U starom jeziku našem reč mledenec znači dete nevino i postradalo, a čuva se i u nazivu praznika Mladenci – no značenje nije isto.

Ova je napomena potrebna onima koji o tome nešto znaju – ti su u ovoj zemlji retki – i onima koji o tome ili ne znaju ili ćute. Istoričari crnih hronika sarajevskih su nabrojali 11.541. ubijenih u divljačkom razaranju Sarajeva i ravno 1.601. dete postradalo raznih nacionalnosti. I vera naravno. Oni precizniji su nabrojali stotine dece srpske i pravoslavne veroispovesti. Razbojničke granate vođene danas poznatim naredbodavcima nisu pravile razliku u naciji i veri, jer inženjeri smrti o tom ne brinu. Ili su već osuđeni ili čekaju presudu u Hagu, ili su na vlasti još uvek, ili pišu knjige i pesme i slave tu “pobedu”. O toj deci ni pomena nema u knjizi Bosanski rat – o čemu dosta znamo i o čemu ovde i neće biti reči.

Osvanuo je Uskrs i Crkva o tome ćuti i ne pominje ih ni u poslanici u osvit dana nade ljudske i slave života.

Pominju se u činodejstvovanjima i deca, ali ne ova sarajevska deca mali mučenici-mladenci sarajevski. Za njih nema pomena ni sveće koje se u Evropi pale i u Sarajevu, ali Crkva o tome ćuti. Ono iz jevanđelja – Matej 2.16. – znamo, ali jevanđelisti nisu bili ni hroničari ni istoričari, oni su išli za svojom vizijom kao i svi pisci. Istorija nije literatura ni obrnuto, a priču o surovom caru Irodu ne potvrđuje ni biblijska istorija ni arheologija – ono kada se Irod „razgnevio vrlo i posla te pobiše svu djecu u Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže”. To znamo ali decu sarajevsku i bebe umorene niko ne pominje u Crkvi ni za Uskrs. A Onaj za koga kažu da je vaskrsao – iako o tome do danas dokaza nema – je opominjao. Ko povredi jednog od ovih malih „bolje mu je da vodenički kamen obesi sebi o vrat i da potone”. Čita se i to, ali ni reči o Irodu naših dana koji je umorio mnogu nevinu decu sarajevsku. Taj se Irod proglašava za heroja i kliču mu evo i u ovom predizbornom vašaru uskršnjem licem na Đurđevdan koji se približava. U Crkvi za sarajevske mladence nema pomena ni sveće, a nismo sigurni sasvim da li su ih se i hodže setile dok čitaju Kuran časni koji je svetu celom opomena. U Crkvi ih se nisu setili iako kanoni nalažu strogo da se za umorenu decu služi posebno i dosta drugačije nego za umorene odrasle. A dece ima na crnom spisku 1.601 i to nije legenda ni literatura – imena beba su objavljena, od kojih je većina krštena po nekom obredu verskom.

Ne samo u crkvama vec i u laičkom delu javnosti trijumfuju lažovi – uz časne izuzetke naravno – i pisci i pesnici.

A u crkvama o Njemu svašta govore. Mnogo o Njemu i ne znamo, ali On je prošao kroz istoriju kao meteor i danas opominje da je lagati greh. A o Isusu iz Nazareta mnogo i ne znamo – znamo samo datum smrti ali ne i rođenja, ne znamo mu ni oca ni majku. Nikada On sebe nije smatrao ni carem ni bogom, a u crkvama ga uzdižu na štitove i koplja onih vizantijskih pretorijanaca i pevaju mu himne carske, bukvalno po tekstu vizantijskog vojnog protokola. On je govorio istinu, a o Njemu lažu iz dana u dan svuda. I pisci i pesnici i ratnici i političari. On je i sada potonuo u vrevi ovog predizbornog vašara. Stoga nije čudno što se sarajevskih mladenaca-mučenika niko i ne seća. Toliko smo se izveštili u laži da i kada se dogodi da neku istinu kažemo, niko nam ne veruje. To čoveku pada na um dok čita ove sarajevske crne spiskove umorene dece – jedan se zove Miroslav a drugi Mustafa i tako dalje. Kao da sede na onim krvavo-crvenim stolicama. Ta deca neće vaskrsnuti, ali smo sigurni samo da su umorena od divljaka s bregova ponad Grada. I evo Irod se hvali kako “je Srebrenica gotova”. A neki kliču žici i Srebrenici slušajući govornike-lažove. Nas stid neće nadživeti, o čemu se pitao u kamenolomu onaj junak iz Kafkinog romana. A jedan cinik citira Njegoša:

Vaskrsenje ne biva bez smrti
Niti Uskrs bez Velikog petka.

Neka je i od Njegoša, nije baš neka velika mudrost sve to.

Ne lažemo mi samo danas – vekovima se lagalo i niko da kaže da je i laž deo baštine naše – kao i drugde u svetu.

A neke knjige o bosanskom ratu dostižu već basnoslovne tiraže i najavljuju se kao novi podsticaj za druge knjige. Beogradski Uskrs je tužan dan, baš kao i onaj na sarajevskim ulicama sa onim krvavo-crvenim stolicama za decu umorenu od varvara, koji su obeležili ne samo kraj veka nego i kraj milenijuma, kako se u svetu o tom ratu odavno govori. Drugi cinik nas opominje da su dela i nedela ovih što su bili na vlasti, a kakvi li će tek doći – strah je i misliti.

Bilo kako bilo, Uskrs će ostati dan nade onima koji nisu zaboravili da se nadaju.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 14.04.2012.

Srodni link: Latinka Perović o knjizi “Zločini nad djecom Sarajeva u opsadi”

TEMA – SARAJEVO

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)