Famozni dijalog vlasti i opozicije ponovo je u fokusu javnosti. Režimu odgovara da se dijalog beskonačno odlaže, a da se o njemu sve vreme govori. Režim čini sve što može da se stvari odvijaju baš tako i, iz perspektive svojih sebičnih interesa, ponaša se racionalno. Budući da se interesi režima ne preklapaju sa interesima građana Srbije, o režimu više nećemo govoriti. Zanima nas racionalnost aktera čiji se interesi, bar jednim delom, poklapaju sa našim.
Opozicione partije svakodnevno se oglašavaju povodom pitanja dijaloga. Vrše određeni pritisak, pre svega na međunarodnu zajednicu, da se što pre krene, ali i dalje ne iznose datum do koga su spremne da čekaju. Ima i onih (opozicionih?) partija koje u dijalogu neće učestvovati ukoliko ga budu vodili stranci. O tome da li se ovi prvi ponašaju racionalno već smo govorili. Razmotrimo sada racionalnost evroskeptika iz njihove perspektive.
Evroskeptici kažu da je naša „dužnost zbog države koja postoji vekovima, zbog dostojanstva, da imamo odgovornost i da sednemo za sto i razgovaramo između sebe“ i dodaju da „se niko neće brinuti o Srbiji sem nas“. Recimo da je njihova pozicija suverenistička i demokratska. Oni smatraju da narod mora biti izvor suvereniteta u državi. Nikakvi spoljni faktori ne mogu uticati na unutrašnje političke odluke, jer je to protivno demokratskom načelu vladavine naroda. Čini se, na prvi pogled, da je iz njihove perspektive i racionalno i ideološki dosledno uskratiti strancima priliku da učestvuju u međustranačkom dijalogu.
Evroskeptici bi bili potpuno u pravu da je Srbija demokratska država u bilo kom pogledu. Minimalno razumevanje demokratije podrazumevalo bi da se narod ne pita mnogo, ali da barem ima kontrolu nad svojim predstavnicima tako što ih na izborima može opozvati. U Srbiji je situacija suprotna. Politički predstavnici imaju kontrolu nad glasačima. Budući da je Srbija autokratija, a ne demokratija, racionalnost njihovog argumenta postaje upitna. Uloga stranaca ne može ugroziti vladavinu naroda, jer u Srbiji ne vlada narod već nelegitimni autokrata.
Zato je pitanje da li stranci ugrožavaju vladavinu naroda u Srbiji loše pitanje. Možemo se, međutim, pitati da li narod može iskoristiti strani uticaj kako bi ponovo povratio suverenitet. Ukoliko je prisustvo međunarodne zajednice korak ka tome (bez obzira koji su njihovi razlozi da učestvuju u dijalogu), onda je stav evroskeptika iracionalan.
Pored opozicije, o dijalogu se poslednjih dana oglašavaju i predstavnici međunarodnih tela i nevladinih organizacija. Prvi se nadaju da će dijalog početi što pre i kažu da su spremni. Navode i da poštuju „odluke koje su doneli glasači na proteklim izborima“. Njihova nada ne uliva poverenje građanima Srbije. Ukoliko se oni oslanjaju na dobru volju ovog režima, onda nije racionalno očekivati da ćemo preko njih stići do demokratije. Pored toga, ukoliko priznaju prethodne izbore kao legitimne, i njihova motivacija da dođu u Srbiju je prilično zabrinjavajuća. Izjavom o priznanju izbora hteli su da nam kažu kako priznaju suverenitet Srbije, ali su nam zapravo rekli da ih suverenitet naroda ne zanima. Drugim rečima, ukoliko je cilj međunarodne zajednice da, iz bilo kog razloga, Srbija postane suverena i demokratska država, onda je njihovo ponašanje prilično iracionalno.
Na kraju, tu su i nevladine organizacije. Iz ovog sektora mogu se čuti rečenice poput: „Mnogo je važno da i vlast i opozicija, ako vide rešavanje problema u društvu kroz institucije, prevaziđu lične animozitete i zajedno počnu da rade u javnom interesu“ ili „Vreme brzo prolazi, gubimo nedelju za nedeljom i pozivam stranke da o tome vode računa“. Ovakvim izjavama stiče se utisak da su institucije blokirane jer se vlast i opozicija svađaju. To bi značilo i da dele odgovornost i zato ih nevladine organizacije pozivaju da se urazume i delaju u javnom interesu. Situacija je, naravno, skroz drugačija.
Vlast ima apsolutnu moć i zato snosi apsolutnu odgovornost. Apel da nam vreme curi, bar u kontekstu dijaloga, morao bi biti jasno upućen režimu. Opozicija em sve vreme urgira da se započne sa dijalogom, em nema nikakav uticaj na odluku o početku dijaloga. Što se tiče javnog interesa, njega ne ugrožava međustranački animozitet, već isključivo ponašanje režima. Nevladine organizacije se, dakle, ponašaju jednako iracionalno.
Građanima ili narodu ovakva situacija nikako ne ide u prilog. Da bismo uopšte imali čemu da se nadamo, svi oni moraju promeniti svoje ponašanje.
Peščanik.net, 21.01.2021.
