Poslednjih nekoliko nedelja u svetskoj štampi se pominje mogućnost da evro zapadne u velike teškoće. Neki pišu da bi mogao i da nestane. Da li su te pretpostavke osnovane?

I da jesu i da nisu, one u Srbiji izazivaju veliku konfuziju. Koliko juče, ovde se vodila debata o mogućnosti da se inflatorni dinar zameni ipak mnogo stabilinijim evrom, a jedan „has been“, tj. bivši zvaničnik (potpredsednik savezne i republičke vlade) je predlagao da se to uradi i protiv volje Evropske centralne banke i tela Evropske unije. To je užasno glup predlog. Ne možete istovremeno hteti da budete član EU i iritirati je fundamentalnim prekršajima. Usput, dok je bio zvaničnik, dotični gospodin je bio protiv prelaska na evro.

Dakle, taman smo našli nešto za šta smo mislili da je stabilnije, kao što je evro, a sada se govori da bi i to moglo da propadne. Šta je realno u svemu tome?

Ako nestrpljivima odmah treba odgovoriti na pitanje da li je moguće da evro propadne, odgovor je pozitivan. Sve što je nastalo, pa i evro, može i da propadne. A na pitanje da li je to verovatno, odgovor glasi – moguće je, ali nije mnogo verovatno, bar ne u kratkom i srednjem roku.

Sada nešto za one strpljivije. Kada je pre desetak godina stvarana zajednička valuta nekih zemalja EU, svi vodeći monetarni ekonomisti našeg vremena bili su skeptični prema njenoj dugoročnoj stabilnosti i opstanku. Milton Fridmen je govorio da je nemoguće usaglasiti jedinstvenu monetarnu politiku ako nema jedinstvenog političkog autoriteta, tj. jedne države. EU to nije. Robert Mandel je govorio da evro nije optimalna valutna zona, zato što ne zadovoljava sva tri uslova za to. Ona zadovoljava diversifikovanost privrede i otvorenost za trgovinu, ali ne i treći uslov, a to je mobilnost proizvodnih faktora. To u prevodu znači, ako ima teškošća u nekim zemljama evro-zone, onda bi radnici trebalo da idu u druge zemlje, gde bi našli posao i dohodak. Problem je u tome što radnici u Evropi nisu kao oni u SAD, koji lako menjaju državu i komšiluk. Kada Nemac izgubi posao u Hamburgu, on neće da ide ni u Frankfurt, a kamoli u Portugal. A morao bi, ako je recimo Nemačka u recesiji, a Portugal u privrednoj ekspanziji. Ako nema pokretljivosti, gomilaju se problemi u zemljama sa privrednim teškoćama. Prema evru kao valuti su bili skeptični i drugi veliki monetarni ekonomisti, kao Alen Melcer, Ana Švarc ili Martin Feldštajn.

Da li to što su svi najveći monetarni ekonomisti bili skeptični prema evru znači da evro neće preživeti? Naravno da ne znači. Šta će biti sa evrom ne zavisi od mišljenja ekonomista, nego od toga što se ekonomski događa sa zemljama čija je to valuta i kakva se tamo monetarna politika vodi. Ali, to što poznati ekonomisti kažu je važno upozorenje i može da se pokaže da, u slučaju nediscipline evro-zone, oni budu u pravu.

Sudbina evra i evro zone, u kojoj je sada 16 od 27 zemalja Unije (od EU15 tu su Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Grčka, Holandija, Irska, Italija, Luksemburg, Nemačka, Portugal, Španija, a od novih članica Kipar, Malta, Slovenija i Slovačka), zavisi od toga koliko se poštuju pravila njenog osnivanja. Tih pravila je pet i to su: stopa inflacije, budžetski bilans, javni dug, dugoročne kamatne stope i fluktuacije valuta. O tome sam detaljnije pisao u 10. glavi moje knjige Evropska unija. Uvod (Beograd: Službeni glasnik 2009, s. 299-390), pa formulaciju kriterijuma neću ovde ponavljati. Da sažmem: da bi zemlja mogla imati evro kao valutu, ona mora biti članica EU i zadovoljavati pet pomenutih kriterijuma najmanje dve godine pre ulaska u evro zonu i sve vreme boravka u njoj.

Ako se neka zemlja ne drži tih kriterijuma, koji su poznati i kao „mastrihtski“ ili „kriterijumi konvergencije“, onda ne može postati članica evro zone. A ako je već članica pa ih krši, onda će biti kažnjena.

Kazne su finansijske, idu do 0,5% od BDP i postoje samo za narušavanje pravila budžetskog deficita, čiji je najviši dozvoljeni nivo -3,0% od BDP. Pojednostavljeno, kazne zavise od deficita i kretanja BDP. Ako je deficit veći od -3,0%, a BDP padne za više od -2%, onda nema kazne, jer je ta zemlja u ekonomskim problemima (što je, smatra se, dovoljna kazna). Ako je pad -0,75% do -2%, ECB odlučuje o kazni, a i ako je pad manji, kazna bi svakako trebalo da usledi. Kršenje drugih kriterijuma nije kažnjivo, sem što ECB obaveštava evropsku i drugu javnost da ste neko pravilo narušili, pa dobijate negativan publicitet.

Zašto je kažnjivo samo narušavanje kriterijuma budžetskog deficita, a ne i drugih. Smatralo se da je to ključni kriterijum, jer ako je državna potrošnja ekscesna, to vrši pritisak na inflaciju, povećava javni dug i dugoročne kamatne stope i time destabilizuje zajedničku valutu – evro. Taj pristup je razuman, ali je problem sprovesti ga.

Narušavanja pravila budžetskog deficita u ovih desetak godina postojanja evra i evro-zone bilo je mnogo, ali kazni nije bilo. Pravila su kršena 1997-8. u vreme kvalifikacija za evro-zonu, kao i kasnije, sve vreme postojanja evro-zone. Neću pominjati mnogo detalja, dovoljna su dva. Tokom 1997-8, koje su bile merodavne za nastanak evro-zone, sve kriterijume u obe godine su zadovoljile samo tri zemlje – Finska, Francuska i Luksemburg – a u evro zonu je ušlo 11 starih članica, što znači da je 8 ušlo uz kršenje bar jednog pravila. Drugi detalj – ako ostavimo po strani ostale kriterijume, čije se kršenje ne kažnjava, broj prekršilaca pravila budžetskog deficita u periodu 2002-2009. nikada nije bio manji od tri zemlje, sem 2007. A i pored toga kazni nije bilo, jer su se kao najčešći prekršioci – sem Grčke koja se i u evro zoni ponaša kao banana republika – pojavljivale najjače zemlje EU, kao što su Nemačka, Francuska i Italija. One su očito imale implicitni dogovor da se ne ide na kažnjavanje, jer bi eventualno plaćanje kazni samo produbilo njihove deficite i fiskalne probleme. Stvar je vrlo jednostavna. Ako se naruši pravilo budžetskog deficita time što vam je deficit bio 3,3% od BDP i ako vas kao zemlju ECB kazni sa 0,3% od BDP, vaš deficit raste na 3,6%, što vam naravno povećava probleme. Iznos kazne nepovratno ide u monetarne rezerve ECB.

Ali, to je tek izvedeni problem. Sumnje da bi u evro-zoni moglo biti nestašluka su postojale od početka. Recimo, ECB nije preporučila da Belgija i Italija uđu u evro zonu, zato što su u to vreme imale javni dug od preko 120% od BDP (pravilo je bilo da javni dug ne sme biti veći od 60% od BDP). Ali, Evropski savet (skup šefova država i vlada EU) je poništio tu preporuku i doneo novu, da ove zemlje mogu u evro zonu, jer zaboga, tako su rekli, kako da nastane evro zona ako bi iz nje bile isključene zemlje osnivači EZ/EU. Još neke zemlje su imale probleme sa ispunjavanjem kriterijuma evro zone tokom 1997 i 1998, koje su za to bile merodavne, ali su svejedno pripuštene u taj ekskluzivni klub. Povrh svega, postojao je džentlmenski dogovor da se svima po malo gleda kroz prste sa ispunjavanjem kriterijuma, posebno budžetskog deficita i javnog duga, tako da je tu procvetala disciplina koja se zove „kreativno računovodstvo“. O tome sam takođe šire pisao u pomenutoj knjizi, pa da ne ponavljam ovde.

 
Nastavak: Može li nestati evro (2)

 
Peščanik.net, 24.01.2010.

Leave a Reply