Godinama držim jedan predmet na počasnom mestu u svakom domu u kom sam živela: to je neka vrsta zidnog ornamenta, dnevni raspored časova rukom ispisan na staklu. Između ostalog, za spavanje je tu predviđeno osam i po sati, a po sat za doručak, ručak i večeru; pola sata određeno je za telesne vežbe, dok je boravku na svežem vazduhu i društvenim igrama posle večere namenjeno po tri sata. Neko je maznuo taj predivni predmet sa psihijatrijske klinike u ruskoj unutrašnjosti i doneo mi ga kao poklon. Nikad mi ne dosadi da ga gledam, dok moja ćerka često ponavlja unos „sat vremena odmora: 14-16“. Čudesno je sat odmora razvući na dva – podrivati protok vremena.
Svake godine kad sa svojim studentima čitam roman „Mi“ Jevgenija Zamjatina, poželim da raspored sa psihijatrije donesem u učionicu, jer je Zamjatinov svet u toj knjizi zamišljen kao strogo organizovan život dok, takođe, izgleda da podriva protok vremena. Rođen 1884, Zamjatin je bio revolucionar, pravi boljševik; u carskoj Rusiji je uhapšen i poslat u interni egzil; neko vreme je zatim proveo u Engleskoj i vratio se samo mesec dana pre nego što će boljševici preuzeti vlast. Svoju distopiju je napisao tri godine kasnije, dok je konačne izmene uneo verovatno 1921. ili ‘22. Do tada su boljševici već nametnuli cenzuru i osnovali svoju tajnu policiju. Trebalo im je nekoliko godina da uspostave sovjetsku vlast nad većim delom ruske imperije, da nacionalizuju većinu privatne imovine i izgrade prvi koncentracioni logor. Za vladavinu terora će biti potrebno nešto više vremena. Zamjatin je napisao roman koji predviđa mnoge detalje tog i drugih terora koji će nastupiti u 20. veku.
Ako ste čuli za roman „Mi“, čuli ste da je naslutio budućnost i utabao put žanru, da je uticao na Hakslija i Orvela čiji su distopijski romani oblikovali naše razumevanje 20. veka. „Mi“ opisuje Jednu Državu u kojoj ljudi nemaju lična imena; označeni su kombinacijom slova i brojeva, kao zatvorenici nacističkih logora. Nose identičnu odeću, imaju uniformne frizure, hrana im je sintetička i krajnje utilitarna, a njihove kuće su iste i providne. (Sovjetski život, sa prisilnom uniformisanošću s jedne, i ekstremnom oskudicom s druge strane, bila je manje estetski prijatna verzija takve sravnjene egzistencije). Ljudi žive prema centralizovanom planu koji podseća na moj raspored časova sa psihijatrije, a kojim se određuje vreme za sve, uključujući vođenje ljubavi sa partnerom kog dodeljuje centralna vlast. Govore izokrenutim jezikom; tiranin se zove Dobrotvor. U središtu života zajednice je javno pogubljenje koje se slavi i usavršava: ljudski život sveden je na malo čiste vode i pepeo. Zamjatin je to opisao 20 godina pre nego što je nacistička Nemačka započela svoje sanitarno, industrijski masovno istrebljenje ljudi svedenih na brojeve. Zamjatinova distopija je zidom ograđen i zasvođen grad, a njegovi stanovnici su nesvesni da napolju postoji još sveta. Pisao je to godinama pre nego što se Sovjetski Savez zatvorio iza gvozdene zavese.
Mada je Zamjatin ovu knjigu napisao nekoliko godina pre nego što se reč „totalitarizam“ pojavila u političkom rečniku, i čitave tri decenije pre nego što su je politički teoretičari definisali i opisali, predvideo je mnoge od njegovih odlika; predvideo je njegov osnovni uslov, uništenje pojedinca. U Izvorima totalitarizma i drugim tekstovima, Hana Arent navodi da je totalitarizam novi oblik vladavine koji se razlikuje od prethodnih tiranija. Tirani prošlosti zahtevali su poslušnost – spoljašnju manifestaciju određenog ponašanja – dok totalitarni režimi teže da apsorbuju, da ponište srž ljudskog bića. Poslušnost nije dovoljna, niti manifestacija ljubavi; režim zahteva i to ali i sve ostalo. Obrisi vlastitog ja nestaju, a ljudi se stapaju u ono što je Arent nazvala „jedan čovek ogromnih dimenzija“. Zamjatin je za to našao jednu reč: mi.
Roman nije mogao biti objavljen u Sovjetskom Savezu. Preveden je na engleski 1924, zatim na češki i francuski. Nekoliko godina posle češkog izdanja, Zamjatina – u to vreme pisca od ugleda, predsednika lenjingradskog ogranka Saveza pisaca – osudiće svaki časopis i izdavačka kuća u SSSR-u. Povukao se sa položaja i postao parija. U Pariz je emigrirao 1931, po specijalnom odobrenju. Do tog trenutka, naime, sovjetske granice već su bile praktično zapečaćene.
Sve je to jasno i prilično logično. Savremeni ruski književni kritičar Dmitrij Bikov, međutim, tvrdi da su Zamjatinova predviđanja bila pogrešna. „Plašio se pogrešne stvari“, rekao je Bikov 2016. u jednom predavanju: „Opisao je savršeno totalitarnu državu, izgrađenu na apsolutnom razumu, na logici, i njeno prinudno totalitarno dobročinstvo.“ Zamjatinova distopija je bila čista, sterilna, savršena – stoga bezdušna i dušegubna. A zapravo, nastavlja Bikov, nije zbog tiranije savršenstva totalitarizam prošlog veka tako užasan, već zbog tiranije najgoreg.
Naravno, užasi dvadesetog veka bili su, kao što je to rekao filozof Zigmunt Bauman, funkcije modernosti. Holokaust je realizovan uz pomoć šina, tačnog rasporeda i tehnologije koja je omogućila masovna, anonimizovana ubistva. Zamjatin nije bio samo čovek mašte, već i nauke; školovao se za inženjera i radio u brodogradnji, kao jedan od tvoraca gigantskog ruskog ledolomca. Dobro je znao kako tehnologija može da utiče na ljudsku egzistenciju, a to mu je, možda, omogućilo i da zamisli ljude svedene na brojeve, a potom i na šaku pepela. Ono što nije predvideo, napominje Bikov, jeste neodoljivi zov najgoreg u ljudskoj prirodi, upravo onaj zov koji najmračnije trenutke 20. veka povezuje sa autokratama i onima koji teže da budu autokrate u 21. veku. Onima koji zovu svoje sledbenike da odbace sve konvencije dostojanstva i očekivanja morala i zajedno budu najgore verzije samih sebe.
Između režima u nacističkoj Nemačkoj i Sovjetskom Savezu bilo je dovoljno sličnosti da naučnici opišu novu kategoriju koja ih obuhvata: totalitarizam. Oba režima oslanjala su se na propagandu i teror; oba su svoje stanovništvo tretirala kao potrošnu robu. Postoji, međutim, jedna značajna razlika koja nas i danas opseda: dok se Hitler otvoreno obraćao onom najgorem u ljudima, boljševici su svoju državu gradili u ime sjajnih, humanih ideja. Boljševici su zamišljali državu u kojoj su svi savršeno jednaki, gde svako dobija prema svojim potrebama, a doprinosi prema mogućnostima i svako živi u savršenom skladu sa drugima. Zamjatinova distopija je dosledna tim idejama i predviđa njihovo izopačenje. Kao sin pravoslavnog sveštenika i ruski revolucionar, Zamjatin je imao duboko razumevanje, pa čak i ljubav za ideale komunitarizma. Kada je zamišljao gadan ishod nemilosrdnog ostvarenja tih ideja, opisao ga je izrazom koji je sigurno smatrao za divnu reč – mi.
U svetu bez ličnih granica, odstupanja, sukoba, slučajnosti, razlika – u svetu bez „ja“ – ne može biti ni „nas“. Mi u „Mi“ je masa, a ne zajednica ljudi. Zamjatin je predvideo da je tu nepoželjan onaj totalitarni subjekt koji počne da ostvaruje svoje želje, umesto da sledi utvrđeni raspored i ispunjava naredbe Dobrotvora. Moraće da bude popravljen, pogubljen ili proteran. U romanu, za protagonistu pod nazivom D-503 utvrđeno je da je razvio dušu – što je stanje koje se smesta mora popraviti kako bi se reintegrisao u društvo.
I priča o Zamjatinu tako zvuči. Po izlasku romana „Mi“ u inostranstvu, isključen je iz svih sovjetskih institucija, da bi na kraju bio prinuđen da moli Staljina za dozvolu da emigrira. To je priča koju sam ovde ukratko izložila: ona zvuči dobro, ali nije sasvim tačna. Zamjatinov gubitak profesionalnog i društvenog položaja prethodio je štampanju prevoda, a verovatno se odigrao i pre nego što je sam roman bio završen. U eseju pod naslovom „Bojim se“ iz 1921, pisao je o onome što je video kao nastupajući sovjetski sistem za izbor ideološki podobnih pisaca kojima je dozvoljeno da objavljuju. Pisce je klasifikovao na „agilne“ i „neagilne“ i ukazao da se ova druga grupa ućutkuje – to su oni koji nisu u stanju da svoje reči precizno usklade sa očekivanjima novog režima:
„Prava književnost se razvija kada je pišu ne samo poslušne i pouzdane birokrate, već i ludaci, otpadnici, jeretici, sanjari, buntovnici i skeptici. Tamo gde pisac mora da bude razuman, veran kao katolik, upotrebljiv za aktuelni trenutak, gde ne sme da se obrušava na svakoga kao Džonatan Svift, niti da se svemu smeši kao Anatol Frans, ne može biti književnosti uklesane u bronzu za večnost – već samo one na roto-papiru koja se danas čita, a sutra služi za umotavanje bakaluka.“
Zamjatin je s pravom verovao da će njegovi tekstovi biti dugotrajni. Borio se, tražio protivusluge od uticajnih prijatelja i objavljivao zahvaljujući njihovim intervencijama. Tri godine je radio na pozorišnom komadu za koji je verovao da će mu obnoviti ugled. Drami „Atila“ je 1928. odobreno čitanje pred umetničkim sovjetom velikog lenjingradskog dramskog pozorišta. Prisustvovali su predstavnici 18 gradskih fabrika; radnici su tada bili krajnji autoritet u svakoj oblasti, uključujući umetnost.
Publici se drama svidela. Jedan radnik je primetio da drevna klasna borba iz komada odražava savremenu stvarnost. „Ideološki, ovaj komad je sasvim prihvatljiv“, zaključio je fabrički radnik: „Drama je vrlo impresivna i raskida s idejom da savremeni teatar ne prozvodi dobra dela.“ Drugi fabrički radnik je Zamjatina uporedio sa Šekspirom i rekao: „Komad je tragičan, pun akcije i zaokupiće pažnju publike.“ Treći radnik je ocenio da su „sve uloge u drami jake i upečatljive“. Danas bismo rekli da je kritika bila oduševljena. U eri državne cenzure, recenzije su zamenjene zatvorenim pretpremijerama. Zamjatin je verovao da je uspeo, da će ga Sovjetski Savez priznati za svoga i da će mu biti dozvoljeno da služi režimu kao pisac.
A onda je regionalna cenzorska služba odlučila da zabrani „Atilu“. Da li je Zamjatin shvatio da zabrana nije imala nikakve veze sa sadržajem ili stilom njegovog pisanja? Da li je znao da su pisci, kao i svi drugi ljudi, podložni nasumičnom teroru? Da li je shvatao da je njegova, ideološki savršena ponuda bila odbijena upravo zato što totalitarizmu ne treba transakciona poslušnost, već on zahteva bezuslovnu predaju? Izgleda da nije.
Savršeno je logična pomisao da je „Mi“ zabranjen za štampu jer govori o nekim aspektima sovjetskog totalitarizma. Međutim, Zamjatin, koji je godinama radio kao inženjer brodogradnje u Engleskoj, svoje delo je smatrao upozorenjem namenjenim čitavoj modernosti: bilo je to upozorenje na opasnosti fordizma koliko i rigidnog sprovođenja socijalističke utopije. Knjiga je odbijena ne zato što je, u očima vlasti, pogrešno opisivala Sovjetski Savez, već zato što je bila pogrešna za Sovjetski Savez – kao i sam Zamjatin. Sistem ga je proterivao i nije mu za to dugovao nikakvo objašnjenje.
Sudbina ga je učinila i prvobitnim piscem o totalitarizmu i jednom od njegovih prvobitnih žrtava. U romanu „Mi“ Zamjatin predviđa tiraniju racionalnosti, svet bespoštedne kauzalnosti u kom je svakom postupku dodeljena njegova predvidljiva posledica. Rad vodi u napredak. Napredak vodi u sreću. Iz seksa nastaju deca. Iz prekršaja nastaje smrt. Čak i dok Zamjatinov zamišljeni totalitarizam propada, ta je propast logična posledica. Proboj zida vodi ka više života. Razvoj duše uništava harmoniju. Amputacija duše obnavlja sreću. Kad bi stvari bile tako jednostavne.
Totalitarni teror je nasumičan. Ništa – čak ni naopak svet, izvrnut svet, svet koji nagrađuje odsustvo duše i ceni smrt prirode – nije tako zastrašujuće kao svet bez ikakvog smisla. Pravi teror sprovodi se tako što su svi uvereni da u bilo kom trenutku mogu biti uhapšeni, osuđeni, prebijeni, silovani, ubijeni – kažnjeni ni za šta i za bilo šta, bez razloga, upozorenja ili prava na žalbu. Ono što roman „Mi“ precizno smešta u doba u kom je zapravo napisan, što u izvesnom smislu potvrđuje naše opažanje vremena, jeste činjenica da Zamjatin 1920. još nije mogao da zamisli tiraniju haosa. Uprkos svim njegovim uvidima u budućnost, nije mogao da pojmi šta mu se događa u tom trenutku.
Kada je 1928. odbijen njegov komad „Atila“, a već sledeće godine počela kampanja javnog sramoćenja zbog inostranog objavljivanja romana „Mi“, Zamjatin je izgubio svaku nadu. Bio je potpuno poništen u Sovjetskom Savezu. Nijedna njegova drama nije bila u produkciji. Njegova sabrana dela skinuta su sa štamparske prese. Otkazani su čak i njegovi prevodi i stručne kritike, pripremljeni za štampu. Konačno, izgubio je i poslednje mesto u odborima i lektorske tezge. Kako je naveo u svom pismu Staljinu, Zamjatin je bio osuđen na „književnu smrt“: ništa što napiše neće biti objavljeno i neće mu biti dozvoljeno da igra čak ni epizodnu ulogu u svetu književne produkcije.
Pismo Staljinu napisao je 1931. sa argumentom da sovjetski krivični zakon predviđa mogućnost zamene smrtne kazne progonom iz zemlje. „Ako sam zaista kriminalac i zaslužujem da budem kažnjen“ napisao je, „usudio bih se da predložim da moja kazna ne bude tako stroga kao što je književna smrt. Stoga molim da se moja kazna smanji na proterivanje van granica SSSR, a da se mojoj ženi dozvoli da mi se pridruži. A ako se pokaže da nisam kriminalac, onda molim da mi se omogući da se makar posle godinu dana vratim u našu književnost, da služim velikim idejama umesto malim ljudima.“
Živeo je u Parizu sve do svoje smrti u 53. godini. Smatra se da je te 1937. Staljinova Rusija izvršila najveći broj smrtnih kazni. Svaki ruski stručnjak za Zamjatina oseća potrebu da uz datum njegove smrti napomene da je umro „prirodnom smrću“, da ne bude dileme. Umro je tri godine pre nego što će nacistička Nemačka okupirati Francusku, četiri pre početka Holokausta. Sovjetska Velika čistka već je bila u toku, a on se, po svemu sudeći, do kraja nadao da će se vratiti, da bude pisac kod svoje kuće. Nije znao da su usamljenost i izgubljenost koje je osećao 1920-ih – uporan utisak da ništa nema smisla i opsesivna potreba da nađe razum u besmislu – bila stvarna, suštinska iskustva totalitarizma. Osećaj ne-postojanja prožima roman „Mi“, ali je to očekivano, pravilima uslovljeno ne-postojanje. U knjizi nema nasumičnog, kaznenog, nepojmljivog ne-postojanja, možda zato što ga Zamjatin u to vreme još nije mogao zamisliti – ili, možda, jer ga nikad nije ni mogao zamisliti, čak ni dok ga je živeo. „Mi“ je tako istovremeno spomenik potencijalu ljudske imaginacije i njenim granicama. Zamjatin je mogao da zamisli košmar kojeg nema, ali ne i onaj u kom je živeo.
Odlomak iz predgovora novom izdanju Zamjatinovog romana „Mi“
The New Yorker, 13.12.2021.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.12.2021.
