RAST BEZ KVALITETA I TRANSFORMACIJE
Demokratsko nazadovanje i privredni rast u Srbiji
U prethodnom članku kritikovao sam ovogodišnju Nobelovu nagradu za institucionalnu teoriju o razvoju, ističući Srbiju kao primer gde je privredni rast uspevao uprkos demokratskom nazadovanju. Privredni rast Srbije se ubrzao pod vladavinom Srpske napredne stranke, suprotstavljajući se institucionalnoj teoriji. Druge zemlje opisane kao neliberalne demokratije, poput Vijetnama, Kine i Mađarske, takođe pokazuju snažne ekonomske performanse (Slika 1).
Iako BDP nije sveobuhvatan pokazatelj razvoja, slažem se sa Brankom Milanovićem da on ostaje ključni indikator ekonomskih performansi. Vlada Srbije često koristi statistiku BDP-a kako bi istakla postignuća od 2012. godine kada je SNS došla na vlast. Premijer Vučević je nedavno pohvalio kumulativni realni rast BDP-a Srbije od 22,4% između 2018. i 2023. godine, opisujući ga kao „jedan od najboljih u Evropi“. Iako je ovo tačno, to je samo deo istine. Kao što ću diskutovati u zaključku, statistike BDP-a mogu biti obmanjujuće i moraju se analizirati u širem kontekstu kako bi se izbegao kratkoročni pristup.
Naše istraživanje sa ruskim marksistom Borisom Kagarlitskim, koji sada izdržava petogodišnju zatvorsku kaznu u Rusiji zbog svog protivljenja ratu u Ukrajini, ispituje kvalitet rasta, a ne njegovu kvantitativnu dimenziju. Primenjujući marksistički pristup, analizirali smo ulogu stranih direktnih investicija (SDI) u podsticanju ekonomske zavisnosti u zemljama Otvorenog Balkana (Albanija, Severna Makedonija i Srbija).
SDI, centralna tačka političke agende Srbije i inicijative Otvorenog Balkana, predstavlja se kao kamen temeljac ekonomskog uspeha. Predsednik Vučić je istakao godišnji rast SDI od 12,3%, s očekivanih 4,5 milijardi evra do kraja 2024. godine. Ova orijentacija odražava mišljenje dominantne ekonomske struje koja SDI vidi kao ključni faktor za akumulaciju kapitala i smanjenje siromaštva (Sachs, 2005). Međutim, naša analiza ukazuje na mnogo složeniju sliku.
SDI kao opijum razvoja: rast bez napretka
To nije ono što marksistička teorija zavisnosti tvrdi (Amin, 1974; Marini, 2022). Ova teorija postulira da su tokovi stranih finansijskih sredstava u periferne regije strukturirani tako da izvlače i prenose ekonomski višak, umesto da podstiču lokalni razvoj. Rečima Karla Marksa (1971: 364): „Kapital se šalje u inostranstvo ne zato što ne može biti primenjen kod kuće, već zato što donosi veći profit negde drugde.“ Trenutni problem sa eksploatacijom litijuma u Jadru (na jednom protestnom skupu pojavio se slogan sa sledećom omaškom: „Ne damo Jadran“) jasno dokazuje ovu tačku. Marksistička ekonomija tvrdi da SDI „dekapitalizuje“ ekonomije u razvoju izvlačenjem njihovog ekonomskog viška. Čini se da SDI pruža dodatni kapital za razvoj, ali prikriva kontinuirano eksproprisanje viška vrednosti od strane domaćih i stranih kapitalista, produbljujući podređeni položaj periferije. Ako je religija opijum za narod, SDI je opijum za razvoj: stvara privid napretka dok podriva i ograničava razvojne mogućnosti.
Zemlje Otvorenog Balkana beleže rast, ali taj rast ne poboljšava ekonomski kvalitet meren indikatorima zavisnosti. Čak i kada je reč o samom BDP-u, rast SDI nije statistički značajno u korelaciji sa rastom BDP-a po glavi stanovnika. U nekim drugim postsocijalističkim zemljama ova korelacija je čak negativna, kao što smo Kagarlitski i ja pokazali za Jermeniju.
Naša studija je otkrila da su nade za ubrzanje razvoja postsocijalističkih zemalja putem stranih investicija neopravdane. Pokazali smo da, umesto da doprinese akumulaciji kapitala, strana ulaganja omogućavaju transfer vrednosti i deakumulaciju kapitala u regionu Otvorenog Balkana (i drugde u svetu), pogoršavajući spoljne budžetske deficite, povećavajući odliv kapitala i istiskujući domaće investicije. Povećanje SDI priliva u regionu Otvorenog Balkana za jedan procenat povezano je sa padom spoljnog bilansa za 0,30 procentnih poena, povećanjem SDI odliva za 0,13 procentnih poena i smanjenjem domaćih investicija u ukupnim bruto domaćim investicijama za 3,75 procentnih poena.
Ova situacija ilustruje ono što Seers (1969) opisuje kao „rast bez razvoja“, gde ekonomski rast ne rešava društvene i političke probleme, već ih može čak i pogoršati.
Srbija kao evropska „super-periferija“
Da li ovo važi i za Srbiju, koja se često opisuje kao evropska „super-periferija“ ili „periferija periferije“? Nemojmo kriviti SDI za sve. Marksistička ekonomija ne demonizuje SDI kao krajnje zlo. SDI može biti dragocen resurs za zemlju koja želi da zbaci okove zavisnosti i da se, kroz distanciranje od kapitalističkog centra, preusmeri ka autocentričnom razvoju. Međutim, ovo je teško ostvarivo s obzirom na nejednake odnose moći između kapitalističkog centra i periferije i zahteva smelu ekonomsku upravu „sa misijom“ razvoja unutrašnjeg tržišta.
Teorija zavisnosti (Amin, 1974) tvrdi da u perifernim ekonomijama dominiraju sektori sa niskom dodatom vrednošću, poput poljoprivrede ili ekstraktivnih industrija. Čak i kada periferne zemlje učestvuju u proizvodnji, ta uključenost često podrazumeva ograničenu dodatu vrednost. Ovo dovodi do asimetričnih trgovinskih odnosa sa moćnijim, razvijenim zemljama. Periferne zemlje uglavnom izvoze primarne proizvode ili robe sa niskom dodatom vrednošću, dok uvoze proizvode sa visokom dodatom vrednošću. Pored toga, države periferije se više oslanjaju na međunarodne finansije, koje imaju višu cenu kapitala. Takođe, države periferije često imaju visoke nivoe spoljnog duga i troše više na servisiranje duga, što može ograničiti njihovu fiskalnu autonomiju i ekonomsku politiku. Ovakve zemlje često doživljavaju više nivoe siromaštva, nejednakosti i socijalne deprivacije.
Ovi indikatori mogu se grupisati u tri kategorije: indikatori povezani sa kapitalom, radnom snagom i međunarodnom razmenom. Pogledajmo kako se Srbija poredi sa prosekom EU na ključnim kapitalnim indikatorima zavisnosti za period 2003-2022 (Slika 2).
Kao što se može primetiti, Srbija se značajno više oslanja na strani kapital (166% proseka EU) kako bi nadoknadila nizak nivo domaće štednje (36% proseka EU) i plaća značajnih 62% više kamata od proseka EU.
Radna snaga Srbije takođe pokazuje mnoge karakteristike periferije. Ona je više od 7 puta siromašnija od stanovnika EU, prosečna bruto mesečna zarada srpskih zaposlenih iznosi samo 44% proseka EU, a nezaposlenost je gotovo dvostruko veća nego u EU. Pored toga, radnička klasa Srbije je više eksploatisana, što pokazuje viši nivo nejednakosti.
Na kraju, gde se Srbija nalazi kada je u pitanju razmena sa kapitalističkim centrom (Slika 4)? Razmena Srbije ima karakteristike periferne zemlje. Srbija izvozi dvostruko više poljoprivrednih sirovina u odnosu na prosek zemalja EU, ali samo 27% proseka EU za visokotehnološke proizvode. Njen negativni spoljni bilans robe i usluga konstantno je visok – 4,6 puta veći od proseka EU. Ovo znači da zemlja troši više na proizvode i usluge proizvedene u inostranstvu nego što zarađuje od prodaje sopstvenih proizvoda i usluga u inostranstvu.
Srbija u sve dubljoj zavisnosti: deindustrijalizacija i dugovi
Ispitali smo pokazatelje zavisnosti Srbije u odnosu na proseke EU, ali je podjednako važno razumeti kako su se ovi procesi razvijali tokom poslednje dve decenije. Da li se pozicija Srbije poboljšala, pogoršala ili ostala nepromenjena? Fokusiranje samo na proseke rizikuje pojednostavljivanje, slično lekaru koji prijavljuje prosečnu temperaturu u bolnici gde polovina pacijenata drhti od hladnoće, a druga polovina se preznojava. Slika 5 pruža detaljnu analizu trendova ključnih indikatora zavisnosti Srbije.
Udeo poljoprivrede Srbije u dodatoj vrednosti ostao je praktično nepromenjen (Panel A), dok pad u udelu prerađivačke industrije za 7% (Panel B) ukazuje na progresivnu deindustrijalizaciju. Udeo prerađivačke industrije prešao je na usluge, koje često nemaju potencijal rasta produktivnosti i izvoza kao što to ima industrija. U zemljama u razvoju poput Srbije, sektor usluga dominira nisko vrednovanim aktivnostima poput maloprodaje i neformalnih usluga, koje generišu ograničene prihode i ometaju održivi rast. Ova tranzicija otežava strukturnu transformaciju jer usluge retko stvaraju multiplikativne efekte na zapošljavanje i inovacije kao industrija.
Paneli C i D ukazuju na rastuće troškove servisiranja duga i stagnirajući tekući račun. Tekući račun, koji je ostao uglavnom nepromenjen od 2010. godine, signalizira kontinuiranu zavisnost Srbije od izvoza robe i usluga sa niskom dodatom vrednošću i uvoza proizvoda sa visokom dodatom vrednošću. Ova stagnacija osvetljava nerazrešene strukturne prepreke za unapređenje trgovinske konkurentnosti i dodate vrednosti.
Opterećenje servisiranja duga (Panel C) otkriva zavisnost Srbije od spoljnog zaduživanja, što se slaže sa kritikama teorije zavisnosti koja ukazuje na prisilu perifernih ekonomija da se zadužuju kako bi održale rast i infrastrukturu. Visoki troškovi servisiranja duga odvlače resurse od produktivnih investicija, održavajući zavisnost od spoljnog finansiranja i ograničavajući finansijsku nezavisnost.
Paneli E i F pokazuju opadajući udeo radnog dohotka u poređenju sa rastućom produktivnošću radnika. Iako su prosečne neto mesečne zarade udvostručene između 2013. i 2023. godine (sa 43.932 RSD na 86.007 RSD, prilagođeno za inflaciju), razlika između proizvodnje po radniku i udela radnog dohotka ukazuje na nejednaku raspodelu dobitaka u produktivnosti. Ove beneficije neproporcionalno prisvaja kapital, što odražava dinamiku perifernih ekonomija u kojima višak vrednosti eksploatišu strani kapital i domaće elite. Ovaj problem je pogoršan oslabljenim radnim institucijama i ekonomskim fokusom na integraciju u globalna tržišta umesto na zaštitu domaće radne snage.
Prevazilaženje zavisnosti u razvoju Srbije
Iako vlada Srbije često koristi statistike BDP-a kako bi naglasila svoja postignuća, dublji pogled na širi kontekst otkriva značajna ograničenja. Tokom poslednjih 20 godina, BDP Srbije po glavi stanovnika, meren kao procenat proseka EU, porastao je za samo 8%. Iako je to postignuće, ono odražava spor tempo konvergencije. Pri trenutnoj stopi rasta, Srbiji bi trebalo 111 godina da dostigne prosečni BDP po glavi stanovnika EU. Ova surova stvarnost osvetljava kako kratkoročne priče o rastu mogu prikriti dublje sistemske izazove koji ometaju ekonomsku transformaciju Srbije.
Razvojni put Srbije, iako obeležen rastom, ostaje duboko ukorenjen u strukturama zavisnosti. Širi statički i dinamički indikatori osvetljavaju zavisnost Srbije od stranog kapitala, ograničenja na tržištu rada i nejednake spoljne razmene. Karakteristike poput zavisnosti od izvoza robe sa niskom vrednošću, visokih troškova zaduživanja i deindustrijalizacije reflektuju sistemske prepreke održivom razvoju. Stagnacija napretka u protekloj deceniji, posebno u unapređenju vrednosnog lanca i pravednoj raspodeli prihoda, osvetljava izazov oslobađanja od zavisnosti.
Kako bi se suočila sa ovim izazovima, Srbija bi trebalo da prioritizuje industrije sa dodatom vrednošću, diversifikaciju izvoza, domaću štednju i jačanje radnih institucija. Smanjenje oslanjanja na spoljni kapital i podsticanje ekonomske suverenosti su ključni za održivi, inkluzivni razvoj. Prevazilaženje zavisnosti zahteva hrabre promene u politici i reforme upravljanja. Rešavanjem strukturnih izazova, Srbija može preći sa rasta zasnovanog na spoljnom oslanjanju na razvoj koji pravedno i održivo koristi njenim građanima.
Peščanik.net, 11.12.2024.
