zastava Srbije suši se na konopcu za veš

Foto: Predrag Trokicić

Posle tog sastanka, pred mikrofon je korakom Sporog Rodrigeza izašao vrhovni. Pogrebnim glasom je saopštio kako je u vojsci došlo do nekih promena, a o tome je odluku doneo on lično. To je bio neobični, sporogovoreći uvod, koji sam po sebi obeshrabruje. Kao uostalom i svaki drugi. Svoju podzemnu intonaciju, tragajući za prigodnim baritonskim dometima, Vučić je držao tokom čitavog izlaganja, verujući valjda da se povodom vojske mora tako. Svaki raspevani ton mogao bi da naruši spokoj umirućeg giganta.

Da se u vojsci nešto mora promeniti, a naročito vrhovni, skoro da i ne treba dokazivati. Njena operativna moć je na nivou inercije: nešto se kreće, ali malo ko zna šta; tehnološki status je i dalje u vojničkoj praistoriji. Profesionalci pobegnu čim utvrde da ih u bespuće vode amateri. Njihove su plate na nivou Jure, ministru odbrane veruje još samo familija kojoj je obezbedio skup stan. Potporučnici, koji su pre dve nedelje završili akademiju, već grozničavo traže ozbiljan posao.

Generali se još dobro drže. Dikovića su teškom mukom oterali u penziju. On se zabrojao i za godine starosti, pa i za staž, lepo mu je bilo. Mada je njegovo ponizno statiranje ipak bilo skupo, davao je loš primer oficirima koji još drže do ostataka svog dostojanstva, a usput je vojsku i zanatski i operativno potpuno zaparložio. Ćutke je pristao na njeno ruiniranje, teškom mukom, ali za inat je preživeo skoro svakodnevnu prozivku vojnog sindikata. Nazivali su ga i neznalicom i kukavicom, a on je sve to istrpeo stisnutih zuba, opredelivši se za češkanje i timarenje vlasti, umesto za život trupa.

Na samom kraju službe, koja je navodno okončana po njegovom skromnom zahtevu, Diković je poneo visoko odlikovanje: Karađorđevu zvezdu prvog reda (valjda se tako zove), namenjenu junacima koji su učinili posebna dela za narod i državu. Zapao sam u godine, ne mogu svega da se setim, ali ne pamtim nijedno junaštvo Ljubiše Dikovića, niti pak podvižništvo, niti žrtvovanje, niti čin ili delo po kome bi ga pamtili narod i vojska. Ipak je Ljubiša, kako reče vrhovni, stao uz rame Novaku Đokoviću, koji je sa 14 grend slemova proneo veliku ličnu sportsku moć kroz svet. Ta dva slavna nosioca ordena su, po Vučiću, svaki na svoj način uzdigli Srbiju.

Pred Vučićem i njegovim trustom mozgova istaknuta su dva kandidata. Po čaršijskim aberima, prvi je bio Milosav Simović, general koji je prema vrhu jurio strelovito. U svakom je činu bio najmlađi, ponašao se i kao komandant blizak vojnicima i kao altruista koji se velikodušno odricao svojih vojničkih nagrada. Odbio je da bude zamenik načelnika generalštaba, želeo je samo jedno: da bude načelnik. Umeo je da setnim glasom zapeva stare četničke pesme pred vojnicima. Mnogi misle da je njegova želja bila preterana, da je u njoj izgoreo kao palidrvce. Ko želi samo jedno promaši sve drugo, pa i to. One večeri kad su se u zgradi starog generalštaba delile počasti Simovića nigde nije bilo. Njegovo ime nije ni izgovoreno, čak ni slučajno. Novi načelnik je Milan Mojsilović.

Simović je pomno gradio svoj put ka vrhu, ali je neke stvari prevideo. On je bio čovek od poverenja nekadašnjeg ministra vojnog Zorana Đorđevića. Još pre četiri godine Đorđević je predlagao Dikovića za penziju, a Simovića za vrh. Poznata je Dikovićeva kaplarska replika Đorđeviću: „Marš bre tamo šiljokuranu jedan, ti ćeš da me penzionišeš!“

Umesto Đorđevića došao je Vulin, a Diković je postao tromi, nepotrebni, no omiljeni antikvitet u Vučićevoj arhivi. Suvišan čovek, koji se može najkorisnije upotrebiti. Za sve, osim za vojničke poslove, u kojima Dikovića, inače sklonog naredničkim ekscesima, više niko nije želeo da sluša. Otpisivanje nestrpljivog Simovića ipak je bila poslednja Dikovićeva osveta.

Skromno sudim da je odluka da Mojsilović bude šef Generalštaba VS dobra. Ona je takva, jer nije moglo da bude drugačije. Svi drugi kandidati bili su depresivno inferiorni, a nije ih ni bilo. Milan Mojsilović je izbio na vrh mimo loših principa i pravila državnog rukovodstva, on je incident u njihovom odlučivanju.

Novi načelnik je dobar profesionalac, oficir koji je operativno sasvim solidno obučen za posao koji ga čeka. On je dovoljno obrazovan i ima integritet da podršku za sebe ne mora da traži od kilavih civilnih šefova, nego samo od profesije. Verujem da ima snage da odoli pritiscima, nije od onih koji je pokazivao javno bilo kakvo divljenje Vučiću i Vulinu, a ima se utisak da tome nije sklon. Mada, ko bi ga znao.

Mojsilović će odmah morati da uradi nekoliko stvari: da od države traži pare za operativnu, tehnološku i kadrovsku konsolidaciju vojske. U sve tri oblasti u toku je rasulo. To znači: da sve brigade dovede do ranga neposredne operativne efikasnosti. Da traži neposredno i znatno povećanje plata za oficire i podoficire, koji više nisu u stanju da prežive. Da operativne brigade neposredno budu opremljene lakim i efikasnim borbenim sistemima i da njihova manevarska moć bude usklađena sa krizom u okruženju. Da bude izvršena potpuna revizija davno zastarele pozicije snaga vojske i policije u Kopnenoj zoni bezbednosti. Da prestane zloupotreba vojske u reklamne svrhe stranke na vlasti.

Uveren sam da će Mojsilović bar nešto od ovoga bar pokušati da uradi, jer je inače uzalud došao. Ali nisam siguran u podršku vlasti, skoro da je izvesno da je neće biti. Umesto da mu pomognu svim snagama, oni će tražiti njegovu odanost njima. Hoće li Milan Mojsilović odoleti?

Ako bude više voleo svoju profesiju i svoje vojnike od labave i nedovoljno časne moći koju mu može ponuditi režim, ako se pošteno odupre tamo gde se odupreti mora, ma i po cenu pada, onda će odoleti.

Peščanik.net, 19.09.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)