva sasvim različita sveta, neuporediva ni u čemu. To je neka vrsta odnosa između demokratije kao ideje pokošene atentatom i primitivnog kriminalnog autoritarizma, političkog gospodstva i pretencioznog huliganstva, altruizma i unutrašnjeg militarizma, blistavog uma i razornog bezumlja.

To je bilo kakvim premošćavanjem nespojiv kanjon koji deli Đinđićevo obrazovanje od Vučićeve nedoučenosti, nesklad u poimanju lične harizme na jednoj strani i njene užasne negacije na drugoj. U pitanju je neuporedivost Đinđićevih dalekovidih ideja sa Vučićevim razrokim palanačkim ekspresijama i perverznom, ni na čemu zasnovanom narcisizmu.

Neka ovo bude samo utisak na prvi pogled, koji i na tom nivou čini upoređivanje Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića građanski nepristojnim, mada se suštinske razlike i nedostižna državnička prednost Đinđića može pojmiti bez mnogo napora, uprkos nastojanjima stvaralaca gipsanog Vučićevog kulta da zataškaju njegov objektivni liliputanizam.

Pre par dana pojavio se uradak u vidu udvoričkog pamfleta režimu, sa centralnom tezom čiji je smisao nasilna analogija političkih sudbina najboljeg i beznačajnog. U tom „istraživačkom“ falsifikatu rastezanje Vučića da bi bio poravnat sa Đinđićem dobija opasne konotacije u javnom prepoznavanju i prozivanju „klevetnika“ i jednog i drugog.

Tako je Tanjug koji ne postoji preneo trijumfalni sažetak radnih napora medijske mreže koja sebe naziva Antidot. Tu se kaže kako se napadi na predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Vladu Srbije „odvijaju“ po istim mehanizmima i obrascima po kojima su se „odigravali“ napadi na ubijenog premijera i njegovu vladu.

Zanimljiva je muka istraživača sa rečima kojima obrazlažu svoja otkrića: napadi se (sami po sebi?) odvijaju i odigravaju, dakle to su antidotovski pojmovni fenomeni koji su nezavisni od kreativnosti samih napadača. Ali evo i jednog od temeljnih pronalazaka: iza napada na te dve reformske vlade (Đinđićevu i Vučićevu) „stoje“ isti društveno-politički akteri.

Nema istraženih parametara po kojima je aktuelna vlada reformska, niti pouzdanih dokaza za to, ako se već insistira na paraleli sa Đinđićevim kabinetom. Vučić nije predsednik vlade: ovde je dakle ipak reč o „napadima“ na Anu Brnabić. Premijerke Ane međutim u Antidotu nema, što podgreva osnovanu sumnju da je predsednik vlade, uz svoju redovnu dužnost, ipak Vučić.

Cilj „istih“ društveno-političkih aktera, otkriva lucidni Antidot, je da se „sprečavanjem reformi zadrže ranije stečene privilegije i zadrže partikularni interesi“. Dirljiva nepismenost, ovlašno zaklonjena davno potrošenim frazetinama ne dira u ambicije ovih istraživača da srljaju dalje. Sada je u opticaju pojam „klevetanje“ (neprikladan čak i za ošljarsko arhivsko medijsko prekopavanje), pa su u tom poslu, dakle u opanjkavanju, otrcavanju obojice iz ove sumorne paralele učestvovali isti ljudi.

Navode se imena Olje Bećković, Teofila Pančića, Gorana Markovića, Bože Prelevića, Slaviše Lekića i još neka. Kao i mediji: Vreme i NIN, na primer, BIRN, Radio Slobodna Evropa i naravno Peščanik. Svi su kolektivno, po Antidotu, ranije imali a sada zadržavaju već stečene privilegije i naročito „partikularne interese“. Antidot je odredio režimske mete, nagovestio kako da se ovde uvede kontrola nad slobodnim mišljenjem i tu bi istraživanju mogao da bude kraj. Ali nije.

U zaključku se doslovce kaže: „Nedavna otvorena pretnja poslanika sa KIM, Slaviše Ristića predsedniku Vučiću, samo potvrđuje da su pomenuti mehanizmi identični, i da je mantra „Proći ćeš kao Đinđić“, pretnja svima u Srbiji da se okanu reformi i puta u Evropu, jer ovde vlada pravilo: ’Ne talasaj brale, Srbija je ovo!“

Dakle, ne talasaj brale! Do te ključne mudrosti, kojoj je prethodila Ristićeva ubilačka mantra, stiglo se uvidom u spiskove sumnjivih osoba, ranije poznatih Antidotu i drugim nadležnim organima. Pa je tako i Teofilova „pretnja svima da se okanu reformi i puta u Evropu“ deo mantre koja je ipak lično vlasništvo Slaviše Ristića. Šta tu uopšte radi Pančić sa Ristićem da mi je znati?

Vidljivo je da medijski anonimni ljudi iz Antidota ne razumeju ulogu medija. Ako su, na primer, Teofil Pančić i Slaviša Lekić pisali i negativno intonirane tekstove o Zoranu Đinđiću, da li bi njihova zanatska rehabilitacija u ovom sunovratu bila ostvarena tek sa ushićenim panegiricima u slavu Vučića? Ili je ipak svaka vlast njihova tema, i ona istinski demokratska, a posebno ova, koja pokazuje zastrašujući trend uništavanja svega što vredi u Srbiji.

Istaknuto mesto u dokazivanju svojih nastranih teza Antidot daje Velimiru Iliću, koji je navodno o obojici – dakle Đinđiću i Vučiću, dao skoro istovetne ocene. Pa je 5. oktobra 2001. zaključio da je Zoran Đinđić doveo mafiju na vlast u Srbiji, a nešto slično rekao je i o Vučićevoj vlasti (19.7.2017).

Ne bih da sudim o validnosti Ilićevih stavova, ali postoje ubedljivi indikatori koje je Antidot ignorisao: Đinđić je nasledio mafijašku državu i pokušao da je demontira, pa ga je ona ubila. Vučić je svoju kriminalnu korporaciju stvarao iznova, obnavljajući upravo ono čudovište iz svoje mračne političke adolescencije sa kojim je Đinđić morao da se sukobi.

Antidot insinuira da je Đinđić ubijen posle dugotrajne „medijske pripreme“, pa se, citirajući Slavišu Ristića, „pribojava“ i tragične analogije. Na tom mestu je vidljiva ogromna istraživačka rupa, jer se Antidot nije bavio suštinom. U istoriji političkog atentata mediji nisu nikoga ubili radeći svoj posao. To čine isključivo moćne oligarhije sa ubicama za specijalne namene.

Vučić je došao iz mrklog mraka koji je Đinđić pokušavao da rastera. Vučić je bio ministar informisanja koji je gasio medije, a to čini i kao predsednik države, ujedno predsednik „reformske“ vlade. Đinđića su ubili ostaci mafijaške države koju su stvorili Milošević, Šešelj, Nikolić i upravo Vučić svojom ksenofobičnom ministarskom revnošću. Taj njegov nagon nikada nije ugašen.

Vučićevi politički oci javno su uživali u Đinđićevoj smrti i to još čine. Pretnja Nikolića Đinđiću, par meseci pre ubistva, za sve koji su zaboravili glasi: „Ako neko sretne Đinđića, neka mu slobodno kaže, i Tito je pred smrt imao problema sa nogom.“

To je bilo u doba svečanog ispraćaja Šešelja u Hag, čiji je portret na majici ispod sakoa nosio Vučić. Pre nekoliko meseci Šešelj je tražio amnestiju za Zvezdana Jovanovića, Đinđićevog ubicu, i njegovo proglašenje za patriotu bez premca, „srpskog Obilića“.

Vučić je lično skidao table sa bulevara koji nosi ime Zorana Đinđića. Nikada nije osudio nijednu Šešeljevu izjavu; nisam našao da se oglasio povodom užasnog ispada svoje dražesne radikalske sestrice Vjerice Radete, koja je sa bezdušnim cinizmom slavila ratni zločin. Antidot ništa od toga nije uspeo da uoči.

Vučić je pogasio ili stavio pod kontrolu sve medije, a Antidot pokušava da kaže kako su ovi koji su nekako preživeli opasnost po reformsku vladu i Vučića lično.

Antidot nam posredno preporučuje da slavimo Vučića, ako već nismo umeli da sačuvamo Đinđića, ne brinući što se ovde ljudi ubijaju zbog svoje gladne dece, ignorišući državni teror nad siromasima, nasilje nad penzionerima, kriminalne odrede koji se zvanično zovu javni izvršitelji. Opštu zvaničnu laž kao način života, vređanje građana i njihove pameti, prezir prema svima koji ne pristaju da vide sve ono što je izmišljeno.

Kako u tome prepoznati bilo šta što bi moglo da poveže Vučića i Đinđića? Vučić je simbol svega protiv čega je Đinđićeva borba imala smisla.

Dok je postojao Đinđić bilo je mnogo nade. Nismo tačno razumeli šta je to dok nije nestao.

Sada smo u beznađu, gustom kao testo, lišeni moći da se pobunimo.

Vidite li bilo kakvu sličnost?

Oštećeni mural Zorana Đinđića na Platou kod Filozofskog fakulteta

Mural Zorana Đinđića na Platou kod Filozofskog fakulteta

Peščanik.net, 28.07.2018.

TEMA – ATENTAT