Kada Tadić progovori o nacionalnom pomirenju, a nacionalno svesna inteligencija razdragano podrži tu njegovu nepromišljenu i nedomišljenu fintu, belodano je da tu nešto (ništa) ne valja, i to manje zbog Tadićevih olako izgovorenih reči, tog jeftinog političkog trika, koliko zbog razdraganosti nacionalne inteligencije: šta god je ova potonja, nacionalna inteligencija to jest, podržala, otišlo je u vražju mater (utoliko Tadić ima dobre razloge da se zabrine za sebe).

Šta je, dakle, sadržina plemenitog usklika o nacionalnom pomirenju? Bilo je nekih Srba koji su, koliko do juče, tamanili najpre nesrpski živalj u ime plemenite nacionalne ideje (ideje nacionalnog), pa su potom, kada je ponestalo nesrba, prionuli na same Srbe. Valja dodati, istini za volju, da ovi poslednji Srbi i nisu bili neki Srbi – eno vam ga Đinđić – pa je utoliko veliko pitanje, s gledišta nacionalno svesne inteligencije, da li je tu uopšte reč o srpsko-srpskim razmiricama, ili naprosto o procesu prirodne selekcije.

S jedne strane, dakle, imamo ubice, lopove, secikese, manijake s motornim testerama u rukama, koji tim testerama ne nasrću na drveće nego na ljude (da nasrću na drveće ne bi se zvali manijacima, nego drvosečama), morone i kretene i priličan deo biračkog tela koje ih aktivno podržava, ili, u boljem slučaju, nema nešto naročito protiv njih (ipak su to Srbi, jebi ga…), dok s druge strane imamo neki svet, takođe Srbe, koji se najdublje gnuša ubica, lopova, secikesa, manijaka i kretena i koji je dobar deo života skrckao aktivno se, ili pasivno, suprotstavljajući ubicama, lopovima, secikesama, manijacima i kretenima. I jedni i drugi su, međutim, Srbi.

S obzirom na to, s obzirom da pripadaju jednoj, istoj naciji, možda bi se te dve suprotstavljene pozicije nekako ipak dale pomiriti na polzu nacije. Jeste da su ovi prvi malo posrnuli, ali ljudi smo, razumećemo, naročito ako smo Srbi, a ko bolje razume Srbe od samih Srba? Šta sad ima tu da cepidlačimo, bilo pa prošlo, sve zločine treba osuditi i gotovo, ajde da završimo tu priču jednom zasvagda, da se manemo četničko-partizanskih preganjanja, da malo mislimo i na sebe a ne samo na druge, Srbi smo, braća smo (sa sestrama ide malo teže, ali o tome drugi put).

Dakle, glavna odredba nacionalno osvešćene figure jeste da je Srbin, a sve ostalo, svi ostali atributi dolaze posle: biti-Srbinom jači je egzistencijal (kako bi to rekao Hajdeger) od, recimo, egzistencijala biti-kretenom, pa je otud Srbin-kreten nekako manje strašno od, recimo, Hrvat-kreten. Pravi se Srbin može pomiriti sa Srbinom-kretenom, ama sa Hrvatom-kretenom – teško. (Ovo je, naravno, mitska konstrukcija: šljam ne pati od nacionalnih predrasuda. Uprkos uverenju ministra Jočića da je nebitno gde se i kako gospodin Legija krio dok se, pun nade u pravdu, nije predao, podatak da je dobar deo vremena posle ubistva Đinđića proveo kod pajtaša u zapadnoj Hercegovini, na terenu svog arhineprijatelja, dakle, upravo je prelep primer suštine nacional-patriotskog delovanja: patriotizam je poslednje/prvo pribežište za ništarije.)

Nacionalno pomirenje, dakle, u ovom slučaju znači rehabilitovanje šljama, davanje građanskog legitimiteta ništarijama, vucibatinama, ubicama, ljudima koji su aktivno radili na razaranju ove zemlje. Nacionalno pomirenje znači aboliranje ništarija, koje ništa drugo u životu nisu ponudile osim toga da su Srbi (po rođenju: nacija potiče od latinskog nascere, roditi se), da su srpstvo posisali s majčinim mlekom. Ideja o nacionalnom pomirenju morala bi, naročito ovde, biti odvratna svakome ko ima bilo kakvu predstavu o građanskom ustrojstvu, o tome šta je građanin, kakvo mesto zauzima građanin u savremenom svetu, kakve su odgovornosti građanina i o kakvoj vrsti subjektivnosti je reč kada govorimo o građaninu. Utoliko problem nacionalnog pomirenja uopšte nije samo moralni, ili čak, mnogo je manje moralni, a mnogo više politički problem. Kao takav, predlog za nacionalno pomirenje ekstremno je štetan, poguban, opasan po naciju.


Zašto i kako?

Ako je jedan od ciljeva savremene političke zajednice, računajući i srpsku, konstituisanje ustavne parlamentarne demokratije koja pretpostavlja građansko društvo, onda je jasno da do njega, do tog cilja, nije moguće doći preko nacionalnog pomirenja koje pak pretpostavlja jednu pretpolitičku supstanciju, nekakvu suštinu koja prebiva u nepolitičkom, etno-nacionalnom supstratu.

Nacionalno pomirenje podrazumeva nacionalno kao pretpolitičko, kao temelj koji se ne dovodi u pitanje i koji, istina, može da dovede do nekih oblika građanski ustrojene zajednice (istorijsko iskustvo upućuje na tu mogućnost, jedini problem je što je to bilo moguće pre 200 godina, a danas ide malo teže), ali ako je nacionalno temelj, onda u slučaju bilo kakvog sukoba nacionalnog i građanskog nacionalno ima prednost. To jest, ako se sukobi egzistencijal biti-Srbinom sa egzistencijalom biti-građaninom, prvi egzistencijal ima prednost.

Ideja nacionalnog pomirenja, dakle, ekstremno je opasna zato što ugrožava ne samo građansku perspektivu u kojoj je nacionalno određenje tek jedno od mnoštva mogućnosti, ali nikako ne preovlađujuće – niko ti u građanskom ustrojstvu ne brani, ako ti je do toga stalo, da budeš i Srbin i kreten i moron, sve dok ne teraš druge građane da budu Srbi, kreteni, ili moroni zato što ti hoćeš to da budeš, ili jesi nešto od toga – dakle, ideja nacionalnog pomirenja najdirektnije napada ideju politike, političkog ustrojstva.

Nacija kao organska zajednica ne podrazumeva isti politički model kao zajednica koja ne počiva na organskom vezivnom tkivu. Moglo bi se čak reći da politika u određenoj meri dekonstruiše nacionalni model, jer ne računa s nekim pretpolitičkim temeljom.

Da li je cilj savremene političke zajednice konstituisanje građanskog društva?

Već i površan pogled na zbivanja u Srbiji, a uglavnom i u svetu, ne bi potvrdio takvu pretpostavku: u Srbiji polovina glasačkog tela jedva da ima predstavu o građanskom ustrojstvu, a kamoli o želji za njim. Na širem planu pak, osim u Evropi (minus Srbija i Bosna), Severnoj Americi, Australiji i pokojoj zemlji Latinske Amerike, ideja građanskog društva uopšte nije samorazumljiva pretpostavka. Dakle, manji deo savremenog sveta uživa u građanskim društvima, što dovodi u pitanje početnu pretpostavku ovoga teksta.

Moguće je, dakle, i legitimno zalagati se za teokratsko, ili nacional-socijalističko uređenje u Srbiji. Da li će ta vrsta zalaganja pobediti zavisi, naravno, od ishoda borbe, a nekakva argumentacija takođe je deo te borbe, tog sukoba. Govor o nacionalnom pomirenju praćen je argumentacijom, ali što se potpisnika ovog teksta tiče, vrlo slabog kvaliteta. (Zašto nacional-svesna inteligencija ne govori o evropskom, ljudskom, svetskom, religijskom pomirenju, nego o nacionalnom, srpskom? Zato što se ovde brani partikularni, a ne univerzalni interes. I to je ključno mesto kontraargumentacije: nacionalno pomirenje nema univerzalističke pretenzije. Nosilac univerzalnih vrednosti danas nije (više) nacija, nego građanski princip u svojoj vrednosnoj neutralnosti, ili, ako je tako bolje, polisemiji, polifoniji vrednosti.)

Zato je mantra o nacionalnom pomirenju ekstremno opasna. Kada bi politička elita progovorila o političkom pomirenju – premda se, u toj sintagmi, krije svojevrsni oksimoron: pomirenje je nepolitička kategorija – tu bi onda mogao da se napravi nekakav pomak. Političko, naime, već razara pretpolitičku supstanciju, ono podriva fantazam nacionalnog jedinstva i insistira na formalnim uslovima mogućnosti jednog politički uređenog života. A to pak znači da manijakalna supstancijalnost gubi svoj razorni destruktivni potencijal.

 
Peščanik.net, 22.06.2008.

Leave a Reply