Staro sajmište, foto: BIRN

Staro sajmište, foto: BIRN

Prošlo je tek mesec dana otkad je gradski menadžer Goran Vesić boravio u memorijalnom centru „Jad Vašem“ u Jerusalimu, kada se pohvalio svojim domaćinima kako je vlast koju predstavlja uradila više na „obeležavanju memorijalnog kompleksa Staro sajmište u Beogradu nego sve prethodne vlasti za poslednjih 70 godina“. Ne znam kakav je utisak ostavila ova vučićevski samozaljubljena rečenica u gostima, ali na domaćem terenu, ona je ubrzo realizovana onako kako novoradikali obično i čine: od reči u dela! Naime, zahvaljujući društvenim mrežama, mogli smo se uveriti kako su se Vesićeve reči neverovatno brzo pretvorile u delo. Fotografija stranačkog obeležja Srpske napredne stranke na zidu nekadašnjeg Spasićevog paviljona, gde je u vreme trajanja Judenlagera bila bolnica tokom sistemskog uništenja 6.386 beogradskih Jevreja (1941-1942) i kasnije tokom Anhalterlagera (1942-1944) kada je stradalo oko 12.000 ljudi, uglavnom Srba i Roma, izazvala je konsternaciju jednog dela javnosti. Slučaj je hteo da ovaj projekat stranačkog „obeležavanja memorijalnog kompleksa“ padne baš na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, gotovo istovremeno kada su najviši predstavnici srbijanskih vlasti zabeležili „veliku diplomatsku pobedu“, ni manje ni više nego u Ujedinjenim nacijama. Naslovne strane Politike i Danasa u toku dva dana jasno su markirale ovu šizofrenu situaciju, koja je zapravo najbolja ilustracija vlasti Aleksandra Vučića i njegove partije.

Izložbu „Jasenovac – pravo na nezaborav“ otvorio je ministar inostranih dela Ivica Dačić u Palati UN-a, prenevši težište sa sećanja na žrtve Holokausta na stari obračun sa Hrvatskom, što je dalje eskaliralo i protestnom notom koja je stigla iz Zagreba. Takođe, glavna vest u domaćim medijima u vezi sa ovom izložbom nije bio memorijal, već upravo pobeda Srbije i negodovanje hrvatskih vlasti. Očigledno ushićeni izazvanom reakcijom kod suseda, visoki funkcioneri vlasti u Srbiji krenuli su u ofanzivu protiv Hrvatske kao zemlje koja se „još uvek nije razračunala sa prošlošću“. U tome su prednjačili ministar odbrane Aleksandar Vulin, ministar energetike Aleksandar Antić, kao i predsednik Skupštine grada Nikola Nikodijević, koji nije propustio priliku da se pohvali inicijativom koja je pokrenuta pre tri godine „kako bi se dostojno obeležio najveći i još neobeleženi logor Drugog svetskog rata – Staro sajmište“. Zbog te silne „posvećenosti antifašizmu“, Nikodijević je izložbu o Jasenovcu okarakterisao kao „još jednu diplomatsku pobedu Srbije u borbi za istinu o nevinim žrtvama“.

Slika na terenu, međutim, sasvim je drugačija. Odmah nakon objavljivanja blasfemičnog transparenta SNS-a na Spasićevom paviljonu reagovalo je nekoliko nezavisnih medija. Budući da je Zoran Đorđević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, predvodio državnu delegaciju koja je položila venac ispred Spomenika žrtvama logora Sajmište (rad vajara Miodraga Popovića, otkriven 1995), bio je jedan od prvih koga su mediji pitali da prokomentariše izgred naprednjaka nedaleko od mesta komemoracije. Đorđević je u stilu svog lidera odgovorio da nije „primereno komentarisati te stvari i da je najbolji odgovor to što je tabla skinuta“. Sam Vučić se dok se sve ovo događalo nalazio na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Na isto pitanje koje je bilo upućeno i ministru Đorđeviću, predsednik je odgovorio da „ne zna o čemu se tačno radi, ali da će se stranka izviniti ako je bilo ko bilo šta pogrešio“. Nije propustio da doda i to kako je „cela njegova familija stradala od nacista“. Nimalo slučajno, Vučićeva priča o stradanju njegovih predaka u Jasenovcu početkom devedesetih mu je poslužila kao ulaznica u SRS Vojislava Šešelja. Danas je to, valjda, garant njegovog osvedočenog antifašizma.

Radikalsko-espeesovska kultura sećanja i konstrukcija novog nacionalnog identiteta tokom devedesetih zasnovana je na stradanju Srba u Jasenovcu, što se proteglo i na period nakon pada Miloševića, a samo se potvrđivalo u pokušajima predloga memorijalizacije kompleksa Starog sajmišta tokom dvehiljaditih i kasnije, posle Vučićevog dolaska na vlast. I izložba koju je država Srbija priredila u Palati UN-a proističe iz takvog modela, koji je zasnovan na nacionalističkom narativu o stradanju Srba, kome je kao privezak pridodato stradanje Jevreja i Roma. U suštini, srbijanske vlasti ne interesuje obeležavanje sećanja na Holokaust na teritoriji Srbije, već isključivo podrivanje autoriteta suseda, pre svega Hrvatske. Da je drugačije, simbolički kontekst Dačićeve izložbe bio bi drugačiji, pa samim tim i intencija izložbe koja poziva na „nezaborav“.

Predizborne prilike u Beogradu, međutim, menjaju pravila i sve prilagođavaju interesima vladajuće stranke, pa tako i prostore sećanja na žrtve Holokausta u glavnom gradu, kojih se pored predstavnika Saveza jevrejskih opština sećaju samo pojedinci, vrlo često umetnici i istoričari, koji pokušavaju da ovoj temi pristupe izvan akademske zajednice, koja je decenijama zatvorena za problem Holokausta u Srbiji. Transparent Vučićeve stranke na kome je pisalo „M. O. – Sajmište“ vrh je ledenog brega potpune besvesti koju neguje politička i kulturna elita kada je u pitanju sećanje na Drugi svetski rat. Uostalom, otvaranje ovog problema dovelo bi u pitanje sve revizionističke procese koji su u Srbiji daleko odmakli. Gotovo svakog dana dobijamo nove informacije o reviziji istorije koja se sprovodi po imperativu države. Takva je i najava skupa „Nediću sveća“, koji je zakazan za 4. februar, dan smrti predsednika kolaboracionističke vlade – Milana Nedića, čiji je postupak rehabilitacije u toku pred Višim sudom u Beogradu.

Kompleks Starog sajmišta, usled državnog i društvenog zaborava, koji je trajao od završetka Drugog svetskog rata do danas, pretrpeo je potpunu devastaciju i korišćen je u najrazličitije svrhe, od smeštaja omladinskih brigada tokom izgradnje Novog Beograda, preko umetničke kolonije i adaptacije stambenih jedinica za radnike i gradsku sirotinju, pa sve do otvaranja restorana i bokserskih klubova. Međutim, ovo je prvi put da je jedna stranka na vlasti u ovaj prostor smestila svoj mesni odbor, koji se nije libio da istakne stranački transparent. Iako je tabla, kako reče ministar Đorđević, ubrzo uklonjena, mesni odbor je ostao da radi u zgradi koja je izgrađena na ruševinama nekadašnje logorske bolnice, odakle je bolničarka Hilda Dajč poslala svoja pisma, koja su danas dragocena svedočanstva o uslovima u kojima su se nalazili logoraši pred pogubljenje u gasnom kamionu. Učešće kvislinške vlade Milana Nedića u Holokaustu na tlu Srbije je nesumnjivo, i baš zbog toga sablasni prostor Starog sajmišta biva preimenovan u sve, samo ne u mesto sećanja na Holokaust. Različiti predlozi koji su se nizali od 2001. do danas obuhvatali su mnoge aspekte ovog mesta: lukrativne, turističke, poslovne, edukativne i memorijalne. Međutim, Aleksandar Vučić je sada uspeo da toj kakofoniji pridoda i svoj autentični doprinos Starom sajmištu, a to je propagandno-stranački, koji ima za cilj da stanovnike tzv. Savskog amfiteatra animira da glasaju za listu „Aleksandar Vučić – Zato što volim Beograd“.

Do danas se na zvaničnom sajtu SNS-a nije pojavilo izvinjenje Savezu jevrejskih opština Srbije, kao i svim građanima koji ovaj vandalizam novoradikala smatraju sramnim činom skrnavljenja i nečuvenim nepoštovanjem žrtava Holokausta. Mesni odbor SNS-a i dalje nesmetano radi pod dugom senkom Milana Nedića, koji je takođe voleo Beograd.

Peščanik.net, 29.01.2018.

Srodni link:

Jovan Byford: Holokaust u Srbiji – Staro sajmište

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)