Dan uoči velikog komemorativnog skupa studenata i građana u Novom Sadu, spektakularno je uhapšen M.B. odbornik u gradskoj skupštini Novog Sada, zbog sumnje da je izvršio krivično delo pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja.
Tako je, šta god da stoji iza toga, započela još jedna žalosna epizoda u sve žalosnijoj praksi našeg pravosuđa. Sve što smo videli i čuli govori u prilog tome da bi se epizoda mogla uvrstiti u antologiju najraritetnijih karikatura krivičnog postupka u uporednom pravu.
Videli smo i čuli višestruke očite i grube povrede jednog od najvažnijih načela krivičnog postupka – pretpostavke nevinosti. Iz tabloida i usta više visokih državnih funkcionera, čuli smo mnogo o fabuloznom „paklenom planu“ uhapšenog i o tragičnim posledicama do kojih bi došlo „samo da nije bio sprečen“. Videli smo i čuli „dokazni materijal“, snimke pribavljene na za sada nepoznat a, s obzirom na dosadašnju praksu BIA i policije, vrlo verovatno problematičan način. Videli smo i da je po ko zna koji put taj dokazni materijal neverovatnom brzinom prosleđen provladinim tabloidima koji su ga koristili za robusnu kampanju o planiranom izazivanju građanskog rata, pripremanju državnog udara ili likvidacije predsednika.
Za svakog objektivnog jasno je da je i glavnu temu, ideju o „samotrovanju“ kao i celu sadržinu snimljenih razgovora najlakše opisati kao glupe, a aktere razgovora, generalno a pogotovo kao nekakve „zaverenike protiv ustavnog uređenja“, najblaže rečeno, kao potpune diletante. Nije slučajno da preslušavanje sadržine snimljenih razgovora izaziva kod ljudi vrlo različite asocijacije, od toga da je sadržina realna, preko toga da je proizvod provokacije, pa do toga da je u pitanju režija.
A šta god da jeste, iole ozbiljan pristup konstrukciji koju je predstavila vlast, u kojoj okrivljeni razgovara sa nekim o tome da mu taj, možda, pribavi otrov da bi se njim, možda, otrovao ali samo „malo“, tako da bude uverljivo ali da ne umre, a da ako se otruje za to optuži predsednika republike i državni vrh i time izazove građanski rat ili ko zna šta, neminovno upućuje na zaključak da je nemoguće i zamisliti održivu optužnicu za bilo koje krivično delo predviđeno u Krivičnom zakoniku.
Prema Zakoniku o krivičnom postupku za podizanje optužnice potrebna je opravdana sumnja, odnosno „skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe“, a „presuda se može zasnivati samo na činjenicama u čiju istinitost je sud uveren“.
A koje činjenice uopšte imamo? To da je okrivljeni razmišljao o tome da se „malo“ otruje? I da je razgovarao sa nekim da mu, možda, nabavi nekakav otrov? A sve drugo su samo pretpostavke, i to više nego nerealne pretpostavke. Taj sled događaja – samotrovanje, optužba protiv predsednika ili režima, građanski rat, državni udar – objektivno je fantazmagorija. Tako nešto je „realno“ valjda samo kroz iskrivljenu vizuru kroz koju se čak i u zahtevu za raspisivanje demokratskih izbora prepoznaje napad na ustavni poredak.
Teško da i servilno tužilaštvo može da artikuliše optužnicu koja bi mogla da prođe makar i samo sudsko ispitivanje optužnice. Zato će slučaj, po svoj prilici, deliti sudbinu sličnih, javnosti spektakularno predstavljenih, koje tabloidi dok je zgodno koriste za zaluđivanje i zastrašivanje javnosti a posle ih zaborave, dok ih tužilaštva razvlače u nedogled. Onako kako to, recimo, čine već više od šest godina od kad je uzbunjivač iz Krušika spektakularno uhapšen kao „strani špijun“, ili skoro četiri godine od kako je saopšteno da su „prikupljeni dokazi i rasvetljeno sve u vezi sa prisluškivanjem predsednika republike“ a da u oba slučaja nije podignuta optužnica.
I slučaj o kom govorimo je prilika za podsećanje na nešto mnogo važnije od pojedinačnog, na to da se poslednjih nekoliko godina za teška krivična dela iz grupe XXVIII Krivičnog zakonika (Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije) ljudi sumnjiče i optužuju nedopustivo lako, često bez ikakvog osnova. I posebno na to da su u gotovo svim takvim slučajevima presude donete na osnovu „sporazuma o priznanju krivičnog dela“. Dobro je poznato da je tužilaštvo u poziciji da sporazum o priznanju lako iznudi, bilo pretnjom produžavanja pritvora bilo obećanjem momentalnog puštanja iz pritvora i samo uslovne osude, pa je s obzirom na to vrednost takvih priznanja vrlo relativna. Ali njima se, bez obzira da li su akteri stvarni učesnici građanskih protesta ili provokatori, obezbeđuje nekakva formalna potvrda dramatično plasiranih optužbi za teška krivična dela.
U slučajevima presuda na osnovu sporazuma o priznanju, ne sprovodi se pun krivični postupak a presude ne sadrže obrazloženje, i tako definitivno ostaje sumnjivo da su ispunjena zakonska obeležja krivičnog dela. A kako se u isto vreme najveći broj slučajeva u kojim okrivljeni nisu hteli da priznaju delo, pa je vođen pun krivični postupak, završava oslobađajućim presudama, to sve zajedno govori da je postupak koji je važan i legitiman odgovor države na stvarno ugrožavanje ustavnog poretka, paranoično zastrašena vlast pretvorila u sredstvo za zastrašivanje političkih oponenata.
Peščanik.net, 04.11.2025.
REFORMA PRAVOSUĐA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Izvinjenje - 09/07/2026
- Kantar - 07/07/2026
- Časno, dostojanstveno, u skladu sa zakonom - 29/06/2026
