Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Politički vrh Srbije neprestano uskače sam sebi u trbuh. To je postala redovna gimnastička aktivnost Vučića, Dačića i Ane Brnabić. Razume se i svih ostalih aktera predsednikove administracije koji pomno prate zadate vežbe sa vrha. Najnovija gimnastika je zgražavanje nad idejama Albanaca o ukidanju granice između Albanije i Kosova, kao što je do juče to bilo pokazivanje dvoglavog orla na fejsbuku, zbog čega je Republika Srbija demonstrirala lokalizovani oblik fašističke opsade pekare „Roma“ u Borči. „Dvoglavi orao, ili kokoš, koka, ma već to nešto pernato“, ponavljali su svi u horu za Vučićem, tobože je duboko uznemirilo patriotske duše predstavnika vlasti, koji nikada nisu pokazali tako „niske, pernate“ porive u politici. Naprotiv, bili su oduvek ozbiljni, suzdržani i konstruktivni, okrenuti najvišim evropskim vrednostima, kao što je recimo antifašizam, koji se kao i svakog Devetog maja obeležava u Beogradu, isključivo u ruskom potpunom (a ne polu-) zagrljaju, i to pred kafanom „Ruski car“, jer se podrazumeva da je Ruska imperija, danas Federacija, zadala konačni udarac istorijskom fašizmu, veoma nalik onom u Borči. Tako su na kraju ta dva punkta, „Roma“ u Borči i „Ruski car“ u centru Beograda postali janusovsko lice naprednjačkog režima, koji se predstavlja kao poslednji antifašistički bedem na Balkanu.

„Mi jesmo mali, ali nismo glupi“, poručio je Dačić uoči početka samita Brdo-Brioni u Tirani, odakle je do Srbije stigla jeziva vest o nastojanjima Hašima Tačija i Edija Rame da konačno stvore „Veliku Albaniju“ i time zadaju završni udarac svim evropskim procesima u regionu, na čijem su čelu, razume se, Aleksandar Vučić i njegova „antifašistička“ borčanska armija. Da svetogrđe bude još veće, sve se to promovisalo na samitu koji je okrenut dugoročnoj regionalnoj saradnji i izgradnji mira. Pa, kako da čovek ostane normalan i konstruktivan, pita se Dačić. Ali isto se pitaju i premijerka, ministar Vulin, naposletku i predsednik Vučić, koji sve to karkteriše kao neka „čudna dešavanja između Prištine i Tirane“. „Dokle će se tolerisati bezobrazluk Albanaca“, nariče ministar inostranih poslova, ukazujući na „velikoalbanske pretenzije“ na tri opštine na jugu Srbije, kao da to nije bio deo tajnog plana o razgraničenju koji nam (ni)je predsednik predočio svojevremeno. O tome se, naravno, čulo po kuloarima, tokom nevidljivog „unutrašnjeg dijaloga“, koji je sproveden među naprednjacima i njihovim satelitima, uz koordinaciju Marka Đurića i Nikole Selakovića. Svi su se tamo složili da je nevidljivi Vučićev plan izvanredan o čemu (ni)su izvestili javnost, ali su često pokazivali na semafor, nakon briselskih pregovaračkih rundi.

„Mi jesmo mali, ali nismo glupi“, zapomaže Dačić, dok u njegovoj naricaljki odjekuje miloševićevski soundtrack o nemaloj Srbiji koja je čak triput ratovala. Zapravo, ratovala je ona i više puta i to za samo deset godina. Kao da želi da kaže, zar vam nije bio dovoljan onaj jedan ogledni egzercir u Borči, zar treba još da vam objašnjavamo šta se sve može upotrebiti kao kontramera za uvođenje taksi. Može mnogo toga. Pre svega se može upotrebiti srpsko stanovništvo u tzv. regionu. Ionako je ministar Vulin proglasio sve susedne države za „naslednice nacizma iz Drugog svetskog rata“. Zar još niko nije naučio lekciju o srpskom „Lebensraumu“, koji se neprestano potencira u potpunim zagrljajima Vučića i Dodika, na primer. Zar to ne liči na zagovaranje velikosrpske politike, kojom se maše već nekoliko decenija? Naravno da ne liči. U stvari, zavisi samo od optike, jer kada to gleda predsednik Vučić kroz svoje naočare, sve to izgleda kultivisano i umiveno, međutim kada svoja, očigledno bifokalna sočiva, okrene ka Kosovu, sve mu tamo izgleda u krajnju ruku čudno i preteće. Kao da neko hoće da ga nasamari, dok on, eto, gradi neki bolji, civilizovaniji svet.

Taj bolji svet, misli Vučić zajedno sa svojom svitom i zamenikom Vesićem, pred „Ruskim carem“ demonstrira svoje slobodarske tradicije, svoju predanost borbi protiv „pernatih provokacija“. Troprste pokazne radnje, skupa sa crnim lobanjama i svinjskim glavama, pritom, nisu za Vučića i Dačića nikakav problem, niti u tome vide imalo fašizma. Naprotiv, tri prsta uvek možeš predstaviti kao optičku varku, mrtvačku lobanju kao deo dizajna novopokrenute kreativne industrije pod pokroviteljstvom premijerke Brnabić, a pečenu svinjsku glavu pred albanskom pekarom kao deo folklora. Uostalom, zbog toga nam i dolaze svi ti silni turisti, od kojih Srbija zapravo živi poslednjih sedam godina. Dolaze, pre svega da bi videli autentični kulturno-umetnički program, koji ministarstvo kulture oberučke podržava na svojim konkursima za stvaralaštvo. Zaista, od KUD-a nema bolje atrakcije. „Mi jesmo mali, ali nismo glupi“, dodao bi Dačić. Uz mrtvačku lobanju i pečenu svinjsku glavu na stolu/ili haubi najlepše se zapeva. A koja to pesma? Pa, zavisi od prigode.

Zaista, kako odgovoriti na Dačićevu i Vučićevu crnu viziju sveta koji se po ko zna koji put okomio na Srbiju i njene borčanske tradicije. Jednostavno. Ono što je Dačić izgovorio dok se osvrtao u gnevu prema Albancima treba iskoristiti za razumevanje suštine političkog establišmenta u Srbiji. On svakako nije mali, a nije ni glup. To osećamo i po svom džepu i na svojoj koži. On drži da smo glupi svi mi, ostali, koji prihvatamo njihovu interpretaciju političke stvarnosti u zemlji i regionu. Jer po njima, mi smo, kao u doba Miloševića, okruženi nacizmom, neprestano se demonstrira svetska nepravda nad nama i naposletku, nemamo čemu da se nadamo. Sporazum sa Albancima je nemoguć, a nama su dani odbrojani. Rekao bih da je upravo suprotno. Nacizam nije oko nas, već je duboko učauren iza tri prsta, mrtvačke lobanje i svinjske glave. Nepravda koju oseća srpsko rukovodstvo nije ni za milimetar veća od one koju oni sprovode nad susedima, građanima, opozicijom, medijima, slobodom koja je razorena u svakodnevici Srbije. Slobodni građani ove zemlje imaju čemu da se nadaju. A to je pre svega raskid sa elitama iz prošlosti čiji je sadašnji lider Aleksandar Vučić. I da, istorijski sporazum sa Albancima je moguć. Opozicija bi morala da razmisli o tome (naravno, njeno levo krilo ako takvo postoji). Možda baš treba krenuti tim, obrnutim redosledom. Od sporazuma ka slobodi.

Peščanik.net, 10.05.2019.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)