Moj pisaći sto u Kornvolu nalazi se na tavanu granitnog ambara, sazidanog na ivici stene. Dok gledam kroz prozor ispred sebe jednog sunčanog julskog jutra, vidim da je Atlantik obojen smešno savršenim mediteranskim plavetnilom. Regata vretenastih čamaca naginje se na dokonom istočnom povetarcu. Prijatelji koji nam dolaze u posetu misle ili da smo ludi ili da smo blaženi, u zavisnosti od trenutnih vremenskih prilika. Na ovoj krajnjoj tački kopna, one mogu da se sruče na nas kad god im se prohte. Dani i noći olujnog vetra, a onda primirje i iznenadna tišina. U svako doba godine debeo oblak magle može da se parkira iznad rta i nema te kiše koja će ga naterati da ode.
Par stotina metara prema kopnu, u ruševnoj kolibi na staroj farmi prelepog imena Boskaven Rouz, živi porodica sova ušara. Samo jednom sam ih video sve zajedno: dvoje odraslih i četiri pileta stajali su jedno do drugog na polomljenoj prozorskoj dasci pozirajući za porodičnu fotografiju, koju nisam stigao da snimim. Otad sam održavao odnose samo s jednom odraslom sovom – ili sam tako svojevoljno odlučio, mada je to zapravo mogao biti bilo koji član šire porodice jer su pilići odavno porasli. Otac sova, kao što sam bio rešen da verujem, deli sa mnom tajne; dugo pre nego što proleti pored mog zapadnog prozora pošalje mi, meni nepoznatim sredstvima, ranu najavu svog dolaska. Pišem pognute glave i izgubljen za stvarni svet, ali nikad mi ne promakne njegova zlatno-bela senka koja klizi iznad tla pod mojim prozorom. Koliko znam, on nema predatora. Ni ovdašnji gavranovi ni sivi sokolovi nisu skloni da se kače s njim.
Ovaj ušati sovac ima sposobnost nadzora koju bismo mi ljudski špijuni smatrali paranormalnom. Strmi pašnjaci spuštaju se ka moru. On je u stanju da dugo lebdi nad njima, oko pola metra iznad visoke trave, dok planira da se stušti na krticu koja ništa ne sluti. Ali ako samo pomislim da podignem glavu, odustane od lova i sjuri se niz liticu, gde ne mogu da ga vidim. Ako imam sreće, do večeri će me zaboraviti, i evo ga opet. Podrhtavaju mu samo krajevi belo-mednih krila. Ovog puta se zaričem da neću podići glavu.
***
Jednog sunčanog prolećnog dana 1974. stigao sam u Hongkong i otkrio da je izgrađen tunel ispod mora između ostrva Hongkong i poluostrva Kaulun, a da ja o tome nisam imao pojma. Upravo sam bio predao rukopis romana Krpar krojač vojnik špijun (Tinker Tailor Soldier Spy) i svakog časa su odštampani listovi mogli početi da izlaze ispod štamparskog valjka. Jedna od poslastica romana – po mom mišljenju – bila je jurnjava trajekta Star preko moreuza između Hongkonga i Kauluna. Na moju večitu sramotu, usudio sam se da napišem taj odlomak ovde u Kornvolu oslanjajući se na zastareli turistički bedeker. Sad sam plaćao cenu.
Hotel je imao faks; ja sam u koferu imao ispravljeni rukopis romana. Izvadio sam ga. Onda sam usred noći pozvao telefonom svog agenta i preklinjao ga da ubedi izdavača da zaustavi štampanje. Da li je prekasno za Ameriku? Proveriće, rekao mi je, ali boji se da jeste. Posle nekoliko vožnji kroz tunel s beležnicom na kolenima, poslao sam u London novu verziju teksta i zarekao se da više nikad neću postaviti neku scenu u mesto koje nisam posetio. Moj agent je bio u pravu: bilo je prekasno za američko prvo izdanje.
Lekcija koju sam tada naučio nije se ticala samo istraživanja. Poručila mi je i to da se u svojim srednjim godinama gojim i ulenjujem i da živim od sve tanjeg fonda prošlih iskustava. Došlo je vreme za suočavanje s nepoznatim svetovima. Negde u uhu mi je odzvanjala jedna rečenica Grejama Grina, nešto otprilike ovako: ako izveštavaš o ljudskom bolu, dužan si da ga deliš.
Nije važno da li je zaista tunel bio kriv ili sam toga postao svestan kasnije. Ali izvesno je da sam posle tunela tovario ranac na leđa i, zamišljajući da sam nekakva skitnica iz nemačke romantičke tradicije, polazio u potragu za iskustvom: najpre u Kambodžu i Vijetnam, zatim u Izrael i palestinske teritorije, onda u Rusiju, Srednju Ameriku, Keniju i Istočni Kongo. To putovanje se nastavljalo, na ovaj ili onaj način, tokom narednih četrdeset i kusur godina. Uvek ću misliti o Hongkongu kao njegovoj polaznoj tački.
Kroz nekoliko dana imao sam sreće da sklopim poznanstvo s Dejvidom (H.D.S.) Grinvejem, koji se kasnije sjurio iz mog šalea niz zaleđenu stazu, bez pasoša, da bi postao poslednji Amerikanac koji je napustio Pnom Pen. Planirao je da se zaleti kroz ratnu zonu za Washington Post. Da li bi mi odgovaralo da pođem s njim? Četrdeset osam sati kasnije, ležao sam pored njega, skamenjen od straha, u plitkom streljačkom zaklonu, zureći u strelce Crvenih Kmera koji su bili ukopani na suprotnoj obali Mekonga.
Nikad ranije niko nije pucao na mene. Ušao sam u svet u kom se činilo da su od mene hrabriji svi, kako ratni dopisnici tako i obični ljudi koji su obavljali svakodnevne poslove svesni da je njihov grad sasvim okružen borcima Crvenih Kmera, udaljenim nekoliko kilometara, da bi mogli biti bombardovani svakog časa i da su snage Lon Nola, koje su podržavali Amerikanci, neefikasne. Istina, ja sam u tome bio novajlija, a oni stare kuke. A možda se zaista navikneš na opasnost ako dovoljno dugo s njom živiš – možda čak postaneš, daleko bilo, zavisan od nje. Kasnije, u Bejrutu, bezmalo sam u to poverovao. Ili sam ja možda jedan od onih koji ne mogu da prihvate neizbežnost sukoba među ljudima.
Svako shvata hrabrost na sopstveni, uvek subjektivan način. Svako se pita šta će biti njegova tačka pucanja, gde i kad će doći i kako će njegovo ili njeno ponašanje izgledati u poređenju s ponašanjem drugih. O sebi znam samo da sam se najviše približio hrabrosti onda kad sam potiskivao njenu suprotnost, što je možda definicija rođene kukavice. A ti trenuci su obično nailazili kad su oni oko mene pokazivali veću hrabrost od one koja je meni bila prirodna: svojim primerom, pozajmljivali su mi deo svoje. A najhrabrija osoba od svih koje sam sreo na putovanjima – neki bi rekli najluđa, ali ja nisam među njima – bila je sićušna žena iz francuske provincije, Ivet Pjerpaoli iz Meca. Ona i njen poslovni partner Kurt, bivši švajcarski pomorski kapetan, vodili su iz Pnom Pena klimavu uvoznu firmu i morali su da održavaju ergelu starih jednomotornih aviona i šarolik tim pilota koji ih je vozio od grada do grada iznad neprijateljske džungle pod šapom Pola Pota, da bi isporučili hranu, lekove i druge medicinske potrepštine i prevezli bolesnu decu u relativnu sigurnost Pnom Pena.
Dok su Crveni Kmeri sve više zatezali čvor oko Pnom Pena, dok su porodice izbeglica pristizale sa svih strana a nasumično granatiranje i bombardovanje automobila sejali pustoš, Ivet Pjerpaoli je otkrila svoju istinsku misiju: spasavanje ugrožene dece. Njena šarolika zbirka azijskih i kineskih pilota, više naviknuta da prevozi pisaće mašine za njenu trgovačku kompaniju, sad se okrenula spasavanju dece i njihovih majki iz udaljenih gradova koji će uskoro pasti u ruke Crvenih Kmera Pola Pota.
Naravno, ti piloti su bili sveci samo na određeno vreme. Neki su leteli za kompaniju Air America, avionsku vazdušnu flotu Cije. Neki su prevozili opijum. Većina je radila i jedno i drugo. Bolesna deca mogla su biti ušuškana između vreća punih sirovog opijuma ili poludragog kamenja, kupljenog za dolarsku gotovinu u Pejlinu. Jedan pilot s kojim sam leteo zabavljao se objašnjavajući mi kako da spustim avion ako se on obeznani od morfijuma. U romanu za koji sam istraživao, kasnije naslovljenom Plemeniti đak (The Honourable Schoolboy), nazvao sam ga Čarli Maršal.
Kad bi se vratila u Pnom Pen, Ivet je bila neustrašiva u svojim nastojanjima da obezbedi sklonište i pruži nadu deci koja nisu imala ni jedno ni drugo. S njom sam video svoje prve žrtve rata: mrtvi i okrvavljeni kambodžanski vojnici, poređani glava uz glavu u otvorenom kamionu, bosi. Neko je ukrao njihove čizme, bez sumnje zajedno s platnim knjižicama, ručnim satovima i gotovinom koju su poneli sa sobom u bitku. Kamion je bio parkiran pokraj artiljerijske baterije koja je gađala džunglu, naizgled nasumično. Pored oružja, tumarala su unezverena mala deca, zaglušena tutnjavom. Oko njih su sedele njihove majke, čiji su se muževi borili u džungli. Čekale su da oni dođu kući, a znale su da, ako ne dođu, njihovi komandanti neće prijaviti njihovu smrt, već će nastaviti da primaju njihovu platu.
Klimajući glavom, smešeći se i procenjujući situaciju, Ivet je sedela među ženama i okupljala decu oko sebe. Nikad neću znati šta im je govorila kroz tutnjavu oružja, ali sledećeg časa svi su se smejali, i deca i majke. Čak i artiljerci su uživali u šali. U gradu su mali dečaci i devojčice sedeli prekrštenih nogu u prašini na pločniku i nudili na prodaju boce s benzinom koji su pretočili iz automobilskih olupina. Kad bi eksplodirala bomba, benzin bi se zapalio i decu bi zahvatio plamen. Ivet bi s balkona svoje kuće čula eksploziju i onda bi jurila po gradu u svom strašnom malom autu, koji je vozila kao tenk, i češljala ulice u potrazi za preživelima.
***
Još nekoliko puta sam putovao u Pnom Pen pre nego što je konačno pao. Kad sam poslednji put otišao, indijski vlasnici prodavnica i devojke u rikšama planirali su da ostanu u gradu do kraja: trgovci zato što su cene rasle s nestašicama; devojke zato što su naivno verovale da će njihove usluge biti tražene ko god da pobedi. Na kraju su ih regrutovali Crveni Kmeri ili su umrle od gladi i nemaštine na poljima smrti. Iz Sajgona, koji je još to bio, pisao sam Grejamu Grinu da sam ponovo pročitao Mirnog Amerikanca i da je roman čudesno odoleo vremenu. Pismo je, začudo, stiglo do njega i on mi je odgovorio. Poručio mi je da svakako posetim muzej u Pnom Penu i da se divim polucilindrima s nojevim perjem, kojima su bili krunisani kmerski kraljevi. Morao sam da mu kažem da više nema ni šešira ni muzeja.
Ivet je postala predmet mnogih živopisnih priča, od kojih su neke bile apokrifne, a mnoge, koliko god neverovatne, sasvim istinite. Moja omiljena, koju sam čuo iz njenih usta – što nije uvek bila garancija verodostojnosti – bila je o tome kako je u poslednjim danima Pnom Pena umarširala u francuski konzulat s grupom kmerske siročadi i zatražila pasoše, po jedan za svako dete.
„Ali čija su to deca?“, upitao je zbunjeni konzul.
„Moja. Ja sam njihova majka.“
„Kako je to moguće – pa sva su istog uzrasta!“
„Rodila sam mnogo četvorki, idiote!“
Poražen, a možda i saučesnik, konzul je upitao kako se deca zovu. Ivet je izdeklamovala njihova imena: „Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak, Petak…“
***
U aprilu 1999, dok je pomagala kosovskim izbeglicama, Ivet Pjerpaoli je poginula, zajedno s Dejvidom i Peni Makol iz organizacija Refugees International, kad je albanski vozač skliznuo s planinskog puta, pa je automobil završio u jaruzi tridesetak metara niže. Dotad je, uz veliku pomoć moje žene, završila svoju knjigu, koja je prevedena na nekoliko jezika. Naslov na engleskom je glasio Woman of a Thousand Children (Žena s hiljadu dece). Imala je šezdeset jednu godinu. Tada sam se nalazio u Najrobiju, gde sam obavljao istraživanja za roman Verni baštovan, u kom je glavna junakinja žena spremna da po svaku cenu pomaže ljudima koji ne mogu da pomognu sami sebi – u ovom slučaju, ženama iz afričkih plemena koje su korišćene kao humani zamorčići u kliničkim testiranjima. Ivet je mnogo radila u Africi, kao i u Gvatemali i na mestu svoje zle kobi – Kosovu. Tesa, junakinja mog romana, umire. Od početka sam znao da će Tesa umreti, a pretpostavljam da sam, posle svojih putovanja s Ivet, znao da ni njena sreća ne može potrajati. Kao dete, Ivet je bila silovana, zlostavljana i napuštena. Kao mlada žena našla je pribežište u Parizu i teško siromaštvo navelo ju je da pribegne prostituciji. Kad je otkrila da je zatrudnela s jednim Kambodžancem, otišla je u Pnom Pen da ga nađe, ali je videla da u njegovom životu nema mesta za nju i dete. U jednom baru je srela Karla i njih dvoje su postali partneri, u poslu i u životu.
Prvi put sam je sreo u kući jednog nemačkog diplomate u opsednutom Pnom Penu, za večerom koja je servirana uz zveket paljbe iz Lon Nolove palate, udaljene stotinak metara. S njom je bio Kurt. Njihova kompanija se zvala Suisindo, a sedište joj je bila stara drvena kuća u centru grada. Ivet je bila iskričava, nepopustljiva, smeđooka, u kasnim tridesetim, naizmenično ranjiva i oštra, nikad zadugo samo jedno od toga. Mogla je da se podboči i da te izgrdi na pasja usta kao mornar. Mogla je da ti uputi osmeh koji topi srce. Mogla je da te pridobija, da ti laska, da te osvaja na način kao skrojen za tebe. A sve u korist svog cilja.
A njen cilj je bio, svi bi to brzo shvatili, da po svaku cenu obezbedi i dopremi hranu, novac i druge potrebne stvari – bolesnima lekove, beskućnicima skloništa, apatridima dokumente – i da čini čuda na najsvetovniji, najprizemniji način, onaj na koji se vode poslovi. To joj nije nimalo smetalo da bude snalažljiva, često i bezobzirna poslovna žena, posebno kad bi se namerila na ljude čijem bi novcu, po njenom nepokolebljivom mišljenju, bilo bolje u džepovima siromašnih. Suisindo je imao dobre profite; tako je moralo biti: novac koja bi ušao kroz prednja vrata najčešće bi odmah izašao kroz zadnja pošto je već bio namenjen nekom dobrom cilju. A Kurt, najmudriji i najstrpljiviji od svih muškaraca, smeškao se i mirno ga ispraćao.
Jedan Šveđanin, humanitarac na visokom položaju, zaljubio se u Ivet i pozvao je na svoje privatno ostrvo uz obalu Švedske. Pnom Pen je pao u ruke Crvenih Kmera. Kurt i Ivet su se preselili u Bangkok, i njihova firma je bila na svom finansijskom vrhuncu. Iskrsnuo je važan posao i sad se postavljalo pitanje: da li će švedska humanitarna agencija njima poveriti posao da izgladnelim kambodžanskim izbeglicama na tajvanskoj granici isporuče pirinač u vrednosti od nekoliko miliona dolara? Njihov glavni konkurent, slutili su, bio je bezobzirni kineski trgovac, koji je, Ivet je bila sigurna – verovatno samo na osnovu svoje intuicije – već smišljao način da izigra i agenciju i izbeglice.
Po Kurtovom nagovoru, Ivet putuje na švedsko ostrvo. Kuća na plaži opremljena je kao ljubavno gnezdo za njen dolazak. U spavaćoj sobi gore mirisne sveće (klela se Ivet). Budućem ljubavniku se žuri, ali ona ga moli za strpljenje. Zar ne bi najpre trebalo da pođu u romantičnu šetnju po ostrvu? Naravno, sve za tebe. Užasno je hladno i moraju dobro da se natrontaju. Dok u mraku posrću preko peščanih duna, Ivet predlaže da igraju jednu igru iz njenog detinjstva:
„Stoj mirno. Tako. Sad mi priđi blizu sleđa. Bliže. Tako. Odlično. Sad ću ja da zatvorim oči, a ti stavi ruke preko njih. Dobro ti je tako? I meni. Sad možeš da me pitaš šta god hoćeš, da mi postaviš bilo koje pitanje na svetu, ali samo jedno, a ja moram da odgovorim apsolutnu istinu. Ako slažem, nisam te dostojna. Hoćeš da se igramo? Sjajno, i ja. Šta želiš da me pitaš?“
Pitanje se, predvidljivo, tiče njegovih najintimnijih želja. Ona odgovara, siguran sam, najbestidnijim lažima: sanja o tome, kaže, da s izvesnim zgodnim, muževnim Šveđaninom vodi ljubav u mirisnoj sobi na pustom ostrvu usred uzburkanog mora. Sad je red na nju. Okreće ga, dlanovima mu pokriva oči, verovatno manje nežno nego što je jadničak očekivao, i viče mu u uho: „Ko je najveći konkurent Suisindu za isporuku sto hiljada tona pirinča izbeglicama na tajvansko-kambodžanskoj granici?“
Sada znam da sam želeo da slavim upravo Ivetin rad kad sam započeo da pišem Vernog baštovana. Verovatno sam to znao od početka, šta god da je bio početak. Verovatno je znala i ona. Upravo Ivetino prisustvo me je, sve do časa njene smrti, vodilo kroz knjigu. A na sve to ona bi rekla: naravno.
Iz knjige autobiografskih eseja The Pigeon Tunnel. Stories from My Life, Penguin Books, 2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 09.10.2025.
