Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

O „Dugoj noći“, 3. epizodi VIII sezone „Igre prestola“

Gledaoci su ostali razočarani – u trećoj epizodi osme sezone „Igre prestola“ broj ubijenih karaktera sa važnijom ulogom u priči posle velike bitke živih protiv mrtvih sa Kraljem noći na čelu, ostao je, recimo to tako, nezadovoljavajuće ili čak, s obzirom na postavku same priče, nedopustivo mali. Ali, ne treba kriviti gledaoce žedne krvi, niti predatorske osobine vremena u kome živimo, za to što se u prikazima internetom u prvim satima posle emitovanja velikom brzinom širi žal, jer na kraju epizode „Duga noć“ nema mnogo više „bitnih“ leševa. Kriva je, u stvari, priča.

Šta god da je bilo na pameti scenaristima Davidu Benioffu i D.B. Weissu, jedna epizoda i samo jedna bitka, ma koliko strašna i krvava, nisu mogli da ponesu teret svih prethodnih sedam sezona serije. Podsetimo se, zaplet na teritoriji sedam kraljevstva i prekomorske okoline vrti se oko toga ko će na kraju sesti na Gvozdeni tron i postati apsolutni vladar. Kao protivteža ovom žanrovski uobičajenom i stoga banalnom narativnom zamajcu, na višoj ravni priče, opet žanrovski uobičajeno, pa utoliko opet i banalno, stoji borba između dobra i zla. Samo što tu imamo i jednu malu varijaciju – borba između dobra i zla izmetnula se u borbu živih protiv mrtvih.

Na osnovu svega što smo do sad dobili u „Igri prestola“, može se reći da je u svetu te priče život sam po sebi stavljen na stranu dobra; dok se smrt, kao totalna destrukcija, vidi kao apsolutno zlo. Između dobra i zla, to jest sveta živih i sveta mrtvih, nekada je stajao pažljivo nadzirani i dobro čuvani zid. Ali, zid je prvo počeo da popušta, a jednom kada je sasvim srušen, mrtvima se otvorio put da unište svet živih. Pretnja da će mrtvi sve razoriti i pregaziti nadvijala se nad svetom živih tokom svih sedam sezona. Budući da se o njoj samo govorilo, i to najčešće iz nepouzdane druge ruke, ona je poprimila razmere beskrajne, nepojamne strahote. Kao takva, dakle kao nezamisliva, ta pretnja je činila da nama, publici, razmirice između kraljevskih porodica i njihove borbe za moć izgledaju sasvim besmisleno.

U sedmoj sezoni, glavni karakteri to konačno jasno artikulišu – ko god da pobedi u igri prestola, neće imati gde i nad kim da vlada, jednom kada zemlju sedam kraljevstva pregaze Kralj noći i njegovi mrtvi. Stoga je uskogruda i kratkovida neslaganja i spletke u borbi za vlast trebalo skloniti u stranu i zajednički se suprotstaviti stvarnom zlu – haosu smrti. Koliko god da mogu biti loši, ljudi su i dalje u svojoj suštini bolji, to jest vredniji od ništavila smrti. Pošavši od te premise, u više svojih tokova, priča „Igre prestola“ pokazuje nam moralnu transformaciju pojedinih karaktera – izrazito loših i vrednih prezira na početku – u likove od časti i poverenja.

Kao da se htelo reći – dok god su živi, postoji nada da se i zli preobraze u moralno ispravne osobe. Nekim notornim negativcima u priči, ta šansa je uskraćena naprosto zato što ih je, pre nego što im se ukazala (još jedna) prilika za moralni preobražaj, stigla zaslužena pesnička pravda, to jest – (smrtna) kazna. (Na stranu sad što ti negativci naprosto moraju da se nađu u priči da bi se ona uopšte pokrenula i razvijala.) Sve u svemu, posve u skladu sa žanrom epske fantastike, i ovde, na tom individualnom planu moralnog razvoja karaktera, imamo borbu između dobra i zla, to jest, sasvim konkretno – ponovimo još jednom – borbu između dobra, koje je život sam po sebi, i ništavila smrti, odnosno apsolutnog i nezamislivog zla.

To je tako, sve dok nas priča ne prisili da to zlo u „Dugoj noći“ ipak vidimo u punom svetlu, to jest mraku, i u punoj snazi. Dok smo prethodnih sezona i godina bezuspešno nagađali kako ta strašna pretnja smrću izgleda, sada, u osmoj sezoni, konačno smo se suočili s njom. I, šta smo videli? Pa, bezmalo ništa. Ne samo zato što se bitka, kako ju je reditelj zamislio, a onda i prikazao, odvija mahom u mraku; nego i zato što ta velika strahota biva poražena i uklonjena sa narativne scene praktično za jednu noć, bez znatnijih gubitaka na strani živih. Dobro, jeste to bio masovni pokolj, ali u pričama se uvek računaju gubici u redovima glavnih junaka, a takvih je gubitaka u „Dugoj noći“, s obzirom na više sezona i nekoliko desetina epizoda građenu napetost, ipak – malo.

I pošto je to tako, gledaoci i kritičari zakukali su – hoćemo još mrtvih. Taj vapaj treba razumeti i kao pitanje: zar smo se ovoga plašili svih ovih godina i sezona.

Na stranu sad užitak, gledalački, u žanrovski besprekorno izvedenim sekvencama bitke. Poređenje sa sličnim scenama iz „Gospodara prstenova“ nameće se još od „Bitke kopiladi“ s kraja šeste sezone „Igre prestola“, koju je, kao i „Dugu noć“, režirao isti reditelj Miguel Sapochnik. Ta je bitka brutalni i nemilosrdni, izvanredno i do kraja izvedeni pastiš bitke u Helmovom ponoru iz „Dve kule“, drugog dela ekranizacije Tolkienove trilogije Petera Jacksona. Kad smo već kod J.R. Tolkiena: i on će u život, to jest u svet svoje priče uvesti mrtve, ali na strani dobra. Što je zapravo i logično: kao utemeljivač epske fantastike, jednog izrazito konzervativnog i antimodernističkog žanra, Tolkien je tradiciju, otelovljenu u mrtvima, po prirodi stvari morao videti kao nešto dobro i korisno za žive.

Autori „Igre prestola“, romanopisac George R.R. Martin, kao i scenaristi serije Benioff i Weiss, umnogome idu Tolkienovim tragom. Ali, kada su na stvari poslovi mrtvih, ipak izneveravaju rodonačelnika žanra. Reklo bi se, s dobrim razlozima. Po svemu što smo do sad mogli da pročitamo i vidimo, reč je o veštim i informisanim pripovedačima. Martin je svoj fikcionalni svet postavio na preseku nekoliko podžanrova epske fantastike: imamo dvorske spletke, vitezove-lutalice, probisvete-pikare, te čarobnjake i zmajeve. Sledeći Martina, i nadograđujući njegovu priču mimo postojećih romanesknih predložaka, Benioff i Weiss seriju takođe vode kroz nekoliko žanrovskih registara, povezujući raznorodne priče bilo familijarnim vezama između junaka, bilo sukobima oko moći i vlasti. Sve to, pak, natkriljuje naizgled sveobuhvatna priča o borbi između apsolutnog dobra i apsolutnog, nezemaljaskog/neprirodnog zla (otprilike na tragu apsolutnog zla oličenog u samom Gospodaru prstenova).

Međutim, pošto je to onostrano zlo u „Dugoj noći“ jednom za svagda poraženo, kao da se priča raspala u paramparčad – nestao je objedinjujući svod nad narativnim fragmentima. Nezahvalno je govoriti o tome šta će biti do kraja, u preostale tri epizode, ali dozvolimo sebi rizik da spekulišemo pošavši od pretpostavke da su autori serije s dobrim razlozima stekli naše poverenje. Ako zaista jesu, potrudimo se da razumemo zašto su, suprotno pravilima žanra, pre kraja priče uklonili tobože najveću pretnju. Na kraju prve sezone, a onda i na kraju treće, uverili smo se da kao Martin, ni Benioff i Weiss ne prezaju od toga da se poigraju očekivanjima publike – da iznevere i praktično naljute gledaoce, na primer tako što ubiju do tada nesumnjivo glavne, i uglavnom pozitivne, junake. Sva je prilika da su se i u „Dugoj noći“ poigrali na sličan način.

To čega ste se vi do sada najviše plašili – kao da kažu oni – nije ništa u poređenju sa onim od čega biste zapravo morali najviše da strepite. Budući da u seriji više neće biti pretnje mrtvih, ostalo je da se bojimo samo živih. To jest – ljudi samih. Epska fantastika zlo smešta u onostrano. U „Dugoj noći“, Benioff i Weiss zlo vraćaju tamo gde mu je i mesto – među ljude. Stoga u preostale tri epizode treba videti kako će junaci serije izaći na kraj sami sa sobom i svojom voljom za moć. Ta volja nije ni na koji način nešto transcendentno, onostrano. Naprotiv, ona je i odviše ljudska – to je glavna tema „Igre prestola“. Nepočinstva mrtvih, koliko god strašna i bezmalo nepojamna, ništa su u poređenju sa zlom koje ljudi čine jedni drugima. S takvom narativnom postavkom, autori „Igre prestola“ prave poetički iskorak iz svog izvornog žanra u prosede koji se čini beskrajno dalekim od njih – realizam.

Zna se da ljubitelji epske fantastike nimalo ne haju za realistički prosede, ali autori „Igre prestola“ su ih, sredstvima njihovog omiljenog žanra, upravo tamo gurnuli. Reakcija je morala biti paradoksalna – malo je leševa, malo je mrtvih glavnih junaka, požalili su se gledaoci i kritičari.

Svetogrdno je iz ovog prikaza iskoračiti u realnost Srbije. Ali, sledeći predložak izneverenih očekivanja sa ekrana, učinimo to. Srbija nema nikakav problem sa svojim usudom. Niti joj glavna opasnost preti spolja. Naš problem su – recimo to tako jednostavno – loši ljudi među nama. Naravno, lakše je misliti u kategorijama onostranog ili neke spoljne sile, pa makar ona bila neuverljivo otelovljena u Merkel i Macronu, jer nas to oslobađa odgovornosti za naše živote. Ali kada se pokaže da nije tako, da je naš politički problem sve vreme jednostavan i rešiv u dosegu naših običnih ljudskih moći razuma i moralnog rasuđivanja – kako ćemo se odnositi prema ubijenima u naše ime?

Pored ovog čitanja uslovljenog specifičnim domaćim kontekstom, na jednoj opštijoj ravni „Duga noć“ daje i jednu bitnu pouku – opet mimo pravila žanra – važnu takođe i za naš lokalni kontekst. Svih osamdeset minuta koliko traje prikaz bitke protiv mrtvih, glavne vođe živih tumaraju iznad i oko bojnog polja bez ikakve moći i sposobnosti da utiču na ishod sukoba. Rečeno kolokvijalnim jezikom – kada zagusti, vođe nisu ni za šta.

Peščanik.net, 30.04.2019.

Srodni linkovi:

Slavoj Žižek – Strah od revolucije i žena

Dejan Ilić – Zašto je Daenerys morala da ode?

Dejan Ilić – Debakl

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)