Tumaranje zvanične srpske politike, nauke i kulture u nejasnom prostoru, oivičenom vrednostima liberalne demokratije i populizma, doprinosi da se na svakom Beogradskom sajmu knjiga odigra lokalni sukob civilizacija. Iz godine u godinu ponavljaju se provokacije ovdašnjih izdavača, koje se ne zasnivaju samo na potrebama mentalnog stanja ovdašnjeg tržišta, koji promovišu, uz asistenciju dominantnih medija, književna ostvarenja ideologa, nalogodavaca i izvršilaca masovnih zločina i političkih ubistava kojima je prožeta prethodna epoha. Koja kao da se ponovo živi.

U takvom kontekstu, kao da su potpuno suvišne uloge ministarstva kulture, akademija, univerziteta, uključujući predsednika republike koji je dobio politički, možda i i istorijski mandat da saopštava, u svakoj prilici koja ih osporava, vrednosti savremene i buduće evropske demokratije. Mada je etatizam, u tom smislu, samo disfunkcionalni atavizam. I zato se epoha divljaštva na svakom Sajmu knjiga neometano oživljava.

Promocija knjige Aleide “Aljuše” Marć Sećanje. Moj život uz Če Gevaru (Geopoetika) odigrala se upravo u skladu sa stanovištima zvanične politike. Aleida Marć je jedna od ćerki legendarnog revolucionara, ali i poslanica kubanskog režima. Skupština Srbije je upravo u danima njene pune medijske promocije donela Deklaraciju o neophodnosti okončanja sankcija i izolacije Kube, koju su podržale sve poslaničke grupe izuzev LDP. Aleida Marć je u Beogradu gostovala, između ostalog, u okviru svoje globalne misije podrške populističkim diktaturama (Iran, Venecuela, Bolivija), za koju je, očigledno, smtrala da postoji sklonost i u većinskoj političkoj Srbiji.

Deklaracijom o Kubi Srbija je podržala diktaturu Fidela Kastra. U svom zvaničnom dokumentu srpski parlament nije pozvao na raspisivanje slobodnih i demokratskih izbora, obustavljanje ideološkog terora, oslobađanje političkih zatvorenika i stvaranje uslova za otvorenu ekonomiju slobodnog tržišta. Sankcije Kubi je nametnuo njen sopstveni režim, političkom represijom i zločinima, dok se u srpskom parlamentu odigrala samo još jedna prljava trgovina. Zvanična Srbija je, uostalom neosetljiva u odnosu na sopstvene zločine i zločince iz nedavne prošlosti, i takva ona ne raspolaže političkom i moralnom uverljivošću kojom bi zastupala nastradale sunarodnike, a naročito ne da raspreda globalne istine i pravdu. U ovom slučaju da osudi zločine Če Gevare, legende Kubanske revolucije, i Fidela Kastra, lidera revolucije i najbogatijeg građanina Kube. Javnost je aplaudirala pojavi Aleide Marć koja je predstavnica četiri decenije duge brutalne diktature nad jednom od najsiromašnijih zemalja na svetu, odakle se, do Floride, u bekstvu plovi kroz policijske i vojne patrole i jata ajkula. Kuba je svojim intervencionizmom, uz sovjetsku podršku, doprinela građanskoj i ekonomskoj dezintegraciji Angole i Etiopije. Aleida Marć ne krije da je učestvovala u vladinim poduhvatima, mada je isticala jedino svoju navodno humanitarnu ulogu. I kao da se zaboravila uloga njenog oca, koji je za sobom ostavio krvave tragove, da bi njegov mit, razvijen u zapadnoj kulturi, relativizovao jednu istorijsku pojavu koja je doprinela masovnom ljudskom stradanju.

Deklaracija Skupštine Srbije nije se osvrnula na stvarnost u kojoj je Kuba kolektiva žrtva diktature potekle iz američko-sovjetskih dogovora, u kojima je učestvovao i Generalni sekretar UN, kojima je 1962. okončana Kubanska kriza. SSSR je tada pristao da povuče nuklearne pojektile smeštene na Kubi kojima je neposredno zapretio američkoj teritoriji, a SAD se obavezale da će to isto učiniti u Turskoj i da neće intervenisati na Kubi. Budući da su SAD održale svoje obećanje, dok je Kuba tonula u izolaciju i siromaštvo, politička odgovornost za dugo trajanje diktature danas se može jednako preneti i na rusku spoljnu politiku koja ne pokazuje ni uzdržanost u odnosu na prirodu i ponašanje kubanskog režima. A ličnost Če Gevare, komunističkog revolucionara i lekara-ubice ostala je u javnosti Srbije tabu upravo u onom smislu u kojem je zapadna levičarska kultura brendirala njegovu ličnost, bez obzira na karakter i posledice.

Umberto Fontova je u svojoj knjizi o Če Gevari Hollywood’s Favorite Tyrant (2005) podsetio da je on bio “kukavica i masovni ubica”, “Kastrov glavni egzekutor, kombinacija Berije i Himlera”. Crna knjiga komunizma (1987), procenila je da je do kraja šezdesetih na Kubi livkidirano 14.000 osoba. Ernesto “Če” Gevara bio je druga najvažnija ličnost revolucije, glavna veza sa sovjetskom agenturom (KGB) režima koji je ukinuo slobodne izbore i privatnu svojinu. Na Kubi je tokom šezdesetih bilo srazmerno više političkih zatvorenika nego u Staljinovoj diktaturi, i pogubljeno srazmerno više političkih protivnika, stvarnih ili izmišljenih, u prve tri godine Revolucije, nego u prvih šest godina tiranije Adolfa Hitlera u Nemačkoj. Režim Fidela Kastra i Če Gevare je oduzeo i opljačkao imovinu 6,4 miliona, a petina ukupnog stanvništva je emigrirala. Ne postoji porodica na Kubi čiji pripadnik nije žrtva ubistava, zatvaranja, pljačke ili prinudne emigracije.

U Srbiji postoji društveni sloj koji smatra da je Kastrova diktatura izvrsna prilika da se na Kubi povoljno provode odmori, dok se tamo ne uspostave demokratija i tržišna privreda. Ali društvo nije u obavezi da se u svakoj životnoj prilici preispituje i opredeljuje. To je moralna obaveza institucija. Do danas je samo filozof i politički pisac Ivan Janković zapisao kako se stidi zemlje u kojoj se slave kubanski diktator i njegov najbliži saradnik, masovni ubica, u kojoj se proslava rođendana Hajnriha Himlera ublažava alternativom poslave rođendana, istoga dana, Vladimira Putina, pod simbolima i idejama vodiljama nacizma, fašizma i neokomunizma.

 
Danas, 30.10.2007.

Peščanik.net, 29.10.2007.