Utvrđena je nova minimalna cena rada za 2025. godinu. Rešili smo da je analiziramo na osnovu svega što se moglo čuti u gostovanju Miloša Miljkovića i Milojka Arsića na televiziji N1 tim povodom. Dok gospodin Miljković iz sindikata Nezavisnost ima težak zadatak da pojasni postupanje njegovog sindikata u Socijalno-ekonomskom savetu, profesor Arsić sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu tvrdi da je odluka o povećanju minimalne cene rada „ekonomski neodrživa“.
Miljković problemu pristupa relativno objektivno, pa se može čuti da sindikat nije zadovoljan postignutim i da dostizanje minimalne potrošačke korpe ne znači puno u datim uslovima života radnika u Srbiji. Predstavlja i taktiku pregovaranja sindikata, koji je započeo od objektivnih parametara iz evropske direktive koja se bavi visinom minimalne zarade, a koja propisuje minimalan nivo na 60% prosečne zarade u konkretnoj državi (ovo rešenje iz direktive je inače u Evropi oštro kritikovano kao nedovoljno; o tome u drugom delu teksta). Budući da je prosečna zarada (istina, na kratko) prešla magičnih 100.000 dinara, logično je da minimalna treba da pređe 60.000 dinara (tačnije, da bude oko 62.000). Zbog toga je predlog Nezavisnosti bio uvećanje minimalne zarade po takvom kriterijumu, i on je sasvim u redu. U redu je bila i računica Saveza samostalnih sindikata Srbije, koja je dovela do sličnog konačnog iznosa minimalne zarade primenom drugačijih parametara koji stavljaju u fokus prosečnu potrošačku korpu. Ali iz poznatih razloga (koji će i u ovom tekstu biti ponovljeni) vezivanje za potrošačke korpe, onako kako su kod nas uređene, nije baš najpraktičnije na duže staze.
Tokom pregovora je postalo jasno da predlozi sindikata nemaju podršku većine, a inicijalni predlog Vlade Republike Srbije bila je zapravo „Vučićeva cifra“ od oko 52.000 dinara. Izvršena je na kraju korekcija i usvojen je iznos koji će biti oko 53.500 dinara (u zavisnosti od broja radnih dana u mesecu, variraće za neki manji iznos). I sve je to u redu. Nije dakle problem u tome što je sindikat postavio kao racionalnu platformu za pregovore, već u onome što Miljković ne ume da objasni – kako je došlo do toga da se Nezavisnost na kraju složi sa daleko nižim iznosom od onog koji je predložila? Kaže Miljković: „Sama reč pregovori kaže – to su pregovori, nisu konačne pozicije svih učesnika u pregovorima. Tako da je očekivano da su svi bili spremni na neke kompromise.“ Pa da vidimo početne tačke i ko je koliko odstupio. Država je došla sa predlogom povećanja od 10%, poslodavci oko 8%, a sindikat oko 30%. A kompromisom se došlo do povećanja od 13,7%. Pregovori su takvi da se strane nađu na nekoj tački između dve predložene cifre – ako je jedna 62.000 a druga 52.000, kako je moguće biti zadovoljan ako je tačka nalaženja u pregovorima na 53.500 dinara? Ako se primenom evropskog standarda dolazi do 62.000 dinara, zar 53.500 nije odustajanje od tog standarda i, još gore, fingiranje nekakvog konsenzusa svih sindikata (da, i Savez samostalnih sindikata Srbije je tu podjednaku štetu načinio) u okolnostima kada prosta logika kaže da konsenzusa ne može biti?
Profesor Arsić sa druge strane ima drugačije viđenje, koje je očigledno blisko poslodavačkom. Na to, naravno, ima pravo i ono ima istu stručnu težinu kao ovi redovi koje pišemo, pa je na svakome da se odluči koja verzija realnosti izgleda logičnije. Ali kada se kaže da povećanje minimalne zarade nije ekonomski opravdano jer je prema ekonomskim parametrima ono trebalo da bude daleko niže, to je ponavljanje čuvene žalopojke poslodavaca kako privreda ne može da izdrži povećanje minimalne zarade. Privredi međutim sasvim lepo ide, čak toliko lepo da rast privrede po pravilu ne prati adekvatan rast zarada, iako svaku krizu u privredi po pravilu prati prevaljivanje tereta krize na radnike. Tako je u 2022. godini u odnosu na 2021. godinu, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, bruto dodata vrednost koju je stvorio jedan zaposleni porasla za 20,4%, a troškovi rada za tog istog zaposlenog su povećani za 16,2%. Prema podacima Agencije za privredne registre, privredna društva su u 2023. godini ostvarila dobit od 13,2 milijarde evra, što znači da je svaki zaposleni, sem što je svojim radom obezbedio sebi zaradu, zaradio i za poslodavca 10.100 evra.
S druge strane, kada je reč o odnosu između minimalne i prosečne zarade na nivou države, Arsić iznosi da je Srbija među prvom trećinom u Evropi. Podaci Eurostata kažu nešto drugačije: od 21 zemlje Evrope za koju su dostupni podaci o odnosu minimalne i prosečne bruto zarade, Srbija je na 11. mestu, odnosno pripada goroj polovini. Ipak i da jeste u prvoj trećini, idemo prema jednom zaključku: relativno veće u odnosu na apsolutno manje je lošije od relativno manjeg u odnosu na apsolutno veće. Evo ilustracije: Srbija je sa 45,4% učešća minimalne u prosečnoj zaradi ispred Holandije sa 42,4%, ali je zbog neuporedivo većih prosečnih zarada u Holandiji nego u Srbiji rezultat u evrima za radnike koji primaju minimalac 2134:544, u korist Holandije. Kriterijumi koji se oslanjaju na relativne pokazatelje nisu nezavisni od konteksta i kao takvi ne obezbeđuju da minimalne zarade pružaju ostvarenje pristojnog života za radnike i radnice.
Prosečni ili medijalni dohodak kao merilo siromaštva opravdano je primeniti samo u državama koje su ostvarile određeni stepen blagostanja i u kojima je postignut zadovoljavajući nivo industrijskih odnosa.1 Navedeno potvrđuju i rezultati istraživanja. Kada se kao indikator dostojanstvenog života uzme procena radnika koji primaju minimalnu zaradu o mogućnosti da njihovo domaćinstvo sastavi kraj sa krajem (tzv. subjektivno siromaštvo) uočljive su velike razlike među državama: teškoće u zadovoljavanju potreba ima manje od 10% radnika u Danskoj, Finskoj, Nemačkoj i Švedskoj, više od 50% u Bugarskoj, Hrvatskoj i Kipru a čak 85% u Grčkoj. Dakle, čak i da profesor Arsić raspolaže novijim podacima kojima mi ne raspolažemo i da je u pravu kada je reč o poziciji Srbije na evropskoj tabeli odnosa minimalne i prosečne zarade, ta činjenica govori samo o tome da nam je prosečna zarada izuzetno bliska minimalnoj zaradi u negativnom, a ne u pozitivnom kontekstu, odnosno to znači da mnogo ljudi prima zaradu koja je u svom apsolutnom iznosu bliska minimalnoj zaradi – što se lako može videti i iz statistike zarada, gde dve trećine zaposlenih prima do prosečne zarade, a samo jedna trećina preko te cifre – a da nijedna ni druga ne mogu garantovati dostojanstven život (uporedite ih sa „platom za život“ od 144.000 dinara, pa ćete videti koliko smo daleko od tog standarda). Samo poređenje minimalne i prosečne zarade je iluzorno i o tome se dosta pričalo prilikom usvajanja pomenute evropske direktive kojom je postavljena donja granica minimalne zarade na 60% prosečne zarade – što funkcioniše odlično na primer u Nemačkoj, ali ne znači ništa u nekim drugim državama u kojima su zarade ukupno niske za ogroman broj radnika. Sa druge strane, kada je reč o apsolutnoj vrednosti minimalne zarade, tu smo na samom začelju. Pet država (skandinavske države, Italija i Austrija) nemaju zakonom uređenu minimalnu zaradu, u mnogima je zakonski uređen minimum koji se kasnije jako povećava kroz kolektivno pregovaranje, ali u svima njima iznosi zarada daleko premašuju one u Srbiji. To znači da je Srbija u poslednjoj petini kada se gleda cela Evropa, a na samom začelju kada se poredi sa državama EU (niži minimalac je samo u Bugarskoj).
Još jedan detalj važan za poređenje minimalne zarade: radnici u Srbiji raspolažu sa dve trećine bruto minimalne zarade. U 2022. godini radnici i radnice koji su primili minimalnu zaradu u Belgiji, Estoniji, Francuskoj, Irskoj, Malti, Holandiji i Španiji, zadržali su 90% i više bruto minimalne zarade. Na Malti, zaposleni sa minimalnom zaradom, raspolažu sa 97% bruto zarade jer se, zahvaljujući socijalnim naknadama, neto zarada sa 90% uvećava za sedam procentnih poena.2 Kako to izgleda kada se poredi sa troškovima života, mogli ste da čitate u našem prethodnom tekstu – ukratko, zaključak je da se za prosečnu zaradu u Srbiji može kupiti značajno manje svega nego u uporedivim državama EU kao što su Hrvatska ili Poljska.
Minimalna cena rada ove godine politički je promovisana kroz dve teze: da je konačno postignut konsenzus socijalnih partnera u SES koji je posle dugo vremena (rekli bismo prvi put, ali možda vlast zna nešto što mi ne znamo) doneo samostalno odluku o visini minimalca. Dakle, odluka o minimalnoj ceni rada predstavljena je kao pomirenje svih nadležnih aktera na tržištu rada – što čitano kroz redove podrazumeva da je ona veoma povoljna za radnike, kao i da nam nikada nije bilo bolje u ekonomskom smislu kada se svi slažu oko tako važnih pitanja. Druga teza je da je minimalna zarada konačno postigla svoju svrhu i cilj koji je zacrtan (istina, da bude ostvaren još pre nekoliko godina) da minimalna zarada dostigne vrednost minimalne potrošačke korpe. Dakle, minimalac konačno omogućava divan, dostojanstven život svakog radnika.
Naravno, nijedna od ovih teza nije tačna.
Kada je o konsenzusu reč, pitanje je koliko „reprezentativni“ sindikati zaista reprezentuju mišljenje radnika, a koliko grade sebi ugodan politički položaj u odnosu na sve manje tolerantnu a sve više agresivnu vlast. Uostalom, sindikati ASNS i Sloga su već dali svoja nimalo pozitivna viđenja ishoda pregovora. Kao glavna dilema ostaje zašto su SSSS i Nezavisnost pristali – za razliku od prethodnih godina – da učestvuju u igrokazu, koji je ove godine, istina, bio za mrvicu režiraniji nego ranije, jer je došlo do (beznačajne) korekcije iznosa minimalne cene rada u odnosu na ono što je (nenadležni) predsednik najavio još pre nekoliko nedelja.
Važnija je međutim druga teza, da je izuzetno značajno što je minimalna zarada konačno dostigla minimalnu potrošačku korpu. Ovde je potrebno naglasiti nekoliko stvari.
Najpre, onaj „slon u sobi“: prvu minimalnu zaradu u novom iznosu radnici će primiti u februaru 2025. godine (oni koji zaradu primaju redovno u skladu sa zakonom). Minimalac je, međutim, usklađen sa minimalnom potrošačkom korpom iz maja 2024. godine. Jasno je da će ona biti uvećana u narednim mesecima tako da, dok ga radnik dočeka, prvi uvećan minimalac nikako neće biti na nivou 100% minimalne korpe.
Drugo, čak i da se desi da prethodna teza nije tačna i da minimalna korpa miruje do februara, postavlja se pitanje od kakvog je značaja to što je minimalna zarada dosegla na jedvite jade nivo minimalne korpe? Premijer Vučević je u obraćanju nakon odluke SES izrekao sledeće: „Ako budemo sa predsednikom Republike uspeli da ovu veliku akciju smanjenja potrošačke korpe i onih bitnih životnih namirnica, mislim da će ovaj rezultat biti još učinkovitiji, odnosno biti još značajniji za naše građane.“ Na stranu pozivanje na nenadležnu vlast predsednika, na to smo navikli. Ali osnovno neznanje premijera o tome kako se formira vrednost potrošačke korpe (minimalne i prosečne) je izbezumljujuća. Naime, minimalna potrošačka korpa (u Srbiji, ne i u drugim normalnim zemljama) formira se prema tome kolika je potrošnja najsiromašnijih građana, a ne prema tome koliko je potrebno novca potrošiti da bi se normalno živelo. U mnogim ranijim tekstovima, kao i u našem prethodnom zajedničkom tekstu, to smo detaljno pojasnili. Posledice toga su dvostruke. Ne može minimalna potrošačka korpa biti reper troškova života, jer su to pokazatelji od kojih treba da se što više udaljimo – minimalna korpa pokazuje faktor siromaštva građana, a ne potrošnje koja je dovoljna za dostojanstven život. Dalje, onako kako je formirana, minimalna korpa ne mora da prati ekonomska kretanja, jer je ona socijalni pokazatelj siromaštva. Ako se minimalna korpa ne uvećava, to ne znači da ne rastu troškovi života već znači da najsiromašniji ne mogu fizički da troše više od onoga što troše, jer jednostavno nemaju para za više. Drugim rečima, ako kupujete šunku koja košta 2000 dinara za kilogram i možete da priuštite 500 grama šunke mesečno (odnosno da izdvojite ukupno 1000 dinara za taj artikal), kada ta šunka poskupi na 3000 dinara za kilogram a vi imate istu količinu para na raspolaganju, desiće se sledeće stvari: ekonomski gledano, poskupljenje hrane je 50%; međutim, budući da vam je kućni budžet ostao isti vi ćete i dalje kupovati šunku u vrednosti od 1000 dinara, samo što će to biti 333 grama a ne 500 grama. Samim tim je vaš kvalitet života dodatno opao, jedete manje hrane, a minimalna korpa nije uvećana ni za jedan dinar jer je vaša potrošnja ostala na istom nivou – koga je briga što ste vi i vaša porodica gladni? Eto, to je mehanizam kako vlast zavarava radnike pričom o minimalnoj potrošačkoj korpi i njenoj vezi sa minimalnom zaradom.
Treće, a ovo je posebno važno, postavlja se pitanje da li je sada iznos minimalne potrošačke korpe preko noći postao jedini relevantan kriterijum prema kojem će se ubuduće menjati minimalna zarada? Ovo je posebno opasno kao potencijalna taktika države, u nekim okolnostima koje bi potencijalno mogle nastupiti u narednim godinama. Može se zamisliti da je inflacija u blagom porastu, da BDP raste umereno, ali da minimalna potrošačka korpa (iz upravo pojašnjenih razloga) miruje, ili čak stagnira. I onda lepo vlast kaže: „Nema razloga za povećanje, vidite da su troškovi života sve niži.“ Nizak je pri tome samo taj politički trik, ali viđali smo i providnije trikove koji su upalili kao formalno objašnjenje inače neobjašnjivih političkih poteza protiv radnika.
Sve u svemu – minimalno promišljanja je uloženo od strane sindikata kada su pristali na truli kompromis o minimalnoj ceni rada. I od takvih kakvi su, očekivalo se više. Takođe, presedani koji su stvoreni mogli bi da u potpunosti odgovaraju poslodavcima u narednim godinama. Zanemarena je i činjenica da je ubedljivo najveći poslodavac radnicima na minimalnoj zaradi upravo država, tako da je njena formalno neutralna uloga u pregovorima zapravo prožeta jasnim ekonomskim interesima. Ko zna šta nam novi pregovori u narednim godinama donose, ako se temeljno ne promeni odnos države prema minimalnoj zaradi.
Za kraj, može se reći da je za ovu priču prikladan citat iz vanvremenskog stripa Alan Ford. U jednoj epizodi, Broj 1 objavljuje celoj Grupi TNT da će im povećati zarade za 100% u odnosu na prošlomesečnu zaradu. Svi se raduju, osim Boba Roka. Alan Ford pita Boba zašto se ne raduje, a ovaj kaže: „Prošlog meseca primili smo 0 dolara plate. 100% više od nule je i dalje – nula!“ Tako nekako glasi i računica o minimalnoj zaradi. Profesor Arsić nije u krivu kada kaže da ne postoje dugoročni ekonomski parametri koji bi opravdali rast minimalne zarade, iako je kratkoročno gledano trenutak bio povoljan. Ali zaboravlja da minimalna zarada nije (samo) ekonomski, već je prevashodno socijalni institut. Naša početna minimalna cena rada, nakon izmena Zakona o radu 2014. godine i uvođenja novog sistema obračuna, bila je toliko niska da se primenom ekonomskih standarda minimalna zarada nikada ne može približiti realnim minimalnim troškovima života radnika. Ili ako hoćete, naša „nula“ kao u stripu Alan Ford, može da se uvećava koliko god, ali će uvek biti blizu „nule“. Potreban nam je restart minimalne zarade, slično onome što je urađeno u Crnoj Gori. I zbog toga je početna taktika sindikata bila dobra, da se na racionalnoj argumentaciji postavi minimalna zarada na 60% prosečne zarade, pa da se od toga krene sa računanjem ekonomskih parametara za njeno dalje povećanje. Sindikati su na žalost od toga olako odustali, ali sama ideja ne bi trebalo da odumre ovim njihovim porazom, i može da posluži kao dobra osnova za naredne pregovore – koji bi se inače mogli, prema slovu zakona, desiti i mnogo brže od avgusta 2025. godine, samo kada bi za to bilo političke volje.
Peščanik.net, 05.09.2024.
SVET RADA________________
- Videti Ljarja, A. & Musiolek, B. (2020) The Europe Floor Wage Benchmark. A Living Wage in Central, East and South-East Europe; Clean Clothes Campaign.
- Eurofound (2023), Minimum wages in 2023: Annual review, Minimum wages in the EU series, Publications Office of the European Union, Luxembourg, str. 21.
