Pretpostavljam da bi pre ne tako mnogo vremena izjava bilo kojeg političara da neko ljudsko biće može sasvim dobro da živi od dva jaja dnevno bila smatrana za nenamerni gaf, pogrešno prenetu misao izvučenu iz konteksta, ili jednostavno za lošu tabloidnu nameštaljku. Koliko smo daleko odmakli u normalizaciji nenormalnog govori i podatak da je ova izjava data od strane (nadležnog, pitanje je da li i relevantnog) ministra, sasvim ozbiljno i pri čistoj svesti i pameti, kako bi se to obično reklo. Ministar je probao da se ispravi naknadnom izjavom, ali nije baš daleko otišao u tom poduhvatu. Na kraju su, naravno, za sve ispali krivi novinari.
Nije ovde međutim samo u pitanju normalizacija nenormalnog. Ministar Momirović se i pre bavljena jajima bavio mnogim drugim temama u kojima nije briljirao, ali je nepogrešivo ostavljao dva utiska: čoveka koji nema svoje mišljenje i koji će do besvesti braniti aktuelnu politiku, koja god bila, i Vučića; te čoveka kojem je siromaštvo jedan potpuno nerazumljiv, da ne kažemo odvratan, pojam kojim on ne želi da se bavi u svom (nasleđenom) bogataškom životu. I nije sistemska greška u ministru; greška je u svima nama koji smo dozvolili da ovakvi likovi budu relevantni u našim životima. Momirović se nije proslavio kao poslodavac koji želi da ukine ograničenje radnog vremena, ali od poslodavca Momirovića je lako pobeći. Pobeći od ministra Momirovića je znatno teže: on ne samo što se pojavljuje sa ovakvim genijalnim ispadima sa svih naprednih frekvencija, nego – koliko god vam/nam delovao nekvalifikovan –i odlučuje o stvarima koje se na kraju, na ovaj ili onaj način, dotaknu svih naših života.
A politika koju zastupa je jednostavna. I genijalna. Mnogi političari i mnoge politike u ovoj državi, kao i na celom svetu, pokušavali su tokom par vekova moderne i odgovorne države da iskorene siromaštvo u narodu. Negde je to uspevalo bolje, negde nimalo. Čitava biblioteka knjiga je napisana na temu socijalne države, kao i razlika i sukoba leve i liberalne misli o tome kako bi izgledao taj idealni model socijalnih funkcija zajednice. Ali retko gde su se političari dosetili da siromaštvo iskorene tako što će ga – normalizovati. Jednostavan pristup, oličen i u nedavnoj „parizer-kampanji“, zapravo je okosnica ekonomske politike ove vlasti već duže vreme, možemo reći i od samog početka. Ako se pažljivo analiziraju izjave i potezi, videće se da malo u ekonomskoj, poreskoj, socijalnoj politici ima mera – ako ih ima uopšte – koje nisu okrenute ka smanjenju siromaštva. Štaviše, svedočili smo kako je zakonski moguće izbrisati najsiromašnije – podvigom zvanim Zakon o socijalnoj karti u prvoj godini primene nestalo je 21.513 korisnika novčane socijalne pomoći, što je 1,7 puta više od proseka u prethodnih pet godina. A nestali su i podaci o apsolutnom siromaštvu kada je nestao Vladin Tim za smanjenje siromaštva i socijalne isključenosti. Ali siromaštvo se ne da sakriti, ako ga mi ne merimo to rade drugi: prema poslednjim podacima Svetske banke, u Srbiji je u 2021. godini stopa apsolutnog siromaštva bila 7,5 posto, odnosno pola miliona naših sugrađana/ki je raspolagalo s manje od 6,85 dolara (2017 PPP) dnevno. Treba li reći da smo po stopi apsolutnog siromaštva iznad većine evropskih zemalja?
Logično je onda da se spram nedostatka mera za suzbijanje siromaštva ulaže mnogo više napora da nam se siromaštvo koje živimo predstavi kao nešto normalno, svakodnevno, čak i bolje po kvalitetu života od tamo nekog prividnog bogatstva drugih država. Nekoliko naših prethodnih tekstova ukazuje baš na taj trend, zapravo već pravilo, sa kojim se nastupa pred narodom. Nemamo baš neke blistave rezultate kojima bismo se podičili, ali zato znamo da ih izvrnemo kao da su najbolji (u regionu, Evropi, svetu – birajte, bili smo prema rečima ljudi koji vode ovu državu 12 godina bar nekoliko puta najbolji u nečemu ekonomskom, u svakom od ovih geografskih parametara poređenja).
Akcija „Najbolja cena“ povodom koje je i nastala suluda izjava ministra Momirovića, samo je savršen pokazatelj kako se politika „samo vam se čini da ste siromašni“ sprovodi. Akcijom države (premijer je nedavno i BIA-u pominjao u tom kontekstu, nadamo se da je još uvek nisu aktivirali) cene određenih proizvoda su (privremeno) snižene. Proizvodi su, kako kažu stručniji ljudi od nas nekvalitetni, a kako se prodavcima zapravo isplati da igraju ovu otužnu političku igru posebno je pitanje za njih – izgleda da niske trgovačke marže nisu baš tako niske, kako uporno tvrde. Cilj igranja igre svakako nije da se stvarno i trajno podigne standard života građana, jer je to nemoguće učiniti ovakvim akcijama, već da se stvori privid da za isto novca može da se kupi više. I da je to više, koliko god bilo nekvalitetno, nedovoljno i po količini i kalorijski, sasvim taman da se živi super.
Protiv ovakve politike, koja kaže jednostavno „siromaštva nema, jer smo granicu siromaštva snizili do dna, a ako zatreba i dno ćemo pomeriti još niže da napravimo mesta“, može se boriti samo zdravim razumom. Tamo gde razum ne pomaže, možda i ponekim argumentom, demistifikacijom njihovih izjava koliko god bile glupe i na prvi pogled neistinite.
Hajde da demistifikujemo u to ime i ministrova „dva jaja za ceo dan“. Molimo vas da naredne redove shvatite ozbiljno, koliko god vam banalno zvučali.
Najpre, izgleda da jaja ministra Momirovića nije lako naći po ceni po kojoj ih je reklamirao. To je nekako i razumljivo: zašto bi ministar znao pošto su jaja i da li običan čovek može da ih pronađe na sniženju (a reklo bi se da ministar ima i drugačije prehrambene preferencije, u prodavnici hrli ka frižideru sa sladoledom po najboljoj ceni). Dalje, dva jaja imaju ukupno 144 kalorije. Ako su pržena, njihova kalorijska vrednost naraste na 180 kalorija (pretpostavljamo da ministar Momirović nije mislio da se jaja iz njegovog primera konzumiraju živa, nego ih je potrebno na neki način spremiti). Tu međutim ulazimo u problem, jer je za prženje jaja potrebno imati i ulje, so, struju, šporet i četiri zida između kojih ćete to raditi. Na ovaj način cena od 22 dinara pomalo raste. Na primer, samo za strujni priključak ćete plaćati skoro 1.000 dinara mesečno za razne manje ili više sumnjive stavke (obračunska snaga, trošak garantovanog snabdevača), kao i za nešto što inače nikada ne biste plaćali (taksa za medijski servis od 349 dinara).
Drugi problem je što (čak i pržena) dva jaja ministra Momirovića neće držati čoveka sitog ceo dan, kako je to ministar vispreno zaključio. Naprotiv, da bi se poništio njihov unos, odnosno sagorelo 180 kalorija, dovoljno je – 49 minuta običnog hodanja. Preporučeni dnevni unos kalorija je između 2.000 i 2.400, može biti i veći ako ste izloženi znatnim fizičkim naporima. Ovo, međutim, ne znači da je dovoljno da pojedete karton od 20 jaja da biste se nahranili. Ako jedete konstantno samo (pržena) jaja, verovatno ćete veoma brzo imati ozbiljne zdravstvene tegobe. Nutricionista Momirović je prevideo nalaze novijih istraživanja prema kojima je preporučeni unos jaja za odraslu zdravu osobu do sedam nedeljno. Ministrova jaja dakle ni u jednoj kombinaciji nisu dovoljna, već mogu biti samo mali deo svakodnevnog unosa hrane – koga ne mrzi, može pogledati izveštaj Svetske organizacije za hranu kako bi to trebalo da izgleda (spojler: mnogo je komplikovanije od unosa dva – ili dvadeset – jaja dnevno).
Ako želite racionalnu i korisnu konkretizaciju nauke o dnevnom unosu hrane, možete se osvrnuti na košaricu zdrave hrane pominjanu i u ranijim tekstovima, koja je napravljena tako da zadovoljava nutritivne i kalorijske potrebe čoveka. Preporučeni dnevni unos za odraslu ženu po grupama prehrambenih proizvoda (u gramima/mililitrima) izgleda ovako: hleb, žitarice, mahunarke i krompir (402), povrće (399), voće (385), mleko i mlečni proizvodi (342), meso, riba i jaja (234). Poređenja radi, naša sirotinjska (minimalna) potrošačka korpa koja, kako piše – „obezbeđuje održavanje života i radnog kapaciteta članova domaćinstva, imajući u vidu optimalni biohemijski sastav hrane“, po jednom članu domaćinstva dnevno predviđa prema grupama proizvoda: hleb, žitarice, mahunarke i krompir (466), povrće (152), voće (81), mleko i mlečne proizvode (206), meso, ribu i jaja (124). Zanemarimo li da su u našoj potrošačkoj korpi kosti sa mesom ili meso sa kostima, kao i prerađevine voća i povrća, samo je hleba više za „održavanje života i radnog kapaciteta“. Ima i jaja, pola komada dnevno, po ceni 22,5 dinara.
Treba na kraju navesti i treći problem. Zadatak političara na vlasti je da obezbede građanima dostojanstven život. Dostojanstven život se, međutim, ne sastoji samo od hrane i brojanja kalorija. To je zapravo najviše uvredljivo u izjavi ministra Momirovića: on ljudski život banalizuje na čisto održavanje u životu – zašto bi se čovek bavio bilo čim drugim, osim jednostavnim biološkim opstankom? Ovime se ne vraćamo u XIX vek, gde smo vratili prava radnika, već u doba pre više desetina hiljada godina, kada je jedini prioritet bio da se sačuva goli život i pribavi hrana za taj dan. A u slobodno vreme, izgleda da ministar Momirović razmišlja, možemo i da crtamo po zidovima pećina u kojima živimo.
Gledano iz ove perspektive, ministrova dva jaja ne prolaze baš najbolje na testu razuma, ali ni na testu osvešćenosti šta zapravo čini jedan život – životom. „Najbolja cena“ je odnos vlasti prema građanima koji je suštinski uvredljiv. On se svodi na statistiku kupovine parizera (pašteta) po glavi člana porodice, ili u slučaju ministra Momirovića na ubeđivanje kako se sa jako malo para može živeti kraljevski. Iako su parametri dostojanstvenog života sasvim jasni i oslanjaju se na to da svako ljudsko biće ima višeslojne potrebe, da se bogatstvo ne gleda kroz broj jaja koja se mogu kupiti od zarade ili penzije, jasno je da ljude na vlasti apsolutno nije briga za istinsku dobrobit građana. „Sistem“ u tom smislu nije pokvaren, on savršeno funkcioniše. Samo treba shvatiti da taj sistem nije napravljen da radi u korist svih, nego u korist malobrojnih – upravo onih koji nas ubeđuju da nam nikada nije bilo bolje, jer njima zaista nikada nije bilo bolje. A mi ostali smo zaglavili sa dva jajeta ministra Momirovića. Blago nama.
Peščanik.net, 23.09.2024.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – Šljaga na tortu
Ana Jovanović – Neka jedu jaja
Ljubomir Živkov – Dlaka u jaju
