Izbori u Sloveniji su prošli sa minimalnom pobedom neformalne i pred same izbore improvizovane koalicije levih stranaka, ali su prošli: nisam se mogla ne setiti autora koji razlaže da je u današnjem svetu manje od osmine građana sposobno da razumski razloži svoje političko opredeljenje… Nije reč ni o kakvoj posebnoj nadi. Reč je samo o minimalnoj osnovi za razumna rešenja, koja se mogu ali i ne moraju očekivati u naredne četiri godine.

Šta je moglo doprineti ovome rezultatu izbora, sem skoro neverovatno paranoičnoga ponašanja stranke na vlasti i njenoga dubokog uverenja da su građani “njihovi”, dakle sposobni da veselo poližu svaku laž i da je još progutaju? Volela bih da mislim da je to bio humor, dobro natopljen sakrazmom i ironijom. Nekoliko meseci pred izbore, Mladina je objavljivala strip, koji se u obliku knjige pojavio neposredno pred izbore i postao best-seller, Soko i golubica. Autor teksta je Lovro Matič, autor crteža se zasada krije pod nadimkom Toto. U stripu je u maniru ljubavnih romana doktorsko-alpskog pod-žanra opisana slovenačka politička situacija, sa realnim imenima, a sa osnovnom “pričom” o ljubavi predsednika vlade prema mladoj lekarki, koja je isto tako realna. Autori stripa su dakle samo “užanrili” realnost, koju je pro-vladina štampa već obilato potapala u šećer, dodali su preterivanje već postojećem neukusu. Negativci, uglavnom političari leve opcije, prikazani su kao čudovišta, “crveni”, udbomafija, moralne nakaze, Janša sam i njegovi kao hrabri borci protiv komunističke napasti. U završnoj epizodi, mladence ispraćaju pozitivni likovi, sa pesmom “Sutra nam pripada” – da li se još neko seća filma Kabare – sa trakama sa nazivom SDS (Janšina partija) na sumnjivo izgledajućim rukavima košulja: ukratko, strašnije i očitije nije moglo biti. Par na kraju sedi u idiličnom alpskome pejzažu, sa proročkim rečima da će se junak kad-tad “vratiti” – najbolje predizborno predviđanje koje smo videli. Posle rezultata izbora, Janša nije uspeo da čestita protivniku, i odmah je izneo nekih desetak mogućnih zavera levice koje su omogućile nepravednu pobedu: autori stripa su, istini za volju, imali lak posao, a slobodno mogu i da ga nastave. Između ostalog, Janša je optužio Ljubljanu da je “pobedila” (i to pokvareno) Sloveniju, što je, čini mi se, nepravično veliki kompliment za Ljubljanu. Skoro sam sigurna da su u stripu uživali posvuda po Sloveniji oni kojima je urbanost upisana u obrazovanje i senzibilitet. U najnovijem broju Mladine je autor teksta stripa dao intervju, u kojem nastavlja isti burleskni stil. Ne mogu da zamislim bolje adaptiran nastup. Nade ima, zabava se nastavlja. Pozor šta govorite, političari, neki ludak vas može uzeti ozbiljno, i otkriti da ste potpune budale!

U relacijama Srbalja i Slovenaca, odnosno u srpskoj kolonijalnoj nadutosti, duhovitost nikada nije bila povezana sa Slovencima, dok je sa druge strane vladao isto tako glup, samo pozitivno obojen stereotip o supremaciji srpske duhovitosti, šarma i retoričke veštine. U stvarnosti, Koraksa su odbacivali i zabranjivali kao i Franka Jurija u Sloveniji (posebno oni koje smo smatrali “našim”), a obojica su lucidno i korozivno beležila krajnju ludost svojih svakodnevica. Sem bljutave istine da humor i talenat nisu nacionalno raspoređeni, ostaje još i to da karikatura, strip, duhovit tekst i svet obrnut na glavu u burlesknom obratu mogu još uvek izazivati delovanje onoga zbog čega su omrznuti u svakoj vlasti – razuma. Glupost je uvek smrtno ozbiljna.

Zapravo sam srećnija zbog upada humora nego zbog rezultata izbora, jer je svako bivanje na vlasti opasno, a očekivanja skoro nikada dočekana. No ako postoji humorna higijena, razum je izložen stalnoj vežbi i osvežavanju. Toliko volim smeh, da sam sklona padanju u jeftinu bio-argumentaciju kada o njemu pišem…

Možda su stvari uistinu jednostavnije u jasno podeljenoj crveno-crnoj Sloveniji, u kojoj antifašizam nikada nije mogao biti ozbiljno ugrožen, i u kojoj će politika bar još neko vreme klizati po fifti-fifti liniji. Možda će jača doza i šira raspoređenost smejačke kulture nekad udariti po rasizmu i bigotnosti i tamo naneti pravu štetu? Ili će trenutak veselja nestati već naredne nedelje, kada evropska recesija udari svom snagom po mekšim evropskim delovima? No intenzivna upotreba satire/humora/cinizma/ironije/burleske bi mogla i drugde doprineti stvaranju trenutnih, kratkih i uskih prostora-vremena. Moji italijanski prijatelji smatraju da je odumiranje humora doprinelo pobedama Berluskonija: nisam im baš verovala, a sada ću im se morati izviniti. Kada moji beogradski prijatelji dobiju Sokola i golubicu na slovenačkom, sa drskim zahtevom da se malo potrude i strip pročitaju, znaće dobro da se i njima izvinjavam. Ali još uvek očekujem da se nešto tako razumno, zdravo i ludo, pojavi i u Srbiji.

Peščanik.net, 04.10.2008.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)