Kada je 21. februara pobegao iz Kijeva, Janukovič se uputio u Harkov, gde je bio zakazan kongres njegove Regionalne partije. Trebalo je da on na tom kongresu objavi da su vlast u Kijevu oteli fašisti, plaćenici Zapada, da proglasi Donjecku republiku i da zamoli Rusiju da od zlih fašista vojnom intervencijom zaštiti novoosovanu republiku. Međutim, organizatori puča su se u presudnom trenutku uplašili, kongres je neslavno završio rad, a Janukovič se napio i helikopterom odleteo za Donjeck.
U Donjecku ga je čekao avion za Rusiju, ali put mu je već bio preprečen i on je brže-bolje kolima otišao na Krim. Tek na Krimu mu je pošlo za rukom da sedne u avion i odleti u Rusiju.
Ubrzo se Janukovič ponovo vraća na Krim, a novi načelnici Ministarstva unutrašnjih poslova i Službe bezbednosti Ukrajine Avakov i Nalivjačenko polaze iz Kijeva s namerom da ga uhapse. Načelnici jesu novi, ali kadrovska struktura je ostala stara i Janukovič odmah saznaje za njihove namere. Na brzinu se ukrcao na ruski brod i ponovo pobegao u Rusiju.
Ovaj uvod je bio neophodan da bi vam se predočila činjenica da u Putinov plan o ujedinjenju „razjedinjenog ruskog naroda“ nije uključujen samo Krim, već i čitava jugoistočna Ukrajina. Pored toga, postalo je jasno da čak ni najoštrije sankcije kojima preti Zapad neće naterati Kremlj da odustane od ovog plana.
Ono što zbog kukavičluka Janukoviča nije bilo učinjeno na kongresu Regionalnih partija, sada će biti postignuto uz pomoć, kako reče predsednik Obama, „proruskih separatista koji uz podršku Moskve i dirigovanom kampanjom podstrekavanja i političkih sabotaža destabilizuju situaciju u Ukrajini“.
U nedelju 6. aprila „proruski separatisti“ su zauzeli zgrade harkovske i donjecke oblasne administracije, kao i lugansko odeljenje Službe bezbednosti Ukrajine.
Budući da nisu imali podršku lokalnog stanovništva, iz harkovske Oblasne administracije su ih brzo isterali. U Harkovu se čak dogodio i jedan komični incident: „harkovski aktivisti“ su pobrkali mesno pozorište i zgradu gradske uprave. Valjda im je pozorište najpre zaličilo na neku važnu zgradu. Donjeck i Lugansk su prošli znatno gore. U tim gradovima je zavojevače podržalo (ne bi se moglo reći mnogo, ali ipak) 1.500 do 2.000 ljudi. Osim toga, zauzimanje zgrade Službe bezbednosti u Lugansku po svoj prilici su izveli sami bezbednjaci. (Ovom službom inače rukovodi bivši ruski oficir Federalne službe bezbednosti Rusije.) Ispostavilo se da je tamo uskladištena i ogromna količina oružja koje su Janukoviču verni ljudi, pripremajući se za borbu protiv kijevskog Majdana, dovozili u Lugansk.
Sve ukazuje na to da jezgro zavojevača luganskog odeljenja Službe bezbednosti Ukrajine čine takozvani luganski „avganistanci“, sovjetski veterani rata u Avganistanu. Usput im se pridružila i nekolicina mesnih lumpena, među kojima ima i žena. Od njih su izričito zahtevali da s njima i ostanu. Isto se događalo i u Donjecku, gde su okupljenom narodu poručivali: „Žene se nipošto ne smeju razilaziti! U vas neće pucati“. A u direktnom prenosu iz Odese, jasno se čula komanda: „Brzo menjajte taktiku! Stanite iza žena!“
Neophodno je napomenuti da je to baš ona taktika koju je na onoj čuvenoj konferenciji za novinare od 4. marta 2014. proklamovao Vladimir Putin. „Nek probaju da pucaju u svoje ljude iza kojih ćemo stajati mi. Ne ispred, već iza njih. Da vidimo da li će se odvažiti na to da pucaju na žene i nevinu decu!“, rekao je tada Putin. Tu istu taktiku koriste i palestinski teroristi. Suvišno je reći da se u pristojnim društvima slična taktika ne primenjuje, a još manje javno preporučuje.
Nove ukrajinske vlasti su zapretile da će pobunjenici biti silom rasterani ako u roku od 48 sati sami ne napuste okupirane administrativne zgrade. Međutim, kada je tih 48 sati prošlo – vlast je ponudila pregovore. „Ne provocirajte oružani sukob!“, poručio je pobunjenicima u Donjecku i Lugansku Ministar unutrašnjih poslova Ukrajine Arsen Avakov. A kada vlast postavlja ultimatum, pa se pošto istekne rok ne odlučuje na juriš već nudi pregovore, to onda više nije ultimatum. To je onda poraz. To je kraj. To znači da ta vlast nema monopol na primenu sile, što na kraju krajeva i jeste suština vlasti.
Teroristi/separatisti/diverzanti/pobunjeni narod su ispravno razumeli ovu poruku i već prošlog vikenda su počeli nemiri u Slavjansku. Tokom sledeće nedelje će se najverovatnije potruditi da ih prošire na Hersonsku i Nikolajevsku oblast, što će značiti da je Putin počeo da krči suvozemni koridor ka Pridnjestrovlju.
Daleko od toga da su svi predstavnici „uznemirenog naroda“ građani Ukrajine. U emisiji radija RSN (Русская служба новостей), Paramonov Pavle Vladimirovič, inače stanovnik grada Jefremova u Tulskoj oblasti, na pitanje novinara „Šta vi radite u Donjecku?“, odgovara: „Pomažem bratskom narodu da odbrani svoja prava“. Kako to da je kijevska vlast za samo mesec dana svoga postojanja uspela da dovede Paramonova Pavla Vladimiroviča čak u Ukrajinu, i zašto on u svom rodnom Jefremovu ne želi da brani svoje građanske slobode? Nije valjda da našeg strasnog Pavla Vladimiroviča situacija oko građanskih sloboda u Rusiji u potpunosti zadovoljava?
U neko drugo vreme i u drugačijim prilikama, neki od zahteva pobunjenika bi izgledali sasvim razumljivo. Na primer, decentralizacija Ukrajine je nešto o čemu bi nove ukrajinske vlasti mogle najozbiljnije da razmisle. Ali kada se ti zahtevi ističu tokom „dirigovane kampanje podstrekavanja i političkih sabotaža“, njima se naravno ne može izlaziti u susret. Tim pre što je osnovna taktika pobunjenika očigledna: dogovarati se i ništa se ne dogovoriti, a potom isprovocirati novu ukrajinsku vlast da primeni silu. Ako ne želite da se dogovorite, vi se nikada ni o čemu i nećete dogovoriti. A u slučaju da se nova vlast odluči na primenu nasilja, nije isključeno da će „mirnom stanovništvu koje je izloženo puščanoj vatri krvavog režima“ priteći u pomoć i ruska armija.
Poznat je psihološki fenomen koji se manifestuje tako što vi bez razmišljanja, naprosto refleksno pripisujete svojim neprijateljima sve to što sami radite. Zašto je Staljin bio iskreno ubeđen u to da je SSSR prepun špijuna? Zato što je on sam vrlo dobro znao koliko je sovjetskih špijuna bilo na Zapadu. Tako je i Putin ubeđen da su revoluciju u Ukrajini sproveli fašisti koje plaća Zapad. To je svet u kojem on živi, a takvi su i izveštaji koji mu svakodnevno stižu na radni sto. On nikako ne može da zamisli situaciju u kojoj je buržoazija sposobna da se digne protiv korumpirane vlasti. To bi značilo da je revolucija i u Rusiji moguća! I zato je Putin ubeđen u to da je Zapad taj koji je u Kijevu učinio to što on danas čini u Lugansku. Ispada – Zapadu je dozvoljeno, a Kremlju ne! Primena dvojnih standarda! – zar ne?
Ali postoji tu još jedan problem. Znatan deo stanovništva Donjecka i Luganska zaista želi da živi u Rusiji. Preciznije, oni bi da žive u Sovjetskom Savezu, a na taj sistem i taj način života ih, ne bez osnova, asocira Putinova Rusija. To je problem koji pristalice demokratije ne žele da vide, a koji Putin vrlo precizno uočava. Egipatski lumpen žudi za carstvom Alaha, a donjecki lumpen žudi za sovjetskim načinom života (žarg. – совок).
Donjeck je region gde žive ljudi posebnog mentaliteta, sličnog onom koji vlada na jugu Italije. Jug Italije je neverovatno siromašan jer njime upravlja mafija. Ali u isto vreme sirotinja koja tamo živi naprosto obožava šefove mafije. Tamo gde vlada nasilje, vlada i opšte siromaštvo, a ta sirotinja koja je izložena nasilju gotovo uvek obožava baš one koji to nasilje sprovode. Vertikala vlasti u Donjecku je veoma jednostavna: policijom vladaju banditi, banditima vlada Služba bezbednosti Ukrajine (SBU), lokalnim odeljenjem SBU vlada Federalna služba bezbednosti Rusije (FSB), a svim tim ljudima, naravno, upravlja ruska televizija koja donjeckom lumpenu svakodnevno objašnjava kako su u Kijevu vlast oteli fašisti i da sada samo Moskva može da ih spase. I oni joj veruju, isto kao što su Oseti verovali da Gruzinci na gusenice svojih tenkova namotavaju creva nedužnih žena. Isto kao što su prilikom pokolja 1936. Arapi na propovedi verovali rečima hodže da Jevreji hoće da razore džamiju Al Aksa.
Ali vojnik Alaha koji hoće da stigne u raj spreman je na šehadet, a lumpen koji bi da se vrati u совок nije. I to je osnovni problem Kremlja. Donjecki lumpen hoće совок ali nije spreman da za njega umre. Kremlj se nadao da će biti dovoljno da za to pripremljeni i obučeni ljudi zauzmu institucije vlasti u Donjecku i Lugansku, i da će odmah potom buknuti i svenarodni ustanak. Međutim ustanka nema, a bez narodnog ustanka, uvoditi armiju je više nego rizično.
I bez obzira na sve rečeno, nova ukrajinska vlast se zaista nalazi na rubu potpunog kraha. Mesni lumpeni hoće u совок, i s tim se mora računati. Lokalna policija je na strani lumpena, i na to se takođe mora računati. A mesna elita (u prvom redu glavni gazda Donbasa Rinat Ahmetov i deputat Jefremov) neće u совок, ali zato preko svojih medija i bezbednosnih struktura prvo podržavaju separatiste, a onda trkom beže u Kijev da se žale: „Oj, kakav užas! Tamo dole, kod nas – sve sami separatisti. Pametnije bi vam bilo da se sa nama dogovarate, a ne s njima“. Pri čemu specijalcima koji su svojevremeno po nalogu te iste elite jurišali na kijevski Dom sindikata u kome su tada sedeli revolucionari, sada ni na kraj pameti nije da po nalogu revolucionara jurišaju na lugansko odeljenje SBU gde danas sede separatisti.
Osim toga, tu je i Evropa koja nikako ne voli primenu sile. Za svaku izraelsku raketu koja pogodi stambenu zgradu na čijem krovu je palestinski Hamas postavio rampu sa koje je na Izrael prethodno bila ispaljena raketa, nežni Evropljani spremno osuđuju izraelsku soldatesku. I ako nova ukrajinska vlast na kraju ipak uspe da organizuje juriš, budite uvereni da će se u Evropi naći dovoljno (iz kase PR agencije Ketchum) korumpiranih novinara, ili naprosto „korisnih idiota“, koji će osuditi primenu sile nad mirnim učesnicima protesta koji su mirno, s automatima u rukama, zauzeli lugansko odeljenje SBU.
Čudesnim sticajem okolnosti, ova kriza kao po narudžbini pokazuje osnovne protivrečnosti i fundamentalnu neživotvornost mnogih ideja koje danas ispunjavaju ideološki prostor Zapada. Svaka vlast se oslanja na silu i ako vi osuđujete svaku primenu sile, stvar će se završiti tako što će svaki terorista, diverzant ili naprosto neki marginalni psihopata početi da vam postavlja svoje uslove i da vam diktira svoju volju. Volja naroda je svetinja? Dobro, ali šta činiti kada narod hoće Alaha, što je bio slučaj u Iranu 1979, ili Putina, što je slučaj u Donbasu 2014?
I hteli mi to ili ne, ako ukrajinska vlada ne uspe da reši ovu krizu, to će značiti da nije dovoljno sposobna da preživi. I još nešto. Na kraju krajeva, ne gubeći iz vida svu složenost situacije, protiv Ukrajine još uvek nije izvršena vojna intervencija. Po rukopisu se za sada prepoznaje isti onaj scenario koji je bio pripreman za Gruziju. Sećate li se demonstracija koje je pripremala Nino Burdžanadze, i razgovora koji je tom prilikom ona vodila sa svojim sinom: „treba nam 500 mrtvih i onda će se umešati ruski specijalci“. U uslovima savremenog morala, zasnovanog na osudi bilo kog nasilja i apsolutizaciji prava na to da narod bira vlast, realizacija bilo kojih zlih namera postaje vrlo efikasna.
I to nam Putin zapravo i demonstrira.
Ежедневный журнал, 14.04.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 21.04.2014.
UKRAJINA
