Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ranije, dosta ranije, čim prođe žetva pšenice (poljo)privredni novinari gotovo da nisu imali o čemu da pišu. Sada je tu malina. Nema takoreći godine da cela nacija ne brine o tome kolika je cena maline: koliko je poskupelo đubrivo i pesticidi, koliko koštaju berači (to što ubedljiva većina proizvođača zapravo angažuje sopstveno domaćinstvo ne pominje se) i, uopšte, koliki su troškovi a koliko daju zli hladnjačari i šta će biti sa ovogodišnjim rodom.

Ni ove godine nije drugačije: malinari nisu zadovoljni otkupnom cenom: nudi se oko 150-200 dinara, oni tvrde da su troškovi oko 250 dinara i traže minimum 300 dinara za kilogram. I još kažu kako je prošle godine otkupna cena bila 500-600 dinara, a u međuvremenu je sve poskupelo. Prete da će obustaviti berbu – mada je to po svoj prilici pretnja praznom puškom pošto je berba u punom jeku, pa im je zapravo jedino preostalo da dižu galamu i nekako, uz pomoć države, tj. državne prisile, izboksuju veću cenu. Država (u liku ministarke poljoprivrede, Jelene Tanasković) to je jedva dočekala i odmah se umešala na svoj prepoznatljivo trapavi način, preteći „kontrolom tokova novca i porekla maline“. Kako će se najnovija epizoda iz ove malinarske „sapunice“ završiti, ostaje da se vidi.

Ono što, međutim, na prvi pogled bode oči, odnosno što se samo po sebi nameće, jeste pitanje kako se desilo da prošle godine cena maline bude tako mnogo viša od ovogodišnje.

Najprostije rečeno, iako to delimično jeste bio recidiv kovid vremena, kada je cena smrznute maline (koju Srbija uglavnom izvozi) na svetskom tržištu skočila, glavni uzrok leži u raznim manipulacijama i mahinacijama aktuelne vlasti koja je, preko svojih udruženja i ljudi, uspela da tržištu nametne nerealno visoku cenu. Ovo uprkos tome što nije bilo nikakvih garancija da će po takvim cenama malina moći da se proda, štaviše uprkos signalima da njena cena počinje da pada. Tako se desilo da malina nije prodata, hladnjače su ostale (skoro) pune, a hladnjačari su, da bi isplatili proizvođače, morali da uzmu kredite zbog čega sad nemaju novca da kupe novi rod iako je cena povoljna.

Prošle godine se, dakle, malinari nisu bunili. Niko tada nije rekao: kolege (inače, jedan od organizatora protesta je rekao kako se oni međusobno dobro poznaju, ali i da se ne poznaju) nije fer da plaćate cenu tri puta veću od troškova, nije malina ni droga ni oružje. Takođe, niko nije predložio (ova primedba važi i za hladnjačare) da se napravi jedan dugoročan sporazum koji bi omogućio da se podele rizici, odnosno da se štete od loših i dobiti od dobrih vremena pravedno raspodele.

Možda bi do toga i došlo da poslednjih desetak godina aktuelna vlast – videći da tu ima para a ima i glasova – nije počela da se intenzivno upliće u tržište maline. U stvari, sa 15.000 proizvođača na jednoj i 400 hladnjačara na drugoj strani, ono je takoreći idealno konkurentsko i sve što je potrebno da država uradi jeste da vodi računa da neko tu igru ne pokvari. Nažalost, umešala se i igru pokvarila upravo država u čemu je lično, iako nikakvih ni posrednih ni neposrednih nadležnosti nema, učestvovao i predsednik Aleksandar Vučić.

Tako smo došli u situaciju da praktično svake godine neko nastrada pa onda protestuje i traži pomoć od države. Što je, mada besmisleno, jer ga je upravo država, svojim postupcima u probleme i dovela, upravo zbog toga i opravdano.

Ne znam da li može biti utešno, ali kada je reč o zavođenju haosa na tržištu, malina nije nikakav izuzetak. Rezultati agrarne politike aktuelne vlasti ogledaju se i u činjenici da je danas u Srbiji pšenica najjeftinija u Evropi, dok je junetina najskuplja u Evropi.

To stvarno nikada nije bilo.

Peščanik.net, 12.07.2023.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)