Jesen 1987, sunčan dan. Moja žena i ja smo na ručku u kineskom restoranu u Hempstedu. Naš jedini gost je Josif Brodski: ruski izgnanik, bivši sovjetski politički zatvorenik, pesnik i, po mišljenju mnogih obožavalaca, sama duša Rusije. Viđali smo se s Josifom tu i tamo tokom nekoliko godina, ali da budem iskren, nije nam sasvim jasno zašto smo baš mi regrutovani da mu danas pravimo društvo.
„Šta god radili, ni po koju cenu mu nemojte dozvoliti da pije ili puši“, upozorila nas je njegova londonska domaćica, gospođa s razgranatim kulturnim vezama. Uprkos stalnim srčanim problemima, sklon je i jednom i drugom. Kažem joj da ću dati sve od sebe ali, mada ga ne poznajem dobro, jasno mi je da će on raditi šta god bude hteo.
Josif nije uvek bio lak sagovornik, ali sad za ručkom je neobično mio, svakako bar donekle zahvaljujući izvesnom broju povećih čaša viskija s crnom etiketom, koje je ispio uz blago negodovanje moje žene, i izvesnom broju cigareta, zalivanih ptičjim gutljajčićima pileće supe s knedlama.
Sudeći po mom iskustvu, pisci obično nemaju bogzna šta da kažu jedan drugom – izvesno ne meni – ako ne računamo žaljenje na agente, izdavače i čitaoce, i teško mi je da naknadno zamislim o čemu smo razgovarali pošto je jaz između nas teško mogao biti dublji. Čitao sam njegove pesme, ali sam osećao da mi je potreban priručnik. Uživao sam u njegovim esejima – posebno u onom o Lenjingradu, gde je bio u zatvoru – i dirnulo me je njegovo divljenje prema pokojnoj Ahmatovoj. Ali kad bih morao da pogađam, rekao bih da on nije pročitao nijednu reč koju sam ja napisao i da nije osećao obavezu da to učini.
Ipak, nekako smo se lepo provodili sve dok se Josifova domaćica, visoka, elegantna žena, nije pojavila na vratima ozbiljnog izraza lica. Najpre sam pomislio da je videla flaše na našem stolu i oblake duvanskog dima iznad njih, i da će nas sad prekorevati što smo Josifu dozvolili da se otme kontroli. Ali vrlo brzo sam shvatio da ona pokušava da obuzda uzbuđenje.
„Josife“, rekla je kao bez daha. „Dobio si nagradu.“
Duga tišina dok Josif snažno uvlači dim cigarete i ispušta ga mršteći se.
„Kakvu nagradu?“ pita narogušen.
„Josife, dobio su Nobelovu nagradu za književnost.“
Josifova ruka brzo kreće ka ustima kao da želi da zaustavi nešto šokantno što bi iz njih moglo izleteti. Gleda me kao da me moli za pomoć: svestan je da ni moja žena ni ja nismo imali pojma da je on u trci za Nobela, a pogotovo ne da će baš tog dana biti objavljeno ko je dobitnik.
Postavljam domaćici očigledno pitanje:
„Otkud znate?“
„Znam zato što su nam skandinavski novinari sada na pragu, Josife, i žele da ti čestitaju i da te intervjuišu. Josife!“
Josifove bolne oči i dalje me preklinju. Učini nešto, kao da govore. Izvuci me iz ovoga. Opet se okrećem ka njegovoj domaćici:
„Možda skandinavski novinari intervjuišu sve koji su u užem izboru. Ne samo pobednika. Svakog.“
U hodniku se nalazi javni telefon. Josifova domaćica zna da je Rodžer Straus, njegov američki izdavač, doleteo u London da bi im se našao u ovakvom trenutku. Odlučna žena odmah poziva hotel i traži ga. Osmehuje se dok spušta slušalicu.
„Sad moraš da pođeš kući, Josife“, kaže ljubazno i dodiruje mu mišicu.
Josif otpija gutljaj voljenog viskija i ustaje s bolnom sporošću. Grli svoju domaćicu i prima njeno čestitanje. Moja žena i ja dodajemo svoje. Nas četvoro stojimo na osunčanom pločniku, Josif i ja licem u lice. Načas se osećam kao prijatelj osuđenika koga odvode u lenjingradsku ćeliju. S ruskom impulsivnošću, baca svoje ruke oko mene, a onda stavlja šake na moja ramena, odmiče me i pušta me da vidim suze koje mu se nakupljaju u očima.
„A sad godinu dana foliranja“, kaže i poslušno se prepušta da ga odvedu na ispitivanje.
Iz knjige autobiografskih eseja John le Carré, The Pigeon Tunnel, Penguin Books UK, 2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 26.07.2025.
