Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Novosadski portal Voice doneo je pre neki dan zanimljiv članak o tome kako se novac iz državnog, tačnije iz budžeta lokalnih samouprava prebacuje u privatne džepove. Radi se o tome da je praktično u isto vreme 15 vojvođanskih opština raspisalo tendere za spaljivanje životinjskog otpada, da su uslovi u svih 15 tendera do u dlaku isti i da se na svih 15 tendera javila samo jedna (privatna) firma, „Eko-vet plus“ iz Vrbasa, osnovana u julu ove godine. Dva (državna) preduzeća, koja se time već godinama bave i koja su do sada sarađivala sa tim opštinama, „Napredak“ iz Ćuprije i „Proteinka“ iz Sombora, na tender se nisu ni javila.

Tako je posao vredan 53 miliona dinara (blizu pola miliona evra – pet puta više nego što košta beogradska jelka) otišao u ruke Branislava Radišića, vlasnika pomenute privatne firme. Sam Radišić je, pak, pokazuje takođe ubedljivo Voice, izuzetno dobro „konektovan“ sa visokim funkcionerima Srpske napredne stranke. Lanac veza, počev od opštinskih čelnika, preko direktora Naučnog instituta za veterinarstvo Miroslava Ćirkovića – jednog od 250 potpisnika javne podrške kandidaturi Aleksandra Vučića za predsednika Srbije, što je Voice takođe otkrio – vodi sve do Siniše Malog, ponosnog vlasnika jelke od 83.000 evra. Ovde ćemo sa opisivanjem ovog lešinarenja po opštinskim budžetima prekinuti, jer tekst na Voiceu sve lepo opisuje, ali ćemo priliku iskoristiti da naglasimo nekoliko stvari.

Očigledno je naravno da se ovde radi o jednom „zločinačkom poduhvatu“ sa elementima više krivičnih dela, ali je pri tome najvažnija njegova „vertikalna dimenzija“. Nisu se, naime, članovi te šarene družine sami dosetili kako da orobe lokalne blagajne, nego im je to naložila – i na to ih „naložila“ – neka viša instanca. Takođe, ni to se nije desilo slučajno; nije ta ideja pala na pamet nekom „desperadosu“ iz srednje stranačke nomenklature. To je deo celovitog sistema za pljačkanje imovine građana Srbije.

Koliko duboko i široko ide borba za osvajanjem svih položaja, makar i najnižih, sa kojih može da se dejstvuje po građanima, pokazuje još jedan slučaj, opet iz Vojvodine. Naime, u našoj „severnoj pokrajini“ takoreći od vajkada postoji običaj biranja „seoskih knezova“, kao što postoje i seoske slave. Naravno, i taj običaj je tokom vremena, kao i slavljenje slava generalno, pretrpeo određenu „modernizaciju“, ali je opstao. To nadmetanje je po pravilu bilo u potpunosti prepušteno lokalnoj zajednici, nije bilo upliva sa strane, ljudi su se sami kandidovali, isticali svoje programe, borba je bila fer i poštena.

Tako je bilo sve do sada. Ove godine, međutim, ti su se izbori izvrgli u svoju suprotnost. Pretnje, pritisci, ucene – nema sredstva (osim golog fizičkog nasilja, bar za sada) koje pripadnici Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića nisu koristili da iz izborne trke izbace kandidate koji nisu bili iz njihove partije. I ljudi su počeli da se povlače tako da sada praktično svuda pobeđuje SNS. Izuzeci su vrlo retki, a i oni su praćeni, i plaćeni, velikim ličnim žrtvama.

Ovakvih primera „okupacije“ ljudskih i materijalnih resursa ima praktično u svim oblastima društvenog života. O tome kako se to radi preko javnih funkcionera, poreske policije, agrarnih subvencija, pravosuđa, tzv. projektnog finansiranja medija… bilo je reči i na ovim stranicama.

Taj i takav sistem mogao je, i morao, da (o)smisli, organizuje i kontroliše samo neko na samom vrhu političke piramide.

Aleksandar Vučić, dakle, nijedan delić vlasti, ni najnižu poziciju u državnoj ili partijskoj hijerarhiji, niti jedan dinar ili evro ne prepušta „slučaju“, za sve se zna šta gde ide. Tako se ne ponaša neko ko stvarno misli da „posle 2022. godine 99 odsto“ više neće biti na vlasti.

Peščanik.net, 25.12.2017.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.