Kruševo, spomenik Ilindenu
Još jedan Ilindan je došao i prošao. Nisam imala nameru da ponovo pišem o ovoj temi, jer mi je već dosta, i to iz više razloga. Znam da je u ovaj najveći nacionalni praznik (i prvi iz 1903, i drugi iz 1944. i onaj iz 1991) ugrađeno puno mitologije, kao i u svaki praznik ove vrste. Njegova funkcija je da nas uveri u vlastiti državotvorni kontinuitet i veličinu naših žrtava, ali svaka nova proslava, svake naredne godine, uporno nas podseća na suprotno. Sve se svodi na manifestaciju duboke podeljenosti i svađe…
Ranijih godina, predstavnici stranaka u kohabitaciji bi slavili ovaj praznik na različitim mestima, samo da se ne bi susreli. Sada je naizgled sve u redu: na sva tri mesta gde se tradicionalno obeležava praznik (Kruševo, Pelince i Skopje) ista pesma, ista publika, nema zviždanja. Ove godine je tu bio i predstavnik albanskog koalicionog partnera, baš kao što je i red za ljude koji predstavljaju građane u vlasti.
Mada praznik slavim onako privatno, za svoju dušu sa porodicom, mora se priznati da su političari uspeli u nameri da nam ga ogade, pa se često pitamo šta to zaista slavimo. Verglaju se uvek iste fraze, sve je postalo neinventivno i neinspirativno, i za nas starije, o mladima da ne govorim. А da je smrtno dosadno, videlo se tokom TV prenosa govora premijera Gruevskog. Ovoga puta prigodni govor, za divno čudo, nije bio predugačak. Prednost u toj disciplini je očito bila data predsedniku Ivanovu. (Na njega ću se osvrnuti malo kasnije).
Palo mi je u oči ponašanje dve supartijke koje je kamera „hvatala“ u pozadini govornika: obe gospođe, pretpostavljam parlamentarke (nisam ih prepoznala, da li zbog skupih naočara za sunce ili zbog toga što se nikada nisu pojavile za parlamentarnom govornicom, ne znam), bile su odlična ilustracija za odnos zvaničnika prema ovakvim događajima. Moglo se videti kako sve vreme razgovaraju mobilnim telefonima, a kada nije bilo nikoga da im zazvoni, one su slatko razgovarale između sebe, dobro se zabavljajući. Treba li uopšte podsećati da bez obzira da li je govor lep, prigodan, dosadan ili prazan – pravila pristojnosti nalažu određeno ponašanje i poštovanje prema prazniku, ako ne prema govorniku.
Pored ove dve zvezde programa, kamere su pokazale još jednu simboličnu sliku: prazni centralni trg u Skopju. Više spomenika nego građana, a i oni koji su bili odlučili da praznično prepodne provedu u centru, više su se zabavljali oko nove fontane. Zbog moje trenutne naučne preokupacije i pisanja rada o stogodišnjici Balkanskih ratova, sa posebnim interesom sam slušala sve govore i pažljivo zapisivala utiske o poslatim porukama. Predsednik Ivanov je pomenuo i ovaj jubilej, kao i tragičnu sudbinu Makedonije zapečaćenu Bukureštanskim sporazumom iz 1913 – podeljeni, raseljeni, asimilovani, negirani, to je ukratko sudbina makedonskog naroda, kako je on oseća i kako mu je preneta s kolena na koleno. I sve bi to bilo u redu da se u stvari ne radi o našoj „zamišljenoj“ zajednici, domovini koja je izgubljena pre nego što je i stvorena.
Albanski analitičari imaju prigovore na način odeležavanja Ilindana i pitaju otvoreno „čiji je Ilindan, čija je Makedonija?“ Sasvim su u pravu kada kažu da se tu samo usput pominje istorijska uloga Albanaca u Ilindenskom ustanku, pa i u kasnijoj istoriji Makedonije. (Uostalom, pitanje Velike Alabanije iz Drugog svetskog rata ili amnestije „junaka“ iz 2001. se podjednako ne pominju, a žrtve su zaboravljene – sve zbog mira u kući i političke korektnosti). Sasvim su u pravu i kada kažu da Makedonija i njeni praznici moraju biti zajednički, da treba da ih poštujemo i slavimo zajedno. Samo što još ne znamo koji su to praznici, jer albanski lideri poštuju Dan nezavisnosti ali ga ne slave, i obrnuto – makedonski poštuju Ohridski sporazum iz 2001. ali ga ne slave. No, nešto drugo mi ne ide u glavu. Zašto ovim alanlitičarima smeta to što su se (konačno, nakon toliko godina) po prvi put na ovakvoj manifestaciji pojavili i poklonili ispred memorijala i albanski političari iz koalicione vlade? Zašto nije u redu kada Albanac, pritom i ministar odbrane, oda počast prvom predsedniku prezidijuma ASNOM-a, antifašističkog veća koje je proklamovalo makedonsku republiku na principima jednakosti i nediskriminacije? No, njima smeta to što su albanske zastave manje od državne i što se nije govorilo na albanskom jeziku. Do sada niko nije postavio pitanje šta Albanci imaju protiv makedonske državne zastave (koja nije etnički simbol), a smeta im i državna himna, mada se u njoj slavi i Pitu Guli (za koga oni tvrde na nije bio Vlah nego Albanac, Pjeter Gurri).
Upravo ova godina povećala je podele u makedonskom društvu: Makedonci obeležavaju ono što vide kao nacionalnu tragediju i istorijsku podelu, dok Albanci iz Makedonije slave 100-godišnjicu Albanije kroz svih 12 meseci (za što su izdvojena sredstva iz državnog budžeta). Treba li sada neko da postavi pitanje „čija je Albanija?“ – da li je ona država njenih građana (među kojima ima i Makedonaca, Vlaha, Grka itd) ili je to matica zemlja svih Albanaca, ma gde se oni nalazili? U medijima na albanskom jeziku, iz meseca u mesec, organizuju se debate uz gostovanja Albanaca iz svih krajeva „zamišljene domovine“, koji razgovaraju o postignućima i razvoju albanskog duha i o vizijama albanske budućnosti. Makedonija, ova današnja, čiji smo svi građani, kao da je bačena na neki sporedni kolosek, na kojem čeka ispunjenje nekog konačnog ideala. Po tome su Makedonci i Albanci slični, jer i jedni i drugi gledaju unatrag, u neispunjeni istorijski san o jedinstvu sa „svojima“. Može mi se prigovoriti da sam pristrasna, ali ja mislim da su Makedonci ipak inferiorni u ovoj priči, jer nemaju (drugu) matičnu, niti drugu rezervnu državu, a do sada nije bilo parola o „svim Makedoncima zajedno u EU“, kao što to Albanci uporno ponavljaju dok (navodno) hvale evropske vrednosti. Naprotiv, Makedonci sa zluradošću gledaju na lustraciju, koja se odvija kao diferencijacija najgore vrste, dok neki tipovi po medijima propovedaju da je stara makedonska tradicija ne praštati izdajicama i kodošima (saradnicima tajnih službi). Tako da su me uzalud pre praznika novinari pitali da li je moguće da Ilindan postane simbol pomirenja.
I tako, dok pokušavam da čestitam Dan republike ovoj maloj i siromašnoj zemlji i da joj poželim mnogo Ilindana, činjenice su neumoljive. Upravo pre velikog praznika, otkrivena je najveća državna tajna, ona zbog koje je udružena vladajuća koalicija prošlog oktobra odlučila da prekine započeti popis stanovništva: obe strane su shvatile da im se rezultati neće dopasti, ukoliko se sprovede sve što nalaže zakon, i da ćemo posle popisa ugledati Makedoniju sa manjkom od pola miliona stanovnika u odnosu na dosadašnjih dva miliona. I dok ovde mnogi sanjaju svoje nacionalističke snove i mitove ugrađene u skenderbegove i aleksandre, pola miliona (uglavnom mladih) ljudi je napustilo zemlju u zadnjih deset godina. Vjerujem da su u svojim koferima odneli i puno tuge i ljubavi za svoju domovinu, vjerujem da će se i dalje vraćati da nas posete, da će sanjati miris Makedonije, ali će ih svakodnevno i dalje buditi sat, pa će uz na brzinu popijenu instant-kafu juriti u onu gužvu koja im obezbeđuje znanje, rad i budućnost… А mi koji smo ostali ovde, neko zato što nema gde ili zato što nema diplome i znanja, drugi zbog nedostatka hrabrosti ili viška godina, tešićemo se da sunce tuđeg neba ne greje kao ovo ovde. Tiho, u sebi ćemo recitovati stihove Tge o jugu, i tugovaćemo zato što nam je zemlja ostala ukopana negde između prošlosti i budućnosti. Svako će utehu tražiti u svojim spomenicima i trgovima, i pored toga što nas astronomske cene struje i ostalog pogađaju zajedno. Makedonci i Albanci i dalje neće naći niti jedan jedini zajednički praznik, jer još uvek ne nalaze ni zajedničku prošlost, a još manje zajedničku budućnost. Koliko nas je, toliko nas je, dovoljno nas je – pisao je pesnik. Sada ga moramo ispraviti, jer ne samo da ne znamo koliko nas je, nego smo počeli da sumnjamo i da smo tačni (razumni). Još malo pa će i proslave Ohridskog sporazuma i Dana nezavisnosti, koje će dva naroda slaviti svaki za sebe, ali odmah nakon njih ćemo morati da se prebrojimo. I to ne zbog utvrđivanja toga čija je Makedonija, nego da bi kao iole normalna država znali sa kolikim resursima raspolažemo i kako ćemo se razvijati sa njima. Ako nam je uopšte ostalo osećaja za planiranje budućnosti.
Nova Makedonija, 06.08.2012.
Autorka prevodi svoje kolumne sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 05.08.2012.
MAKEDONIJA
