Stop, granica, foto: Ivan Šepić
Stop, granica, foto: Ivan Šepić

Preko 20 godina ignorisanja teške situacije na okupiranim teritorijama i odsustvo političke volje da se dođe do rešenja ne ostavlja mnogo manevarskog prostora palestinskoj strani. Vlasti u Ramali su dodatno pritisnute i kritikom od strane organizacije BDS (The Boycott, Divestment, Sanctions/Bojkot, Deinvestiranje, Sankcije) zbog saradnje sa Izraelom na polju bezbednosti i ekonomije, kao i zbog pomeranja fokusa sa problema okupacije na stanje aparthejda.

U nameri da pokaže inicijativu i da kroz pojačanu diplomatsku aktivnost dovede u pitanje ugled Izraela kao liberalne države, palestinski predsednik Abu Mazen se u decembru obratio Ujedinjenim nacijama sa dva zahteva. Prvi je da se sledeće godine 15. maja globalno obeleži 75 godina od Nakbe (etničkog čišćenja stotina hiljada Palestinaca), a drugi je da Odbor za politiku i dekolonijalizaciju UN-a dopusti da Međunarodni sud pravde u Hagu iznese mišljenje o posledicama okupacije, koje bi obuhvatilo pitanje statusa (čini se trajno) okupiranih teritorija i njenih stanovnika, kao i pitanje položaja Izraela u međunarodnoj zajednici.

U Izraelu nema spremnosti na kritičko preispitivanje događaja iz 1948. Tema Nakbe je potisnuta iz javnog prostora. Kneset je čak 2011. usvojio Zakon o Nakbi kojim je ministar finansija ovlašćen da ukine sredstva onim institucijama i organizacijama koje podržavaju napade na Izrael, njegovo pravo na postojanje i vređaju ugled državnih simbola. Vlasti decenijama nastoje da izbrišu palestinski narativ služeći se različitim taktikama. Jedna je negiranje palestinskog stradanja i ćutanje o njemu zasnovano na mitu koji kaže da je to bilo naseljavanje teritorija na kojima nije bilo nikog („zemlja bez ljudi za ljude bez zemlje“). Druga taktika se zasniva na priznanju da se Nakba dogodila, ali se istovremeno poriču njene moralne ili praktične implikacije. Jer iako su se progoni i etničko čišćenje dogodili, kažu branioci te teze, oni su bili neminovni. Preko principa „mi ili oni“ postignut je društveni konsenzus o opravdanosti proterivanja i etničkog čišćenja, kojem se podjednako priklanjaju i izraelska desnica i cionistička levica. Treću taktiku koriste radikalnije desničarske grupe koje otvoreno žale zato što Nakba nije bila temeljnije obavljena. Zajednička tačka sva tri pristupa je racionalizacija učinjenog i odbijanje da se priznaju stradanja Palestinaca.

Marginalni deo izraelske levice uz veliki oprez i oklevanje pokušava da se izbori sa nasleđem Nakbe i preuzme odgovornost za nju. U poslednje vreme su snimljena dva dokumentarna filma o tome. Prvi je „Blue Box“ (2021), koji je porodična priča rediteljke Mihal Vajc o proterivanju Palestinaca i prisvajanju njihove imovine od strane države preko fonda Keren Kajemet LeIsrael. Drugi film je „Tantura“ (2022), reditelja Alona Švarca o pokolju stanovnika istoimenog sela tokom rata 1948. od strane izraelske vojske i višedecenijskom potiskivanju sećanja i negiranju tog događaja.

Iako je Izrael vremenom postao snažna država, u njemu još uvek nema volje da se preispita savest njegovog društva. Jasno je da je ideja o dve države propala, a sa njom i nada da bi bilo dovoljno da se vojska povuče sa okupiranih teritorija pa da se situacija sredi sama od sebe. Puzajući aparthejd se uvukao i u samu državnu upravu gde odnos sudskih vlasti prema građanima (i njihovoj imovini) zavisi od nacionalne pripadnosti. Protesti za odbranu palestinskih naselja Šeih Džerah i Silvan su pokazali potrebu da jevrejski mirovni blok preispita da li je moguće kritikovati tekovine okupacije, a zaobići posledice rata za nezavisnost. Veliki problemi su prisutni i u obrazovnom sistemu i vrednostima koje se u njemu promovišu. Kurikulum je uglavnom zasnovan na negovanju i jačanju jevrejskog identiteta. U većini škola (i onih sekularnih) se praktikuju verske prakse (primanje knjige Tore, stavljanje mezuza na dovratnike). Škole u kojima je program zasnovan na razvijanju univerzalnih humanističkih vrednosti su retke. Zato su i poslednji zahtevi palestinske strane upućeni Ujedinjenim nacijama praćeni histerijom izraelskih zvaničnika, medija i javnosti.

Nacionalizam koji se neguje kroz obrazovni program ne dozvoljava stvaranje uslova koji bi proizveli drugačiju reakciju. Pre skoro tri decenije Marta Nusbaum je napisala svoj slavni tekst „Patriotizam i kosmopolitizam“ i u njemu predložila kosmopolitsko obrazovanje. Jedan argument u odbranu ovakvog obrazovanja govori o našoj moralnoj obavezi prema ostatku sveta da ono što je pravedno postavimo ispred onoga što zovemo domovina. Kako bi se to postiglo, Nusbaum predlaže drugačije obrazovanje koje bi trebalo da se bavi globalnom pravdom i ljudskim dostojanstvom kao univerzalnim vrednostima koje su utemeljene na saosećanju. Pošto saosećanje sadrži u sebi kognitivni deo koji se sastoji u zamišljanju situacije u kojoj se drugi nalaze, proizlazi zaključak da se empatija uči. Nusbaum ukazuje da mediji i obrazovni sistem daju vrlo malo informacija i znanja o ljudima izvan naše zajednice i da stoga teško gradimo dublje odnose prema drugima.

Da izraelsko društvo ume da pokaže saosećanje i reaguje na nepravdu moglo se videti u slučaju najave ukidanja parade ponosa u Jerusalimu. Tamošnja javnost je edukovana da ima tolerantan i empatičan odnos prema LGBTQ+ zajednici. Međutim, građani nisu na isti način otvoreni prema palestinskoj manjini. Počev od školskih programa preko medija izostaju prezentacije palestinskog iskustva i jezika. Obrazovni sistem bi trebalo da sadrži poziv na toleranciju i obezbedi legitimitet drugoj strani. Umesto toga izraelske škole podržavaju jevrejski monopol na status žrtve. Odluke Ujedinjenih nacija nisu obavezujuće i funkcionišu na simboličkoj ravni, pa je stoga panična reakcija države na najnovije predloge palestinske strane još neumesnija. Umesto da sami akti progona i etničkog čišćenja izazovu osudu zvaničnika i javnosti, negativnu reakciju izaziva iniciranje razgovora o učinjenom.

U Izraelu su zabeleženi izvesni pokušaji izmene obrazovnog programa. U jeku pregovora sa Jordanom i Palestincima 1994. ministarstvo je preporučilo da se u program uvede „obrazovanje za mir“. Ministar Josi Sarid je 2000. imao nameru da u škole uvede poeziju palestinskog pesnika Mahmuda Darviša, jer je smatrao da bi Darvišov negativan stav prema cionizmu naveo učenike da diskutuju o iskustvu Palestinaca u procesu stvaranja izraelske države. Ali to nije odmaklo dalje od preporuke. Situacija je bliska i nama koji živimo u Srbiji. Gledamo zvaničnike i medije kako zbog nečiste savesti i krivice bahato reaguju na preporuke međunarodne zajednice namećući „patriotski“ model građanima. I ovde se teško izražava javna empatija prema bilo kojoj manjinskoj zajednici.

Peščanik.net, 28.12.2022.

IZRAEL