Foto: Predrag Trokicić
Kada nelegitimno izabrani predsednik govori o ekonomiji, on uzore nalazi u savremenim evropskim zemljama poput Švedske i Nemačke. Ne stidi se u tim prilikama ni da prekori svoje građane što nisu više nalik Nemcima i Šveđanima.
Međutim, kada govori o politici, predsednik se ne ugleda na evropske demokratije, već na srednjovekovnu Srbiju. Kada je reč o politici, predsedniku iz nekog razloga ne padaju na pamet protestantske vrline poput slobode savesti i kritike tradicionalnih autoriteta, a još manje demokratska dostignuća poput slobode medija, podele vlasti, ljudskih prava, ili građanskog društva, već – despotija.
Tako je predsednik odlučio da se građanima obrati sa otvaranja festivala viteštva Just Out Manasija 2017. Kako piše Politika:
„Vučić je, na otvaranju festivala viteštva ‘Despot Stefan Lazarević’ – Džast aut Manasija 2017, istakao da je Despot Stefan bio poznat u celom svetu kao sposoban državnik, vojskovođa, reformator i da je omogućio ekonomski rast tadašnje Srbije. Vučić je podvukao da je to uradio zahvaljujući mudroj politici koja je obezbedila mir i koju je omogućio prosperitet Srbije. On je rekao da se Srbija i danas bori za mir i za stabilnost u regionu i želi da značajno doprinese da se taj mir i stabilnost očuvaju jer je to važno za ekonomski i svaki drugi razvoj. Kako je rekao, ima i sličnosti sa onim što se dešavalo pre šest vekova, gde su mnogi hteli da nešto oduzmu od Srbije, ali da Srbija nije to kroz vekove dozvolila, pa ni sada neće, da joj oduzmu nešto što je njeno.“
Već je poznato da predsednik, o kome god da govori, zapravo govori o sebi. Tako je i ovaj put: hvaleći despota Stefana, kao „državnika, vojskovođu i reformatora“, predsednik te vrline pripisuje samom sebi. Zar nije i predsednik, baš kao i despot, omogućio „ekonomski rast Srbije“? Zar nije, baš kao i despot, doneo „mir i stabilnost“ u region?
O predsednikovima uspesima glede ekonomskog rasta, čitamo ovih dana u Isitnomeru. O njegovim diplomatskim uspesima u održavanju „mira i stabilnosti“ svedoči činjenica da su ga posle nedavnog diplomatskog incidenta sa Makedonijom, kako vlast tako i opozicija iz ove susedne i, doskora, prijateljske zemlje optužili da iznosi neistine.
Ali glavni problem nije u tome što predsednikovi „uspesi“ tako očigledno odudaraju od istorijskog uzora sa kojim je izabrao da se poredi, već u nečemu drugom. Naime, ako u predsednikovoj priči o ekonomiji dominiraju građani i njihova (ne)odgovornost – predsedniku se žuri, on bi odmah u bolju budućnost, ali građani, vođeni svojim zaostalim mentalitetom ne daju, vuku nazad, razvlače se – u priči o politici, građani se čak i ne pominju, a kako i bi, kad se nalazimo u srednjem veku. Kao što je tada despot mudro manevrisao između velikih sila održavajući mir i stabilnost, tako i danas jedan čovek mudro upravlja državnim brodom, izbegavajući spoljnopolitičke Scile i Haribde, a na nama je samo da se opustimo i uživamo u plovidbi. Možda vođenje spoljne politike ne spada u predsednikove ingerencije, ali u despotove svakako spada. Građana u ovoj slici nema, jer u despotiji građani i ne postoje, postoje jedino – podanici.
Jenki se na dvoru kralja Artura susreo sa sebi stranim i po mnogo čemu zaostalim svetom, kojim vladaju besmisleno nasilje, nejednakost i praznoverje. Njegov (autor nam poručuje – naivan) pokušaj da ovaj svet uredi u skladu sa vrednostima sopstvenog vremena – demokratijom, racionalnošću, napretkom – čini osnovni zaplet Tvenovog romana. Ali u priči o naprednjaku na dvoru despota Stefana nikakvog konflikta nema – naš junak se u srednjovekovnoj despotiji oseća kao svoj na svome.
Peščanik.net, 29.08.2017.
