Mitingaško prebrojavanje

Iako se zna da su protesti počeli na inicijativu Saveza za Srbiju kao reakcija na fizički napad na Borka Stefanovića, već na početku je nastala podela na građane-protestante i političke stranke. Javnost je podržala protestante, ali ne i stranke, što se pre svega odnosi na lidere SzS-a. Veoma brzo je postalo jasno da se protestanti i političari razilaze u dva ključna politička polja. Prvo se odnosi na nepoverenje većine građana u političare koji su mahom već bili na vlasti, očekujući da se pojavi neko novi kome bi se verovalo da će promeniti dosadašnji oligarhijski (korumpirani) establišment, kako prethodne tako i sadašnje garniture na vlasti. Drugo polje neslaganja je ideološke prirode. Naime, najnovije istraživanje o strukturi i stavovima protestanata pokazuje da oko 55% njih ne podržava SzS, koji doživljava kao izuzetno konzervativnu i desničarsko-nacionalističku grupaciju.¹

Ovaj ideološki raskorak i brojne kritike na račun ekstremno nacionalističkih i konzervativnih stavova Boška Obradovića i ostalih, među kojima se tradicionalno umereni DS gotovo ne čuje, razblaženi su dogovorom da se u ovom momentu ne raspravlja o ideološkim razlikama i politikama, pa ni o poverenju u vodeće opozicionare koji pripadaju prethodnoj vlasti, već o zajedničkoj borbi svih fela opozicije i protestanata protiv perverzne Vučićeve autokratije, s ciljem da se u Srbiji uspostavi demokratija, te slobodni i pošteni izbori kojih ovde nema od 2014, otkad je vlast preuzeo Aleksandar Vučić. Ciljevi protesta su svedeni na zajednički minimum (slobodne i poštene izbore), u čemu sve političke orijentacije mogu da učestvuju, s tim da pomenuti ideološki raskorak i nepoverenje u političare ostane za posle, šta god to značilo. Tako su smisao protesta i građanska podrška uobličeni nezavisno od političkih preferencija.

Ali Vučić ne prihvata ni te minimalne zahteve opozicije, niti bilo kakve razgovore sa opozicijom, ovom ili nekom drugom. Za njega je ona unutrašnji arhe neprijatelj u šmitovskom smislu (videti tekst Dejana Ilića o tome), kojeg treba uništiti i u čemu je prilično uspeo. O toj nepomirljivosti govori Vučićevo pitanje „hoćete ili izbore ili moju glavu“. Na njegovim izborima niko ne može da ga pobedi, sem u slučaju da on sam ponudi svoju glavu. Takvu ekstremnu situaciju, u kojoj je založena i predsednička glava, prikazao je Corax na karikaturi u Danasu, gde Vučić u jednoj ruci drži glasačku kutiju, a u drugoj svoju glavu.

Situacija ignorisanja zahteva protesta koji traju već 4 meseca prinudila je opoziciju i protestante da podignu pritisak tako što je za 13. april zakazan veliki miting u Beogradu svih opoziciono nastrojenih građana iz cele Srbije. Na ovom mitingu će se tražiti ostavka Vučića i ostalih ključnih funkcionera, ali glavni zahtev su uslovi za slobodne i poštene izbore. Ako toga nema, opozicija će bojkotovati izbore. Na to je diktator uzvratio rekontrolom najavljujući dva svoja velika mitinga, jedan koji će se održati 12. aprila u Novom Sadu, a drugi 19. aprila u Beogradu. Na jedan miting opozicije Vučić odgovara sa dva kontramitinga, prvim pre opozicionog, da protestante uzdrma nedostižnim brojem „svog naroda“, a drugim posle beogradskog mitinga, koji će zauvek pokazati odnos snaga i ko je gazda u Srbiji. Vučić je ničim izazvan odmah krenuo u prebrojavanje, rekavši da ćemo videti njihovih 1.500 ljudi prema naših 100.000, koji će doći porodično i sa malom decom. Njegov narod nije nasilan, za razliku od nasilničke opozicije koja preti testerom i vešalima. Svakom posmatraču koji išta zna o Srbiji ovo je smehotresna komedija zabune. Uloge su izokrenute, kao da se zaboravilo da su eks-radikali najtvrdokorniji zagovornici nasilja, ratova, zločina i otimačine koji se sada predstavljaju kao nedužni jaganjci kojima prete „testera i vešala“.

Ne treba sumnjati da će Vučić brojnošću svog naroda pobediti protestante na oba mitinga, koji se prikazuju kao bojno polje na kome će odmeriti snage dve vojske – Vučićeva i opoziciona. Mitinzi su za Vučića sredstvo prebrojavanja: koga ima više a koga manje. Ako vas je manje, ćutite bre tamo. Onaj koji izvede više naroda, a to će biti on, poručiće manjini da se pokrije ušima i da više ne smara sa svojim zahtevima. Ovi divlji izbori ne razlikuju se mnogo od formalnih, jer su im tehnologija i organizacija isti, a isti je i cilj: po svaku cenu pokazati da je Vučićevih podanika više od opozicije i protestanata.

Dominacija podaništva pripisuje se „dubokom društvu“² koje je konzervativno, autoritarno, nacionalističko i podložno jakom autokratskom vođi. Pa ipak, ne verujem da je poznata priča „kad dođeš na vlast, glasaću za tebe“ cela priča. Ona je verovatno najzaslužnija za to što Srbija ne može da izađe iz vekovnih teritorijalnih problema i sporenja sa susedima i što ne može da sredi svoj ustavni poredak. Sem tvrde datosti „dubokog društva“, ne može se prenebregnuti da je ta datost konstrukt dinamičkih faktora, te delanja društvenih grupa i pojedinaca u domenima ekonomije i politike. Svakog dana gledamo tu voluntarističku i tlačiteljsku konstrukciju stvarnosti tamo gde ljudi žive i rade, koja se obavlja besomučnom propagandom, stranačkom mašinerijom, komesarskom neformalnom kontrolom i zloupotrebom svih javnih službi i javnog sektora u celini. Te strukture su svuda, ucenjujući ljude gubitkom posla, ukoliko se ne pojave na mitingu, dočeku vođe ili predsednika Putina. Svi ti događaji su montirani i plaćeni iz džepova građana. Te paradržavne i partijske strukture, lokalne i gradske vlasti, uključujući i njihove mafijaše koji su naročito aktivni na biralištima i skupovima opozicije, toliko su ojačale da su prilično temeljno razorile našu zemlju i njene gradove. Na vrhu te strukture je pozicioniran gospodar Srbije Aleksandar Vučić. Zato kad se govori o slobodnim izborima nije dovoljno insistiranje na izbornim uslovima, već se prethodno građani moraju osloboditi ekonomskih ucena i pritisaka, jer tako ih je Vučić formatirao kao svoj narod.

Brojčana prevlast na Vučićevim (kontra)mitinzima ni na koji način ne može delegitimisati zahteve građanskih protesta. Baš kao što ni Miloševićev kontramiting nije mogao da poništi izbornu volju građana koja je bila pokradena 1996. Pitanje da li si u manjini ili većini na izborima (a sada i na mitinzima) ne odlučuje o legitimnosti zahteva da se u Srbiji uspostavi demokratija i odbaci neustavna autokratija Aleksandra Vučića. To što on smatra da ako ima većinu može da radi šta hoće i besomučno proganja političku manjinu do uništenja, kršeći Ustav i zakone, ne može poništiti zahtev protesta o slobodnim i poštenim izborima. Prebrojavanje kojim preti Vučić, da se utvrdi čiji su mitinzi masovniji i njegova namera da na njima pokaže svoje divizije, samo potvrđuju koliko je razumna izjava jednog uhapšenog studenta koji je rekao „čim umesto monologa budemo imamo dijalog, protesti će se zaustaviti i neće biti potrebni“.

Peščanik.net, 28.03.2019.

PROTESTI 2018/19.

1. Podatak naveden prema istraživanju u kojem je anketirano 450 građana u protestu. Neslaganja protestanata i konzervativnih i nacionalističkih lidera je ovim istraživanjem objašnjeno. Protestanti su u 80 odsto slučajeva pripadnici srednje klase, većinom su visoko obrazovani, mlađe i srednje generacije (80%), nisu materijalno ugroženi, većina je zaposlena, 28% radi u javnom sektoru, a 78% njih živi u užem i širem centru Beograda („famozni krug dvojke“). Srednja klasa protestuje ne zato što nema od čega da živi, nego zato što smatra da može da živi mnogo bolje. Ona koristi internet i zapravo je „internet postao mesto gde se održava duh protesta. Protest je i počeo na Tviteru kada se okupila anonimna grupa ljudi“. Što se tiče stavova, protestanti nemaju poverenja u stare političare, očekuju da se pojavi novo političko vođstvo i nemaju poverenja ni u jednu postojeću instituciju. Ciljevi su im medijske slobode, demokratija, bolji kvalitet života i borba protiv oligarhijskog establišmenta koji lične interese pretpostavlja javnom i opštem dobru. Prema oceni glavnog istraživača Slobodana Cvejića, „teško je pridobiti poverenje i legitimitet protestanata, koji od političke ponude preferiraju PSG i Ne davimo Beograd“. Istraživanje je obavio SeCons (grupa za razvojnu inicijativu), koju su osnovali sociolozi sa grupe sociologije na Filozofskom fakultetu. Za više informacija pogledati www.secons.net.
2. Pogledati intervju u zagrebačkim Novostima sa Aleksejem Kišjuhasom „Nisam jedan od pet miliona“, gde on pravi tu važnu razliku.