Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Baš kad su odbijeni zahtevi vaspitača u obdaništima i nastavnika u školama da im se povećaju plate, ministarka za brigu o porodici molila je poslanike u skupštini da glasaju za izmene Zakona o finansijskoj pomoći porodici s decom. Kaže ministarka, ako budete glasali za izmene to će povećati novac namenjen za novorođenu decu u porodici.

I ne samo to, nego će još i pomoć za novorođenu decu u Srbiji biti najveća na Balkanu, ako se izmene izglasaju. Ni tu nije kraj, država će ulagati, nastavlja ministarka, i u obdaništa i u škole… Samo što neće, kako smo videli pre neki dan.

Ministarkin kolega iz vlade, zadužen za novac, govorio je pak o velikom ekonomskom uspehu Srbije, te da novca ima za… šta god vam padne na pamet. Samo ga očigledno nema za vaspitače i nastavnike. Ministarka za obrazovanje, ako mi nešto nije promaklo, a valjda nije, ćutala je. Ona je svoje rekla, barem kada je trebalo odbiti zahteve vaspitača i nastavnika.

Evo kako sam ja to razumeo: ako hoće više para, vaspitači i nastavnici neka rađaju decu. Za posao u obdaništima i školama dobili su šta su dobili, a ako hoće još… može, al’ tako što će prvo da naprave dete. Ne znam koliko bi takva politika mogla imati smisla, ali svakako ima više smisla u jednoj tako uvrnutoj politici, nego u politici odbijanja vaspitača i nastavnika jer se kao nema para za njih, a onda, praktično sledećeg dana, na sav glas vikati – ima para, ima para.

Vremena su teška („teška“ je ovde eufemizam, prava reč bila bi – bezizlazna), pa neka mi čitalac oprosti za patetiku: okretanjem leđa vaspitačima i nastavnicima, država/društvo okreće leđa svojoj budućnosti. Kada ministarka za brigu o porodici poziva da se „demografski obnovi“ Srbija, ona kao da priziva budućnost i želi da je proizvede. Novorođena deca (evo opet patetike) jesu ta budućnost.

Što nas navodi da se pitamo, kakvu to budućnost priziva ministarka za brigu o porodici. Studentu književnosti možda će pasti na pamet citat iz Beckettovog „Godota“: kaže jedan od likova (Pozzo) u drami da se žena porađa nad grobom. Hteo je tom slikom Beckett da kaže nešto drugo od onoga na šta vuče (sada već pomalo dosadno patetičan) ton ovog teksta. Pustimo Becketta na miru. I promenimo ton.

Jednostavno je, ministarka za brigu o porodica bi da se rađaju deca iako tu decu ovde čekaju samo jad i beda. Evo, netom izgoreo vrtić u Gornjem Milanovcu. Vojni kamion pregazio porodicu s troje dece. Šta će nam Beckett i njegov pesimizam zasnovan na piščevom iskustvu iz 2. svetskog rata? Imamo mi svoje ratove i svoj pesimizam.

Dobro, nesreće se događaju. Ali, jednom kada se rode, ta deca će i porasti, krenuće u obdanište, pa u školu. Tamo će biti vaspitači i nastavnici. Oni treba da dočekaju tu decu i da im i simbolično i doslovno predaju svet u kome će živeti kao odrasli. To ne kažem (patetični) ja. Tako to kaže Hannah Arendt: nastavnici pred decom nose odgovornost za svet u koji ih uvode. Kratko i jasno.

Hoću da kažem – ne možete zagovarati demografsku obnovu zemlje/nacije, a da u tu obnovu ne uračunate vaspitače i nastavnike. Jedno bez drugog ne ide. Vaspitači i nastavnici su kopča između nas i sveta u kome mi živimo i naše dece i sveta u kome će ona živeti. Ne može se bez njih. A ipak, tekuća vlada Srbije jednom rukom šamara vaspitače i nastavnike a drugom bi da demografski obnavlja Srbiju.

Dotle dobacuje srpski nacionalizam, ili – ako je nekome tako draže – srpsko rodoljublje.

I šta sad – uhvatili smo tekuću vlast u novom apsurdu? Pokazali ponovo kako ne ume da misli? Upozorili po ko zna koji put da će novoradikali sve da unište i pregaze? Da, sve to.

A da još nismo pomenuli ni obavezni vojni rok. Jer, kako se vidi, i za to će se naći novac. I to ne mali. Obavezni vojni rok je skupa igračka. Pa kad jednom dobace do punoletstva, decu pravo u uniforme. A dok su još u civilu… u civilu nisu nimalo zanimljiva tekućim vlastima. Nismo pomenuli ni francuske vojne avione – i za to će se naći novac. Samo ga nema za vaspitače i nastavnike. Neka čitalac nastavi da nabraja.

A mi da podvučemo crtu i zaključimo tekst. Novca ima za: novorođenu decu, obavezni vojni rok i za oružje. Nema ga za obdaništa, škole, vaspitače i nastavnike. I, za šta to onda hoće izmenama zakona ministarka za brigu o porodici u stvari da plati roditeljima? Za topovsko meso, naravno. Ako Beckett nije mislio i na to, ipak je ponudio savršenu sliku budućnosti koju tekući režim planira – za našu decu. Na takvoj slici, škole su zaista čisti višak.

Peščanik.net, 24.09.2024.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).