Nakon reakcija koje su se pojavile posle zahteva Studenata u blokadi da se raspišu vanredni parlamentarni izbori, izgleda da ponovo moramo da se vratimo na demistifikaciju protesta koji se održao 15. marta u Beogradu.
U tom smislu posebno želim da se osvrnem na tvrdnje koje su iznete u tekstu profesora Vladimira Ilića pod naslovom „Izbori posle 15. marta“ i to na deo koji glasi: „Petnaestog marta vlast se valjala ulicama. Policija je bila spremna da se povuče. Ko god je hteo vlast, mogao ju je tada uzeti. Petnaestog marta niko nije hteo da uzme vlast. Od tada je protest gotov. Ovo sada, to su samo konvulzije nečeg što umire.“ Pošto koristeći svoje mentalne sposobnosti nisam uspeo da detektujem nikakav sarkazam, a već u sledećoj rečenici autor se poziva na sagledavanje realnosti, mogu samo da pretpostavim da su ove konstatacije izrečene sa punom ozbiljnošću. I tu imamo problem. Ovaj deo teksta profesora Ilića, iako nije jedni sporan, pored toga što je činjenično netačan, takođe je, bar u ovom obliku i bez eventualnog pojašnjenja, nesmotreno sročen.
Gotovo sigurno vlast se nije valjala na ulici petnaestog marta, a nejasno je i šta to uopšte i znači. Policija definitivno nije bila spremna da se povuče, kao što nije ni sada, a verovatno neće ni biti. Takođe, naivno je uverenje da je „policija uz narod“ i da će se predati čim neko u većem broj izađe na ulicu, što je takođe još jedan mit koji treba razbiti. Doduše, tačno je da policijski službenici kao pojedinci u velikom broju imaju moralne dileme oko izvršavanja policijskih zadataka i lična uverenja koja se mogu kositi sa odlukama režima, ali to treba odvojiti od delovanja policije kao instrumenta primene sile na protestima.
Zaista iznenađuje i tvrdnja autora da je petnaestog marta vlast bila na tacni, ali da niko nije hteo da je uzme. Kako je to uzimanje trebalo da izgleda? Da li je rešenje bilo da studenti sa građanima krenu u fizički sukob sa batinašima u Pionirskom parku, koji su prema nekim tvrdnjama možda bili i naoružani vatrenim oružjem? Da li se očekivalo da narod uđe u Skupštinu u kojoj je prema nekim svedočenjima bilo oko 200 pripadnika nekog privatnog obezbeđenja? Šta je trebalo da se radi sa huliganima i paravojnim formacijama po krovovima zgrada? Konačno, da li je trebalo da se krene na Žandarmeriju i vozila sa instaliranim zvučnim topovima?
Da se sve pomenuto i dogodilo, a narod nekako zauzeo Skupštinu i Predsedništvo, da li to samo po sebi znači uzimanje vlasti? Ko bi u zemlji i svetu to prihvatio kao legitimno? Šta bi sutra bilo po ostalim gradovima u Srbiji? I ono najvažnije, koliko žrtava takvog uzimanja vlasti je prihvatljivo? Nadam se da nema potrebe da dalje obrazlažem zašto su pomenute konstatacije iz teksta profesora Ilića nesmotrene, pa možda i neodgovorne, iako lično verujem ceneći rad autora da on nije želeo da se pomenute posledice dogode.
Umesto žala za petnaestim martom kao danom D treba se još jednom zahvaliti Studentima u blokadi. Ako izumemo verovatnu upotrebu nekog zvučnog oružja i inscenirane nerede oko Pionirskog parka protest je bio istorijski i veličanstven. Za razliku od studenata koji su jasno stavili do znanja da protest nema za cilj nikakve nasilne promene, niti preuzimanje vlasti, upravo je režim bio taj koji je nagoveštavao i pripremao nasilne scenarije, kao i potencijalno uvođenje vanrednog stanja kao odgovor na to, a što bi dalo ogromna ovlašćenja vlastima za još veću i gotovo neograničenu represiju. Upravo zato je opasno i dalje negovati mit o petnaestom martu kao propuštenom danu promene vlasti nakon koga sve propada.
Osim ovog potrebno je osvrnuti se i na polemiku koja je nastala nakon zahteva studenata za raspisivanjem izbora. Više autora je ovde pisalo o tome i uglavnom su kritike bile konstruktivne, kao na primer u tekstu Sofije Mandić. Međutim, ono što zabrinjava je ispoljena ogorčenost prema studentima i tretiranju njih kao homogene grupe uz poražavajuće opaske da studenti „pre deluju konzervativno, verski zatucano, nego radikalno“, koje dolaze od jednog univerzitetskog profesora. Treba se zapitati, na koji način to stvara bilo kakvu konstruktivnu atmosferu u ovom trenutku, čak i ako uvažimo nezadovoljstvo i stavove kritičara?
Studenti, kao mladi ljudi koji su tek zakoračili u svet odgovornosti i punopravnog društvenog delovanja uspeli su da urade, za naše podneblje nezamislive stvari. Zato iznenađuje da su se mnogi olako usudili da prvi bace kamen.
Tu dolazimo i do uloge opozicije, kojoj objektivno uopšte nije lako. Ako bezuslovno podrži studente eliminisaće sebe, bar privremeno, iz političkog života. Međutim, to ne mora da se desi. Kako sada stoje stvari, na osnovu poruka i dijaloga u javnosti, na kraju ćemo ipak imati opoziciju u više kolona. To ne mora da bude loše iako vlada masovno uverenje kod javnosti i analitičara da je to loša strategija. Međutim, trenutna dinamika političkog dijaloga nas gura upravo u to. Ukoliko bi se pojavila studentska lista sa novim ljudima, pored jedne ili dve kolone „stare“ opozicije prema ideološkim i programskim uverenjima mislim da bismo zaista došli do situacije da konačno ima za koga da se glasa. U tom smislu jedino bi neprihvatljivo bilo pozivanje na eventualni bojkot, uz puno uvažavanje da su izborni uslovi loši. Posebno bi neshvatljivo bilo da pozivaju na bojkot oni politički akteri koji su izašli 2023. na izbore pod istim uslovima, sada kada imamo znatno promenjenu političku klimu, studente i građane kao kontrolore i povećano interesovanje građana za izlazak na izbore. Takve aktere bi bez dileme trebalo okarakterisati kao lažno opozicione, uz uvažavanje da je i to legitiman stav i njihovo pravo.
Na kraju, stvar je jednostavnija nego što izgleda. Studenti su pozvali na izbore, kao trenutno najjača opoziciona politička snaga i svi ostali treba da se nekako prilagode tome ako su opozicija. Nema ništa loše u tome da deo opozicije koji nije spreman da u punoj meri podrži studente izađe samostalno u formi neke koalicije formirane oko jasno definisanog programa. Svakako će značajan deo građana to podržati, a pozitivna sinergija u rezultatima i postizborna koalicija sa studentskom listom bi bila prirodna i očekivana.
Zato je sada važno da se prestane sa besmislenim napadima na studente, a ko smatra da oni ne nude dobro rešenje uvek može da se organizuje i ujedini, kao što je to mogao i prethodnih 13 godina.
Autor je doktor pedagoških nauka i univerzitetski nastavnik.
Peščanik.net, 09.05.2025.
Srodni link: Vladimir Ilić – Izbori posle 15. marta
NADSTREŠNICA