Osmog marta svi se, po običaju, sete žena. Ove godine to će svakako biti još izraženije nego prethodnih godina: pored toga što su rezervoar besplatne i jeftine radne snage koji treba potkupiti cvećem, ovog marta žene su i rezervoar dodatnih glasova. Na sreću, žene se pri glasanju vode razumom, a sve više i stomakom. Dan na koji treba slaviti borbeni duh žena koje zahtevaju svoja prava, sveo se na bljutavi malograđanski festival cveća. Onda kada je postao i praznik muževa koji poklanjaju cveće i žena koje cveće primaju, 8. mart je izgubio svoju oštricu, pošto je postao „svačiji“, što često znači i „ničiji“. Tako je postala moguća banalizacija praznika i njegovo svođenje na „karanfil za ovu godinu“. Ta banalizacija dobar je primer sistematskog tupljenja kritičke oštrice celokupnog ženskog pokreta.

Možemo se zapitati kakav je kontekst u kome će se ovaj praznik ženske borbe dalje banalizovati. Da li će predizborna kampanja biti vrhunac? Kladim se da će stranačka omladina sa svojim poluliderima besplatno deliti karanfile po trgovima.

Evo dakle konteksta: ako je ikoga opaučila, tranzicija je svom silinom udarila po ženama. One ostaju bez posla višestruko brže nego muškarci; svako smanjivanje javnog sektora ide prvo preko njihovih leđa; verovatnoća da posle jednog izgubljenog posla nađu novi je minimalna, a verovatnoća da dobiju prvi posao još je manja – to je ono što prvo pada na pamet. Bilo da su starije pa ostale bez posla; bilo da su mlađe pa ne mogu naći posao (jer mogle bi, ne daj bože, ostati u drugom stanju); bilo da su već majke pa će im se (sačuvaj nas bože smanjenja profita!) dete razboleti; bilo da su otpuštene iz preduzeća koja su upropašćena da bi nekome bila poklonjena; bilo da su pod strahovitim pritiskom da same daju otkaz; bilo da su već otpuštene pa optužene da su same krive za siromaštvo u kome žive – većina žena je nagrabusila. Priznali mi to ili ne, liberalizacija tržišta lancem je žene vezala za šporet bolje nego što bi to uradio bilo koji nasilni muž, pop ili nacionalni-porodični div-junak.

Sve političke elite konstantno pokušavaju da pitanja egzistencije žena i njihovog ravnopravnog položaja reše mehanizmima liberalne demokratije. Iako ti mehanizmi imaju neke pozitivne strane (mada gotovo isključivo tamo gde se primenjuje pozitivna diskriminacija, dakle tamo gde se silom zakona uteruje ravnopravnost), ne treba sumnjati da su žene sve izloženije surovom tretmanu pomahnitalog kapitalizma, podržanog privatnim i državnim monopolima. „Džender mejnstriming“ je proizveo paradoksalnu situaciju: gomila državnih institucija, nevladinih organizacija i filantropskih akcija – a rezultati sve slabiji. Svi mehanizmi liberalne demokratije pokazuju se nejakim i bezubim kada se suoče sa surovim posledicama kapitalizma.

Liberalni mehanizmi neefikasni su upravo zato što ne omogućavaju da se jasno kaže da je žena prvo obespravljena radnica, a potom i sve ostalo. Za katastrofalni položaj žena daleko je odgovorniji karakter proizvodnih odnosa od loše ekonomske situacije. Biti žena danas ne znači (samo) biti ženskog pola već i biti deo obespravljene radničke klase.

Poruka „Centra za devojke“ na njihovom plakatu glasi „žene-rad-glad; manite se poklanjanja cveća, vratite nam naša preduzeća“ i savršeno sažima kontekst u kome danas „slavimo“ međunarodni dan žena: feministički odgovor nikad neće biti celovit ako ne bude imao to u vidu.

Peščanik.net, 08.03.2014.

TEMA – FEMINIZAM