Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

Politika je oblast za koju je u demokratskom društvu očekivano da ne bude zabran profesionalnih političara, kako u pogledu bavljenja politikom u užem smislu, tako (još i više) u pogledu kompetentnosti za relevantne političke sudove, koji nisu nužno rezultat dugotrajnog proučavanja i “bavljenja” politikom. Ako nigde drugde, te svoje sudove građani tajno iznose na izborima, za koje se ne zahteva nikakva naročita prethodna “sprema”, čak ni pismenost. Za političko “opismenjavanje” odgovaran je svaki pojedinac čiji je interes da bude pravilno obavešten, a najbolje sredstvo za to su – mediji. Politička ponuda samo treba da bude lojalna. Tako jednostavno, a tako nedostižno… Ali to je paradoks demokratije: njeni najveći kvaliteti ujedno su i njene najveće slabosti. Kada su politički činioci spremni (a mnogi jesu) da parazitiraju na tim slabostima (nekompetentnost, podložnost obmani, nelojalnost političke ponude i sl.), demokratski proces je neminovno kontaminiran manipulacijom.

Iz ovakvog stanja izvodi se čitav niz posledica koje se javljaju delovanjem istog mehanizma u drugim oblastima. Naime, kada se neka pojava ili oblast čovekove najšire spoznaje učini politički relevantnom, ona postaje objekat beskrupuloznih manipulacija, a time i jedne raskošne lepeze stanovišta o toj pojavi ili oblasti koja ne moraju počivati na bilo kakvom pozitivnom znanju. Jedna takva oblast je veoma često i širom sveta – istorija (prošlost). U onom svom delu u kojem je politički značajna, prošlost je područje konkurencije tumačenja koja, ispostavlja se, ne moraju imati nikakve dodirne tačke sa bilo čime što predstavlja znanje o prošlosti. Nekada je reč o u celosti mitskim predstavama, čije naučno dekonstruisanje ima status izdaje, najčešće, razume se, nacionalne.

U istorijskom kontekstu nastalom raspadom Jugoslavije, u vezi sa prethodna dva slučaja aberatnog razvoja inače ne samo legitimnog nego i poželjnog procesa demokratizacije (pravo na slobodno formiranje i iznošenje stavova), javlja se još jedno područje specifičnog shvatanja “suverenosti naroda”, a to je – pravo. I to ne samo u smislu u kojem je pravo zaista funkcija suverenosti naroda (na primer referendum o ustavu, izbornost zakonodavnog tela i sl.), već u smislu da za kredibilnu raspravu o nekom pravnom pitanju nije potrebno nikakvo specifično (pravno) znanje. Tu pojavu doneo je široko rasprostranjen manir komentarisanja prakse međunarodnog krivičnog suda u Hagu u slučajevima koji se tiču recentne istorije ovog prostora, o kojoj postoji kolosalno neznanje (u formi masovno proizvedenog antiznanja), pri čemu je sve zajedno politički veoma relevantno. Tako se došlo do stanja društva koje karakteriše gotovo potpuno nepoznavanje prošlosti o kojoj se neprestano govori (selektivno ili lažljivo), prošlosti čiji su akteri zbog svog delovanja o kojem se u javnosti uglavnom prihvataju patetični hvalospevi (“samo je branio svoj narod”) pozivani na odgovornost pred pomenutim međunarodnim sudom, koji im je sudio za inkriminacije i po pravilima o kojima oni sa čvrsto zauzetim stavom o odlukama suda, u ogromnoj većini, nemaju ni najmaglovitijeg pojma. Kao jedan od krucijalnih argumenata protiv rada suda ističe se da je “najviše sudio našima”, pri čemu shvatanje pravde po kojem je – kad već mora da se sudi i “našima” – jedina pravedna formula “svima jednako” (jer “svi su krivi”) zapravo rezultira kolektivnom nacionalnom martirologijom u kojoj, na kraju, kao žrtve-heroji ravnopravno participiraju i “naši” prekobrojni zločinci.

Odnos prema presudama za genocid u Srebrenici je paradigmatičan u ovdašnjoj sredini. Zločini koji su se dogodili u prošlosti, a naročito kvalifikacija genocid, predstavljaju polje na kom se susreću sva tri pomenuta aberatna odnosa prema znanju: politička manipulacija, ignorisanje istorijskih činjenica i proizvoljni i neutemeljeni stavovi o pravnim kvalifikacijama. Pri tome ne mislim samo na najširu javnost, već pre svega na veliki deo onih koji javno, preko medija, o ovoj temi “autoritativno” govore. Zadržao bih se samo na “najmlađem” članu u mehanizmu masovne proizvodnje antiznanja, onom koji se tiče proizvoljnosti u domenu pravnog aspekta problema.

Pošto je notorno pravilo da za sudsku presudu važi pretpostavka istinitosti i pošto su odluke konkretnog međunarodnog suda obavezujuće i za Srbiju koja je priznala jurisdikciju tog suda, onda je tvrdnja da se u Srebrenici dogodio genocid, načelno, sasvim dovoljno potkrepljena ukazivanjem na to da je rečeni sud tako presudio. Sa druge strane, za polemiku sa nekim ko tvrdi suprotno – dakle da genocida nije bilo – potrebno je daleko potpunije znanje. Međutim, u pogledu pomenutog znanja važi i obrnuto: ako neko tvrdi da u Srebrenici nije bilo genocida, morao bi najpre da zna prema kojim kriterijumima i sa kakvim argumentima je sud presudio da je genocida bilo.

Za bilo kakvu kompetentnu raspravu o ovom pitanju, a u odbranu teze da se zločin o kojem je reč ne može okarakterisati kao genocid, neophodno bi bilo odgovoriti na brojna pitanja drugačije i verodostojnije od suda koji je dao svoje odgovore na njih: Šta se smatra delom zaštićene grupe u smislu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida? Koje karakteristike treba da ima “deo grupe” da bi bilo reči o zločinu genocida (a što je u slučaju srebreničkih Bošnjaka eventualno izostalo)? Zašto bi bilo sporno kako je sud razrešio problem poznat kao “deo dela” grupe? Koji bi bio uverljiviji stav od stava koji je zauzeo sud u pogledu relevantnosti izvesnih kulturno-antropoloških karakteristika zaštićene grupe prilikom utvrđivanja toga da li se radilo o genocidu? Koji su to protiv-dokazi koji obaraju sudski utvrđenu činjenicu postojanja genocidne namere? Uzevši u obzir sve to, potrebno bi bilo učiniti očiglednim da nijedan razumni sud ne bi mogao presuditi da se u slučaju Srebrenice radilo o genocidu, odnosno da su ovo “lažna pitanja” ili da je sud na njih rđavo odgovorio. I sve to trebalo bi potkrepiti argumentima, a ne oveštalim parolama. Toga u javnosti nema, čak ni u formi pozivanja na nečije tuđe zaključke u tom smislu. Samo se papagajski ponavlja: “jeste zločin, ali nije genocid”. Za sve vreme koliko pratim javne polemike o zločinu u Srebrenici vrlo retko sam imao priliku da čujem da se u negiranju genocidnog karaktera polemiše sa onim argumentima koji, prema presudama, takav karakter potvrđuju. Da li je to nedostatak znanja, stvarnog interesa ili, pak, valjanih protiv-argumenata?

Bez namere da potcenjujem kompleksnost problema, tvrdim da je sve što je relevantno za formiranje iole kompetentnog stanovišta u vezi sa konkretnim problemom savladivo za nekoliko poslepodneva, naročito ukoliko je neko zainteresovan za ovu temu, čije pravilno razumevanje potencijalno ima smisao prevencije eventualnog budućeg sukoba. Vredno je truda. Sve presude pa samim tim i delovi presuda koji se odnose na genocid dostupne su na internetu, često i u prevodu na neku od varijanti jezika kojim govori većina ljudi sa ovog prostora. Isto važi i za pravnu literaturu o tom pitanju. Pritom, ono što je potrebno pročitati za sticanje jasne predstave o zaključcima suda kada je reč o presudama za genocid u Srebrenici staje (zavisno od ambicije u pogledu dubine zalaženja u detalje) na nekoliko desetina do par stotina stranica. (Razume se, imam u vidu one pojedince koji u vezi sa ovom temom istupaju u javnosti. Ne shvatam kako drugačije je uopšte moguće o ovom problemu govoriti i pritom pretendovati na kredibilitet.)

Ili tako, ili ponavljati stavove nekoga kome se “veruje na reč” (koju ni sam ne argumentuje) samo zbog toga što govori ono što uho želi da čuje, a što za rezultat ima to da, kako kaže Vučić o presudi Mladiću, “95 odsto građana smatra da je protivpravna i loša”. Tako, dakle, “95 odsto građana”, a dobro se zna da je glas naroda – glas boga… Ali na osnovu čega to narod smatra? – pita se ovde, naravno, uz punu svest da pitanje može izazvati samo podsmeh bog(ov)a čiji je zlokobni odjek baš taj glas naroda-koji-smatra…

Peščanik.net, 01.12.2017.

TEMA – SREBRENICA