Čini se da su svi narodi posebno osetljivi u odnosu na svoje nacionalne istorijske narative. Najmanje žele da se suoče sa njihovom dekonstrukcijom u vreme nacionalnih praznika, kada su emocije u porastu. Ne slučajno, Makedonija slavi Ilindan, i to zbog dva istorijska događaja. To je datum kada se obeležava nastajanje dve republike – one iz 1903. i iz 1944. Novokomponovani mit o Trećem Ilindanu vezuje se za 8. septembar 1991. godine. Reč „mit“ obično nosi negativnu konotaciju, kao nešto što ne odgovara činjenicama, što je takoreći izmišljeno i predimenzionirano, a što se odnosi na nacionalni postanak, opstanak, žrtve, otpor, itd. No, nacionalni mitovi mogu imati i značajnu pozitivnu funkciju za jednu političku zajednicu, samo što je najčešće obrnuto. Otuda generacije postmodernista i kritičkih istoričara sve više upotrebljavaju koncept „mitistorije“, jer on predstavlja amalgam stvoren od mitova i istorijskih činjenica, i to u obliku u kome je teško jedno odvojiti od drugog. Postoji i izreka da ono što je za nekoga istorija, za drugog je samo mit, i obrnuto. Dobar primer je, recimo, odnos Makedonaca i Bugara u odnosu na Ilindan, а slično je i sa Balkanskim ratovima i Bukureškim sporazumom iz 1913. Na kraju krajeva, sve zavisi od percepcije (subjektivne istorije) i funkcije koja je dodeljena određenom delu mitistorije.

Zemlje na Balkanu su još uvek taoci tih isprepletenih, a ipak kontradiktornih mitistorija, koje su još i pojačane kroz proces izmišljanja istorije, odnosno njenog ponovnog pisanja. Mitska dimenzija događaja koji se smatraju kamenom-temeljcem određenog pravca razvoja kolektiviteta od naroda ka naciji, je nešto što dobija posebni društveni značaj. I nema tu ničeg unikatnog ili jedinstvenog za jednu zemlju, jer manje ili više sve prolaze kroz te faze. Tako su se stvarale nacije i države. Jako je nezgodno kada se radi o naciji sa „zakasnelom“ državnošću, a koja pokušava da nađe svoje mesto usred svih mitistorija svojih suseda i velikih snaga. Nove (‚pravičnije’) verzije istorije su u velikoj meri zasnovane na mitovima, pošto te istorije nisu pisali istoričari, nego najčešće vlade, pokreti, organizacije, itd. Jedna nacija postoji samo u odnosu na svoju prošlost, a istorija nije ništa drugo do institucionalizirano sećanje jedne države. А kada stvarate nacionalnu istoriju o periodu u kome uopšte i niste imali svoju državu, zadatak je zaista delikatan: svi vas uveravaju da kradete i uzurpirate nešto što je davno pre vas neko već institucionalizirao i preneo kao istorijsku pouku u svom obrazovnom sistemu. Mitistorija ima za cilj stvaranje jedinstvenog narativa o podeljenoj istoriji onih koji žive na datoj teitoriji, а koji se karakterizira zajedničkim poduhvatima i borbom za slobodu, progres i jedinstvo. O tome šta se zbivalo u prošlosti danas manje govore istoričari, a mnogo više ne-istoričari, ljudi iz medija, kolumnisti, pisci popularnih dela. No, bez obzira ko se uspostavlja kao „čuvar istorijske istine“, ideja je u tome da se ispriča istorija na način koji će dati smisao današnjim događajima, koji postaju krucijalni deo istorijskog sublimata: trenutak istorijske jasnoće i putokaz ka budućnosti. Glavna funkcija ovakvih narativa nije otkrivanje istine o događajima iz prošlosti (objektivna istorija, istorija kakva jeste bila), nego osmišljavanje današnjeg postojanja. Tako, bukvalno svi istorijski i kvaziistorijski poduhvati trebaju „dokazati“ da je određena nacija „oduvek“ bila posvećena najvišim civilizacijskim vrednostima i idealima, koje je ugradila u svoju egzistenciju. Аkо je pritome i činila zlo, za to su bili krivi oni koji su ometali zacrtani put i narodnu sudbinu, koji su kovali zavere ili bili izdajice.

Ilindanski narativ se bazično odnosi na jedan mali, napaćeni i nepriznati narod koji se borio za slobodu, a koji je u svojim težnjama i vizijama bio korak ispred svog vremena (Kruševska republika kao prva republika na Balkanu, levičarski ideali jednakosti, solidarnosti i socijalne pravde, inkluzivnost i otvorenost prema ostalima). Ali, šta ja to govorim pobogu? Ovo je već zastareo narativ, jer novi jе već nadograđen simbolikom falangi, što znači da se više ne može raditi o malom napaćenom narodu. Koračaju maskirani falangisti iza konjanika tradicionalnog Ilindanskog marša. Tako se vizuelizira mit da su Ilindanci naslednici Aleksandrove falange, bez obzira što je Kruševo (centralno poprište ustanka) i tada, kao i sada, bilo Bogu iza leđa Otomanskoj imperiji. Da bi konfuzija bila kompletna, u prigodnim prazničnim govorima političara-tumača slavne prošlosti redovito se nalaze i refreni o civilizacijskoj pripadnosti Evropi (EU).

Bez mnogo logike i uz ogromna istorijska „štucanja“, priča teče mazno, posebno kada se izlaže u stranačkoj propagandnoj verziji. Ovaj trik, svakako, nije vezan samo za Makedonce. Oni ga nisu sigurno izmislili, a najbliži „sijamski blizanci“ u ovom kontekstu su i Albanci i Grci i mnogi drugi bliže i dalje od ovog regiona. Hobsbaum s pravom ukazuje da je ideja o naciji u stvari fiktivna priča koja od svih članova zahteva previše verovanja u ono što očito nije istinito, а drugi pametan čovek dodaje da je „pogrešno shvaćanje istorije imanentni deo toga biti nacija“.

Verovanje u nepotvrđeno, pa i izmišljeno (u istoriskim mitovima) jе lepak na kome se bazira nacionalna kohezija. Ovo deluje i kod najrazvijenijih nacija, nasuprot svim pričama o integraciji, globalizmu i postmodernizmu. Nacionalni mitovi su ključni instrumenat kulturne reprodukcije nacija i etničkih grupa, odnosno način na koji se utvrđuju granice prema drugima. Mit ima čudnovatu sposobnost da se proteže kroz epohe, a da pritome dobija i nove „dokaze“ i nova značenja, transformirajući se i prilagođavajući se novim kontekstima. Upravo to je odlika i Ilindanskog mita. Kao i svaki drugi, i ovaj je svojevidna trampa između sećanja i zaborava, činjenica i romantiziranih dodataka. Ali, ideja mita je u naglašavanju zajedničkih vrednosti jedne zajednice. On igra veliku ulogu u legitimiranju novih političkih poredaka i delegitimaciji starih, kao i u procenjivanju uloga istaknutih ličnosti.

I ovogodišnji Ilindan je pokazao nekoliko važnih stvari: najprije, on i dalje ostaje praznik isključivo makedonskog etnosa, a ne nacionalne zajednice (demosa), i to ne zato što ga albanski političari i građani ne osećaju svojim. U tim sredinama se praznik i ne oseća, pa čak i državnih zastava nema. Drugo, vladajući političari koriste ovaj dan i simbol da bi se obračunali s izdajicama i sa starim poretkom (ove je godine posebno mesto imala i lustracija), a populizam je još više utemeljen – pozivanjem na jedinstvo naroda nasuprot snažnim pritiscima spolja i pretnjama iznutra. Ali poruka ostaje ista: narod će pobediti uprkos svemu i svima. To što se narodno slavlje odvijalo s Acom Lukasom i Joksimovićem možda ne jača narodni duh, ali navodi na onu „udri brigu na veselje“. Fanfare i govori su grmili u znaku ovogodišnje devize „Jedna ideja, mnogo pobeda!“ I svakako, reč je i o žrtvama koje je vredno podneti. Sve je to bilo eho govora premijera Gruevskog: osuda raznoglasja (koje je toliko svojstveno demokratiji), poziv na nacionalno jedinstvo (Makedonaca), dok su one (navodne) brojne pobede svedene na one u kojima je pobedio VMRO-DPMNE (jer Makedonija baš i nema čime da se diči zadnjih godina). А žrtva? E tu je glavnu ulogu dobio haški osuđenik Johan Tarčulovski: poražen, a heroj; osuđen za ratne zločine, a ipak mučenik. Sa svojim novim izgledom (bradom i kapom sa kokardom s mrtvačkom glavom), predvodio je Johan ilindanski marš. Tako je Kruševski manifest, okosnica Ilindana, postao i simbolički mrtav. Fraza o „milim komšijama“ iz Manifesta, na čijim su rečima i porukama rasle generacije Makedonaca, uvereni u svoju širokogrudost, podatoj ruci ka drugima u borbi protiv tiranije, danas više zvuči kao sprdnja. Ali, hajde da ne preterujemo s kritikama, jer „komšije“ su digle oružje pre desetak godina, pa i nisu više tako mili, аli kada marš predvodi čovek kao Tarčulovski koji se naziva najboljim makedonskim sinom, onda niko ne može zameriti Albancima što nisu oduševljeni ni praznikom, ni porukama koje on sada šalje. Negde u susret prazniku, usred Skopja su maloletnici krvnički pretukli jednog mladića samo zato što su saznali da je Albanac („zalutao“ je na njihovu teritoriju). Tako, leta 2013. maloletnici se svete i dovršavaju izgubljene bitke odraslih. I to je Makedonija 110 godina nakon Ilindana.

Nova Makedonija, 05.08.2013.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 05.08.2013.