Baveći se nešto intelektualnom zaostavštinom Vladimira Gligorova, naišao sam na jedan njegov članak iz 1984. godine pod nazivom „Ulaganja“, objavljen u knjizi Socijalistički žanr. Maksimalno sažimajući, tu Gligorov konstatuje dve stvari. Prvo da se, od kada je dozvoljeno, štedi gotovo isključivo u stranoj valuti, markama i/ili dolarima. Prvenstveni razlog za to, primećuje Gligorov, nije da se zaradi na kamati nego da se sačuva vrednost glavnice, što već dosta govori o prilikama u kojima su živeli građani bivše nam države.
Drugo, kada je reč o investicijama, stranci uživaju privilegije u odnosu na domaće stanovništvo pošto je prvima dozvoljeno da ulažu u jugoslovenska preduzeća, a ovima drugima nije. (Tzv. mala privreda je bila sputavana na bezbroj načina i ograničena na minimum).
S druge strane, nastavlja Gligorov svoju analizu, štednja u stranoj valuti predstavlja u stvari ulaganje u strane zemlje, u Nemačku ili Ameriku konkretnije govoreći. Iz toga proizlazi da je Jugoslovenima dozvoljeno da ulažu u druge zemlje ali ne i u sopstvenu.
Iz svega toga Gligorov izvlači predlog, dat u formi pitanja: „Zašto naša preduzeća ne bi mogla neposredno da prikupljaju novac od stanovništva. Ako bi, na primer, neko ko ima dolare mogao da kupi akcije jugoslovenskih preduzeća, on bi ulagao u jugoslovensku privredu a ne kao do sada u američku.“ Time se, dakle, Gligorov manje-više direktno založio za uvođenje akcionarstva.
Svoj predlog je dodatno podupro konstatacijom da je dozvoljen kredit a akcije nisu, iako „u osnovi između kredita i akcija nema nikakvih načelnih razlika“, u oba slučaja radi se o „ulaganju u svojinu“, pri čemu su, „sa stanovišta efikasnosti, akcije nesumnjivo superiorniji oblik ulaganja“.
Od tada su prošle gotovo četiri decenije, situacija je danas bitno drugačija, ali je prosto zapanjujuće koliko su neke elementarne stvari ostale iste ili vrlo slične.
Najpre – i danas se štedi prevashodno u stranoj valuti, samo što je marku zamenio evro. Brojni pokušaji „dinarizacije“, tj. povećanja dinarske štednje nisu uspeli. Uprkos činjenici da je dosta dugo štednja u dinarima bila čak i isplativija od devizne, ova druga i dalje čini 95 odsto ukupne štednje. Ovo čak uprkos činjenici da ni onaj motiv „očuvanje glavnice“ od pre 40 godina više ne važi, pošto je evro izgubio dosta od svoje vrednosti. (Zato se beži u nekretnine – čije cene vrtoglavo rastu iako kad se uporedi broj domaćinstava i broj stanova u Srbiji postoji višak stambenog prostora, ali da sad u to ne ulazimo).
Drugo, i dalje su strani investitori privilegovani u odnosu na domaće. To se ogleda ne samo u visokim subvencijama koje dobijaju, nego i po za njih znatno lakšim administrativnim procedurama, povoljnijem inspekcijskom tretmanu i slično. Krunski dokaz: strane investicije su se skoro izjednačile sa domaćim privatnim (po 4-5 milijardi evra, tj. 7-8 odsto BDP-a) iako bi, u normalnim uslovima, druge trebalo da budu otprilike dvostruko veće od prvih.
I treće, mada akcionarstvo više nije zabranjeno kao nekad, ono i dalje praktično ne postoji. Beogradska berza je takoreći mrtva. Oni koji svoj novac žele da ulože u akcije čine to na njujorškoj ili nekoj drugoj svetskoj berzi.
Pre pola veka, kada je Gligorov pisao tekst, u tzv. socijalizmu nije bilo privrednih sloboda. Formalno-pravno gledano, danas je bitno drugačije, privredni sistem je normativno uglavnom usklađen sa razvijenim zapadnim društvima. Suštinski, međutim, Srbija i danas pati od istih boljki. Iako, da parafraziram Đorđa Balašević, nije reč samo o nijansama, princip je ostao isti: zarobljena privreda, kako pre 40 godina, tako i danas.
Peščanik.net, 17.06.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
