Deo govora na ceremoniji dodele nagrada nastavnicima nemačkog u nemačkoj ambasadi u Londonu 12. juna ove godine.
Nemački sam počeo da učim sa 13 godina i još uvek ne znam tačno zašto je to bila ljubav na prvi zvuk. Odgovor bi morao biti: izuzetnost moga učitelja. G. King je bio retka pojava u ovoj engleskoj privatnoj školi koja se nije isticala svojom kulturnom širinom: plemenit i inteligentan čovek, koji je u jeku Drugog svetskog rata i dalje bez zadrške voleo Nemačku za koju je znao da tamo negde još uvek postoji.
Nije se pridružio horu anti-nemačke propagande, već je odabrao da svoj mali razred, uporno i postojano, inspiriše lepotom jezika, njegovom literaturom i kulturom. Prava Nemačka će se jednog dana vratiti, imao je običaj da kaže. I bio je u pravu: ona se vratila.
Zbog čega je to za mene bila ljubav na prvi zvuk? U to vreme nije mnogo učitelja svojim razredima puštalo gramofonske ploče, kao g. King. Ploče su bile stare, veoma dragocene i njemu i nama, a čuvao ih je u braon papirnim kesama u torbi koju bi stavljao u korpu svog bicikla kada bi se dovozio u školu.
Šta je to bilo na tim dragocenim pločama? Glasovi nemačkih klasičnih glumaca, koji su čitali nemačku romantičnu poeziju. Ploče su pomalo pucketale, ali to je bio deo njihove lepote. U mom sećanju, nastavile su da pucketaju do danas:
Du bist wie eine Blume – KVRC – So hold und schön und… – KVRC (Hajnrih Hajne)
Bei Nacht im Dorf der Wächter rief… – KVRC (Elfenlied Eduarda Morikea)
Kako sam ih samo voleo. A naučio sam i da ih oponašam, a zatim i da recitujem, sa sve pucketanjem. I otkrio sam da mi jezik odgovara. Odgovarao je mom govornom aparatu. Bio je umilan mom nordijskom uhu.
Dopadala mi se i ideja da su ove pesme i jezik koji sam učio samo moji, budući da nemački nije bio popularan predmet i veoma malo mojih školskih drugova je znalo još poneku reč osim Achtung! i Hände hoch!, koje su naučili iz propagandnih filmova.
Ali zahvaljujući g. Kingu ja sam bio pametniji. I kada mi se smučila moja engleska škola, nemački jezik mi je pružio utočište. To je bilo 1948. godine. Nisam mogao da odem u Nemačku, pa sam otišao u Švajcarsku i sa 16 godina se upisao na Univerzitet u Bernu.
A u Švajcarskoj sam umesto g. Kinga imao divnu učiteljicu, Frau Karsten, strogu gospođu sede kose sa konjskim repom, iz severne Nemačke, koja je kao i g. King vozila bicikl sedeći pravo kao strela, dok joj je sedi konjski rep skakutao po leđima.
Zato nije bilo neobično što su me, kada sam kasnije otišao na odsluženje vojnog roka, poslali u Austriju. Niti je bilo neobično što sam posle vojske otišao da studiram nemački jezik na Oksfordu. A potom i da ga predajem na Itonu.
Nemački jezik može biti veoma zabavan. Sa njim se možete začikavati, poigravati i rugati. Možete izmišljati sopstvene ogromne reči – ali istovremeno prave reči, samo radi sopstvene zabave. Gugl mi je tako jednom ponudio Donaudamp-fschiffsfahrtsgessellschaftskapitän.
Verovatno ste čuli za dosetku Marka Tvena: „Neke nemačke reči su toliko dugačke da imaju sopstvenu perspektivu“. Možete izmišljati šašave prideve kao što je „moj-nedavno-od-mojih-roditelja-kroz-prozor-bačeni PlayStation“. A kada se umorite od spoticanja na imenice i priloge nanizane u složenicu, možete se okrenuti besprekornim pesmama Helderlina, Getea ili Hajnea, koje će vas opustiti i podsetiti da nemački jezik može da dostigne vrhunce jednostavnosti i lepote, koji ga za mnoge od nas čine jezikom bogova.
I pored sve svoje pretencioznosti, nemački jezik voli jednostavnu moć jednosložnih reči.
Za mene je odluka da se nauči strani jezik izraz prijateljstva. Ona je ispružena ruka. Nije to samo put do pregovora. To je način da te bolje upoznam, da ti priđem, da se približim tvojoj kulturi, tvojim društvenim običajima i tvom načinu razmišljanja. Dok odluka da se predaje strani jezik predstavlja izraz posvećenosti, darežljivosti i posredovanja.
To je obećanje da ćete obrazovati i osposobiti. Ali i probuditi; upaliti plamen za koji se nadate da se nikada neće ugasiti; da ćete povesti vaše učenike ka saznanjima, idejama i otkrićima do kojih nikada ne bi došli bez vaše posvećenosti, strpljenja i umeća.
Da citiram Karla Velikog: „Imati drugi jezik znači posedovati još jednu dušu“. Mogao je da doda da predavanje drugog jezika znači usađivanje još jedne duše.
Naravno, sam posao izmirenja ove dve duše na bilo kom ozbiljnom nivou zahteva značajnu mentalnu agilnost. Primorava nas da budemo precizni, da se suočimo sa značenjem, da mislimo racionalno i kreativno i da nikada ne budemo zadovoljni, sve dok ne pogodimo odgovarajuću reč, ili – što se takođe dešava – dok ne shvatimo da takva reč ne postoji i ne krenemo u lov na frazu ili parafrazu koja će vršiti posao.
Nije čudo da najsavesniji redaktori mojih romana nisu oni kojima je engleski maternji jezik, već moji prevodioci, koji nemilosrdno razotkrivaju moje tautologije i činjenične greške – kojih kod mene uvek ima mnogo. Moj prevodilac na nemački zna da bude posebno razdražujući.
U neobičnom periodu kroz koji svet trenutno prolazi – samo neka bude što kraći – u čudu slušamo kontradiktorne i nerazumljive izjave koja nam dolaze sa druge strane Atlantika. Kroz to čuđenje suočavamo se licem u lice sa upotrebom i zloupotrebom jezika.
Jasan jezik – lucidan, racionalan – predstavlja egzistencijalnu pretnju za čoveka koji ratuje sa istinom i razumom. To je direktan napad na njegova zamagljivanja, kontradikcije i laži. Za njega je to glas neprijatelja. Za njega su to lažne vesti. Jer on zna, makar samo intuitivno, ono što smo mi platili sopstvenim iskustvom: da bez jasnog jezika nema ni standarda za istinu.
To je ono što je jezik lingvisti. Oni koji predaju jezik, oni koji neguju njegovu preciznost i lepotu, čuvari su istine u opasnim vremenima.
A ako predaju nemački jezik – i to u Britaniji ophrvanoj problemima – treba ih posebno ceniti, tim više što su ugrožena vrsta. Kad god ovih dana čujem nekog našeg političara kako kaže „Da budem sasvim jasan“, hvatam se za pištolj.
Predajući nemački, šireći razumevanje nemačke kulture i života, današnji dobitnici nagrada i njihove kolege pomagaće da se uravnoteži evropska rasprava, da se učini pristojnom, da ostane civilizovana.
Oni će se obraćati pre svega onima koji su najveće dobro ove zemlje: njenoj prosvećenoj omladini koja – uz brexit ili mimo njega – vidi Evropu kao svoj prirodni dom, Nemačku kao svog prirodnog partnera i zajednički jezik kao nešto što ih prirodno povezuje.
Posle studija u Švajcarskoj i odsluženja vojnog roka, John le Carré (aka David Cornwell) postavljen je za drugog sekretara britanske ambasade u Bonu, a zatim za britanskog konzula u Hamburgu. Ovaj tekst je deo govora koji je le Carré održao na ceremoniji dodele nagrada nastavnicima nemačkog u nemačkoj ambasadi u Londonu 12. juna ove godine.
Guardian, 04.07.2017.
Preveo Ivan Obradović
Peščanik.net, 26.07.2017.