Private Moon by Leonid Tishkov

Krajem jula ruskoj književnici Ljudmili Ulickoj uručena je Državna nagrada Austrije za evropsku književnost. Der Spiegel je objavio tekst književnice o samoj ceremoniji i o trenutnom stanju u Rusiji.

Svečani deo počeo je izvođenjem austrijske himne. Svi ustaju, ja takođe. Lako je vama, Austrijanci, misim ja pomalo im zavideći. Tekst vaše himne je 1947. napisala ničim ukaljana pesnikinja Paula fon Preradović. A mi se već odavno stidimo naše ruske himne. Prvu varijantu teksta na muziku Aleksandra Aleksandrova je 1943. napisao dvorski pesnik Sergej Mihalkov. Tamo su bile moćne strofe: „Odgajio nas je Staljin da budemo verni narodu / Na rad i podvig nas je nadahnuo“. Posle detronizacije Staljina himna je izvođena bez reči. Mihalkov je 1977. popravio tekst, od tada se u himni slavila „Partija“. Onda je došao novi vek i 2000. je bio uveden ponovo ispravljeni tekst: taj isti Mihalkov, profesionalac do srži, zamenio je Partiju – Bogom, kao što priliči u našoj državi koja je ponovo proglasila pravoslavlje. I autor teksta i kompozitor su se u međuvremenu „upokojili u Gospodu“, tako da je teško reći ko li će prepravljati himnu sledeći put. Naša država u svom razvoju pravi takve cik-cake i spirale da ćemo se u novom izdanju himne na našu radost vratiti Staljinu.

Živim u Rusiji. Ja sam ruska književnica jevrejskog porekla, vaspitana u hrišćanskoj kulturi. Danas je moja država zaratila protiv kulture, vrednosti humanizma, slobode ličnosti i ideje o pravima čoveka… Moja država boluje od agresivnog neznalaštva, nacionalizma i imperijalne manije više vrednosti. Stidim se svog neznalačkog i agresivnog parlamenta, svoje agresivne i nekompetentne vlade, rukovodećih političara – pristalica nasilja i verolomstva – koji se upinju da budu supermeni. Stidim se zbog svih nas, zbog našeg naroda koji je pogubio moralne orijentire.

Ne bavim se politikom aktivno, ali kada me pitaju, ja govorim to što mislim. Zbog toga su me upisali u „petu kolonu“ i optužuju me da mrzim sopstvenu zemlju. Mislim da je glupo pravdati se, jer ne vodi ničemu. Ne osećam nikakvu mržnju, samo stid i bespomoćnost. Rusija danas vodi samoubilačku i opasnu politiku koja je pretnja najpre za samu Rusiju, ali bi mogla da dovede i to trećeg svetskog rata. Taj rat je u suštini već počeo. Lokalni ratovi u Čečeniji, u Gruziji, a sada u Ukrajini – to je prolog. Epilog, izgleda, neće imati ko da piše.

Civilizacija je zašla u ćorsokak. Nauka, obrazovanje, znanje i umetnost nisu uspeli da ukrote agresiju koja je čoveku svojstvena po prirodi. Nekada je izgledalo da bi kultura mogla da pobedi ovu težnju ka samouništenju, ali se plašim da čovečanstvu više nije ostalo vremena. Civilizacija i njena istaknuta tehnička dostignuća, ma kako to tužno bilo, doveli su samo dotle da imamo mogućnost da jedni druge uništimo u najkraćem mogućem roku. Misao o infernalnoj prirodi zla je zastarela, čovek čini zlo sasvim samostalno i u tome prevazilazi đavola.

Moja država iz dana u dan približava svet novom ratu. Zbogom Evropo, plašim se da mi nikada nećemo postati deo evropske porodice naroda. Naša velika kultura, naši Tolstoj i Čehov, Čajkovski i Šostakovič, naši slikari, glumci, filozofi i naučnici, danas na isti način nisu u stanju da išta učine protiv politike bezumnika u čijim je rukama vlast, kao što ranije nisu mogli ništa protiv politike religioznih fanatika i komunističke ideje. Trista godina smo energiju postojanja crpli iz istih izvora… i nikada se nismo rastajali od nade. Danas mi, ljudi ruske kulture, t.j. onaj mali njihov deo kome i ja pripadam, možemo da kažemo samo jedno: zbogom Evropo, i oprosti!

Inopressa.ru, 18.08.2014.

S ruskog preveo Pavle Rak

Peščanik.net, 22.08.2014.

TEMA – UKRAJINA