U nekom trenutku tokom naredne decenije, dve evropske zemlje postaće članice Evropske Unije. Te zemlje će biti Srbija i Kosovo (ili možda Kosova, kako Albanci radije kažu). Hroničari će zabeležiti da je jedna od ovih zemalja bila deo one druge. Srbija koja će postati članica EU biće krnja Srbija, senka onoga što je nekada bila, poput Austrija nakon završetka Prvog svetskog rata. Do svega toga će doći posle mnogo krvi, znoja i suza. U narednih nekoliko nedelja, kada pitanje nezavisnosti Kosova dostigne tačku ključanja, izvesno je da će biti mnoto znoja i suza, ali moguće je, da ukoliko bude sreće, i zdravog razuma na svim stranama, izbeći još prolivanja krvi.
Ovakav konačan ishod neće biti potpuno pravedan, kao što bi bila neka idealna sudska presuda. Istorija ne funkcioniše na taj način. Njena pravda je u najboljem slučaju gruba. Kosovski Albanci su patili i ginuli, ali to se događalo i nedužnim Srbima. Sećam se kako su kosovski Albanci patili pod jarmom Slobodana Miloševića. Dok ovo pišem, gledam slike raseljenih porodica, srušenih kuća, tragova krvi u snegu. Razgovarao sam sa ožalošćenim majkama dok su drhtale među ruševinama.
Osećam, međutim, i srpske gubitke. Predivni pravoslavni manastiri, arhitektonski dragulj, Dečani, Gračanica i Peć, bili su među prvim mestima koje sam posetio na Balkanu, pre više od trideset godina, a i dalje su među najlepšim znamenitostima onoga što smo u doba kada bilo više vere nazivali Božijom planetom. Uprkos svim aranžmanima o njihovoj zaštiti u predloženim međunarodnim sporazumima o Kosovu, oni će biti ostrva u tuđoj zemlji, do kojih se može doći jedino kroz teritoriju koju naseljavaju i kontrolišu, bar kako sada stvari stoje, neprijateljski nastrojeni ljudi.
Ne umem da napravim neki istorijski bilans koji bi odredio da li je ovakav ishod pravedan. Pitanje ko, i pod kojim okolnostima, može imati pravo na samoopredeljenje predstavlja zagonetku koju liberali ne uspevaju da reše već 160 godina. Postoje, međutim, dve stvari u koje sam potpuno uveren. Kao prvo, najodgovorniji za ovaj srpski gubitak je Slobodan Milošević (neka trune u paklu), koga su podsticala i pomagala dva ratna zločinca, i danas na slobodi – Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Nikada neću zaboraviti reči koje je izgovorio potišteni sveštenik iz Dečana nekoliko dana nakon što je invazija NATO-a oterala srpske snage leta 1999. godine. Rekao mi je da je Slobodan Milošević „ne samo izgubio Kosovo, već i potpuno uništio sopstveni narod, i fizički i duhovno.“
Drugo u šta sam uveren jeste da će ovo biti najmanje loš ishod, kako za Kosovo, tako i za samu Srbiju. Od leta 1999. godine Srbija nema efektivan suverenitet na Kosovu, izuzimajući područja koja Srbi kontrolišu severno od Ibra. Većina Srba u dubini duše zna da je Kosovo izgubljeno, ali gotovo nijedan srpski političar neće to javno reći. Kosovo je, dakle, otvorena rana u srpskom političkom telu, i ona ne dozvoljava srpskim političarima, zvaničnicima i novinarima da se usredsrede na ono što je zaista bitno za dobrobit njihovog naroda. Da, ovo jeste amputacija, ali je ponekad, čak i uz medicinsku tehnologiju 21. veka, za pacijenta bolje da mu se odstrani osakaćeni i gangrenozni ekstremitet.
Glavno pitanje sada nije da li je ovo dobar ishod, već kako ga postići. Putinova Rusija se preprečila na tom najboljem putu. Taj put, na kome su tako predano radili Marti Ahtisari, specijalni izaslanik UN-a za Kosovo, bivši predsednik Finske i mnogi drugi pregovarači, podrazumevao je da Savet bezbednosti UN-a rezolucijom aminuje takozvani Ahtisarijev plan. To bi otvorilo vrata ka nadgledanoj nezavisnosti Kosova, uz široku autonomiju i zaštitu srpskih svetih mesta, zajednice i opština. Rusija svojom tvrdoglavošću uopšte ne čini uslugu svojoj pravoslavnoj slovenskoj braći u Srbiji, kao ni samoj sebi. Ali bila je tvrdoglava, a po svoj prilici, takva će ostati i posle nedavnih izbora.
Najgori put za novu kosovsku vladu kojom predsedava bivši lider OVK Hašim Tači bio bi da ishitreno i jednostrano proglasi nezavisnost. Ovo bi moglo izazvati besnu reakciju srpskih ekstremista i Srba koji žive severno od Ibra, ljutit odgovor beogradskih vlasti (naročito kada su predsednički izbori na pragu), u koji bi možda spadale trgovinska i energetska blokada, a da ne pominjemo „tante-za-kukuriku“ retoriku koja bi stigla iz takozvane Republike Srpske u Bosni.
Najbolji put, u odsustvu pristanka Rusije, jeste ono što stariji pregovarači nazivaju koordiniranim proglašenjem nezavisnosti. Nova kosovska vlada bi trebalo da krene ka željenom cilju u naredna tri meseca, ali uz tesnu saradnju sa Evropskom unijom i ostalim međunarodnim partnerima. Morali bi se sporazumeti oko trenutka i načina proglašenja. Kosovski Albanci bi trebalo da eksplicitno povežu istorijsko proglašenje sa Ahtisarijevim planom, da prihvate novu međunarodnu kancelariju koja bi nadgledala kako proto-država funkcioniše, zatim da prihvate i nastavak bezbednosnog prisustva NATO-a, kao i obavezu da će usvojiti liberalan ustav i štititi prava manjina. Ukoliko bude imao dovoljno mudrosti i hrabrosti, Tači će svoju obavezu da obezbedi multietničnost učiniti vidljivom tako što će na srpskom izreći nekoliko srdačnih i dobro odabranih reči da bi time obeležio ovaj događaj.
I pored podrške koju ima od SAD, NATO i, koliko to Rusija dozvoljava, od UN, Evropska unija bi trebalo da preuzme vodeću ulogu u novim sporazumima – Kosovo je ipak u Evropi, a ne u Viskonsinu – i da te sporazume tako formuliše da postanu deo jedne šire perspektive članstva u EU. Ovu mogućnost, međutim, ne bi trebalo dati samo Kosovu. Trebalo bi da se odnosi na ceo region.
EU je upravo potpisala sa Bosnom ono što se u evrožargonu naziva „sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“, što je važan korak prema punopravnom članstvu. EU bi trebalo da u javnoj diplomatiji upućenoj srpskom narodu sasvim jasno izjavi kako joj je zaista stalo da i sa Srbijom to potpiše – i to dan pošto prvi od dvojice ratnih zločinaca, Karadžić ili Mladić, bude predat. Povrh toga, bilo bi idealno ubediti Kosovare da sačekaju 3. februar, koji trenutno važi kao datum predsedničkih izbora u Srbiji, u naporu da se obezbedi da poslednji nalet emocija među Srbima ne lansira nekog ekstremistu u beogradsku predsedničku fotelju. (Srbiji, pak, ne bi trebalo dozvoliti da odlaže nezavisnost Kosova time što bi jednostavno odgodila izbore).
Koordinirano proglašavanje nezavisnosti Kosova, koja bi nastupilo najkasnije u februaru 2008, trebalo bi da ide uz ponudu Evrope Srbima – trampite ljušturu formalnog suvereniteta nad Kosovom za političku šansu za boljom budućnošću u EU. Srbi će naglas govoriti „ne“; u duši će možda početi govoriti „da“.
Timothy Garton Esh, “The best answer for Kosovo is EU membership – and for Serbia too”,
The Guardian, 06.12.2007.
Peščanik.net, 05.12.2007.
KOSOVO
