Koliki je domet građanskih protesta u Srbiji

U jednom momentu mandatar i budući predsednik vlade Aleksandar Vučić odlučio je da „popusti“ i spusti tenzije u vezi sa skandalom u Savamali, imenujući najviše organe gradske vlasti odgovornima za nelegalno rušenje. Istom prilikom je obećao da će institucije raditi svoj posao i da će za sedam, najviše deset dana izaći sa krivcima iz vlasti koji su u noći 25. aprila počinili više krivičnih dela i ugrozili pravni poredak zemlje. Pritom nije bilo objašnjeno zašto su institucije, najpre tužilaštvo i policija, ćutale mesec i po dana, pa i im treba još tih desetak dana da istraže događaj koji je već izazvao ozbiljne tenzije i masovne proteste građana.

Prošlo je i tih deset dana, a institucije još nisu uspele da izađu za rezultatima istrage. Pošto je već dat mig sa vrha da institucije „prorade“, postavljeno je pitanje zašto one i dalje ćute. Rečeno je da ne treba vršiti pritisak na istragu te da institucijama treba dati dovoljno vremena da natenane obave svoj posao. Vreme protiče, a one se i dalje ne oglašavaju. Tako smo uleteli u stanje narušenog poretka (bezakonje), a da li će se on vratiti u ravnotežu kažnjavanjem krivaca, izgleda krajnje neizvesno. Uzgred budi rečeno, kazna ne postoji samo zato da se nanese šteta pojedincu koji je prekršio zakon i drugi odvrate od istog prekršaja, nego i zato da se potvrdi i učvrsti važenje zakona, a narušeni poredak vrati u ravnotežu.

Meni se čini da je problem u tome što državni organi znaju celu priču; u njoj su i sami učestvovali – pa kako sada da izađu sa istinom? Već sama činjenica da Vučić nije hteo da kaže nijedno ime, već je imenovanje krivaca prepustio institucijama, a one rade kako on kaže, jasno je da nema drugog načina nego da on sam izađe sa imenima krivaca. Naravno da on zna ko je naredio, organizovao i pod fantomkama izvršio nelegalno rušenje u Hercegovačkoj. Pošto je i on državni organ koga o tom slučaju moraju obavestiti drugi državni organi, najpre policija, svima je jasno da on po svom običaju zamajava sa „institucijama sistema“, čekajući da se cela priča dovoljno rastegne, da dođe letnja sezona, građani se raziđu – i ceo slučaj padne u zaborav. Problem je utoliko veći što se iz celog događaja koji Vučić vehementno opravdava može zaključiti da je on taj koji je lično naredio rušenje baš tako kako je izvedeno – kompletno idiotski. Po čemu se to može zaključiti? Po tome što nema nikog drugog ko bi mogao da izda naređenje policiji da suspenduje sopstveno postojanje i odbije vršenje svojih osnovnih dužnosti: da zaštiti prava građana nad kojima je izvršeno nasilje i onih kojima je ukinuto pravo svojine.

Dopuštanje bezakonja govori o gubitku legitimiteta vlasti. Zato je došlo do krize, uznemirenja i protesta građana. Vladimir Gligorov u svom tekstu u Novom magazinu „Stabilnost, izbori i politika“ govori o nestabilnosti balkanskih država koja nastaje upravo zbog nedostatka legitimnosti vlasti. On tu dobro definiše nelegitimnu situaciju u Srbiji, mada ne pominje primer Savamale. On kaže da kada “vlast primeni nasilje koje se ne smatra legitimnim, kojim se ugrožavaju prava pojedinaca, ona time napušta političko stanje ili bolje rečeno krši društveni ugovor na kojem se zasnivaju ustav i legitimnost vlasti i vraća se u prirodno stanje – u kojem odlučuje odnos snaga”. Vučić se opredelio za odnos snaga, dakle ne za zakon, ne za institucije, nego za pravo jačega. On hoće da pobedi i nadjača zakon i građane i tako “reši” Savamalu. To se vidi i po tome što je organizatore građanskih protesta nazvao “stranim plaćenicima i izdajnicima”, odlazeći tako daleko da za građanske proteste okrivi američkog i EU ambasadore, koji navodno finansiraju rušenje njegove vlasti.

Ako ostavimo po strani paranoične ispade o “rušenju njegove vlasti” (“državne udare”) i Vučićevu opsesiju vlašću kao takvom, postavlja se pitanje šta bi on trebalo da uradi da bi povratio poredak i legitimnost vlasti (tu sada zjapi rupa) i zašto to za sada ne čini. Obično se u sličnim situacijama primenjuje dobro poznati metod, kada šef vlade (ili države, zavisno od političkog sistema) pusti niz vodu neke svoje ljude, odnosno žrtvuje nekoliko “glava” i tako smiri situaciju. To je veoma prost i od pamtiveka poznat instrument. Dovoljno je da padnu Siniša Mali i Nebojša Stefanović, bez obzira da li su zaista krivi (već sam rekla da cela afera ne bi mogla proći bez Vučićevog učešća). Podsećam da je to činio čak i Milošević, jer taj metod poznaju svi, pa i autoritarni vladari. Posle velikih demonstracija 9. marta 1991, koje su organizovane protiv laži TV Bastilje (RTS-a), u kojima je došlo do velikog nasilja nad građanima, Milošević je smenio tadašnjeg ministra policije Radmila Bogdanovića i direktora RTS-a Dušana Mitevića. Naravno, ništa se suštinski nije promenilo u izveštavanju RTS-a niti u političkoj situaciji u Srbiji, ali je puštanjem određenih funkcionera niz vodu bila razrešena trenutna kriza.

Dobro, ali zašto Vučić neće to da učini, jer nemoguće je da je toliki politički amater, pa da ne zna šta se obično čini kada vlast uleti u prirodno stanje, tj. u bezakonje? Prvo što pada u oči u njegovom načinu upravljanja je izrazita nefleksibilnost koja se od iole razumnog političara očekuje, pogotovo u državama koje se predstavljaju kao demokratske. On od početka svoje vlasti pokazuje izrazitu rigidnost u odnosu na opoziciju i kritiku uopšte, otvarajući unutrašnji rat prema opoziciji i medijima, čija je dužnost da kritikuju i kontrolišu vlast. To je ta borbenost o kojoj on govori. I već je demonstrirana u znatno jačem stepenu nego ranije, čemu smo svodočili na prvoj sednici parlamenta na kojoj je Aleksandar Martinović, šef poslaničkog kluba SNS-a, bez ikakvog povoda nasrnuo na opoziciju opstruišući i sam izbor njihovog kandidata za predsednika Skupštine. To smo videli i kada je Vučiću izletelo da će smeniti Gašića zbog uvrede novinarke; smenu je rastezao mesecima, do besmisla, praktično do novih izbora i na jedvite jade je maknuo svog ministra odbrane. Ponovilo se to više puta, naročito oko afere helikopter, kada je vikao sa TV ekrana “Ne dam Gašića” i “Ne dam Lončara”. Učinio je to i u vezi sa plagijatima, sa sukobom njegovog brata sa policijom i drugim aferama vezanim za njegove saradnike uhvaćene u korupciji i kršenju zakona. To čini i sada sa Savamalom.

Na ovom slučaju se jasno vidi da Vučić odbacuje legitimni način vladanja, čak štaviše, da normalizuje bezakonje. Većinu koju dobija na izborima on pretvara u nelegitimnu vlast, u pravo jačeg, uspostavljanjem terora većine nad manjinom, što je u suprotnosti sa osnovnim demokratskim principima i načelima pravne države. Raspisivanje izbora koje Gligorov pominje kao lek za nestabilnost država na Balkanu, čiji je uzrok permanentna kriza legitimnosti, pokazao se kao nedelotvoran, bar u Srbiji. Zato je slučaj Savamale postao toliko značajan. Pitanje je naime da li će rigidnost vlasti popustiti i da li će Vučić biti prinuđen da imenuje krivce te žrtvuje nekoliko svojih piona.

I šta tu može da se učini? Vučić očigledno računa na slabost društva, na nemoć građana da ga prinude da se vrati u okvire legitimne vlasti. U ovom kontekstu se postavlja pitanje koliko su jaki tekući građanski protesti protiv uzurpacije vlasti, konkretno u vezi sa bezakonjem u Savamali i projektom Beograd na vodi. Bez sumnje je dobra pojava građanskog otpora kao samoodbrane od Vučićevog samodržavlja. Protesti su ga evidentno unervozili, ali mi se čini da oni nisu dovoljno jaki, organizovani i strukturisani da se odupru bezakonju i teroru većine. Možda ni toliko da uspešno okončaju konkretnu bitku oko Savamale. A da ne govorim o snazi da se promeni režim, tj. uklone režimi u liku svemoćne vlasti i umesto njih uspostavi poredak zasnovan na vladavini prava. Za tako velike poduhvate nisu dovoljne ad hoc i labavo organizovane nevladine (civilne) organizacije. One po svojoj prirodi nemaju dovoljno snage za to. Da ne bi takve ostale, trebalo bi da prerastu u moćne i dobro uređene i vođene političke organizacije, kako se na primer dogodilo u Španiji. Što ne znači da i u sadašnjem izdanju, ukoliko bude velike upornosti postojećih organizacija i građana, ne može da se ostvari i po neka pojedinačna pobeda koja bi ohrabrila i osnažila društvo, otvarajući nadu da izlaza ima ukoliko građani tako odluče. Zato je Savamala važna, jer su i tzv. male-velike pobede dragocene. Utoliko pre što je Srbija poslednjih decenija stekla neki kapital izvesnim uspesima u borbi protiv autoritarnih režima.

Peščanik.net, 20.06.2016.

Ne davimo Beograd – novi protest

TEMA – BEOGRAD NA VODI

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).