Red za vakcinaciju ispred Beogradskog sajma
Foto: Ivana Tutunović Karić

Posle skoro dve godine trajanja epidemije ovdašnja politička elita se ponaša kao da je reč o nečemu što se čeka da prođe, u uverenju da je urađeno sve što je bilo moguće i potrebno da se uradi. Međutim, na promociji vakcinacije nije urađeno gotovo ništa, kao ni u pogledu poštovanja mera. Svaki AVtokratorov instagramski nastup propraćen je snažnijom promocijom nego vakcinacija. Sterilni i usputni pozivi građanima da se vakcinišu ne liče ni najmanje na kampanju kakva bi bila neophodna ako se istinski želi promovisanje imunizacije. Isto važi i za mere koje su „još uvek na snazi“, a na čije poštovanje više niko iz vlasti ni ne poziva, a još manje preduzima korake da bi se one poštovale.

Režim je očigledno odlučio da je upravo ovakvo stanje optimalna mera aktivnosti na suzbijanju epidemije: „Tu su nabavljene vakcine, tu su propisane mere, mi smo svoje uradili, ako dođe do pogoršanja situacije i razbuktavanja epidemije – ko vam je kriv što se niste vakcinisali i što niste poštovali mere?“ Međutim, da je promocija vakcinacije bila i upola aktivna kao propaganda AVtokratorove bogomdarovane ličnosti svakako bi bilo više vakcinisanih, kao što bi se mere itekako efikasnije poštovale da je bilo volje da se njihovo poštovanje obezbedi. Propagandna mašinerija režima ne služi, međutim, toj svrsi.

Jasno opredeljenje režima za aljkav menadžment krize je obična svinjarija koja, na kraju krajeva, vodi većem gubitku ljudskih života. Ova vlast, međutim, misli da od takvog ishoda može „oprati ruke“ time što će ponavljati da je učinila sve što je do nje. A nije: širenje svesti o epidemiji i o potrebi vakcinacije te efikasno sprovođenje mera sasvim su podbacili i to je u ogromnoj meri krivica vlasti.

Da je po sredi najprizemnija politička kalkulacija svedoči i ponašanje i diskurs samog AVtokratora. On je savršen „barometar“. Kada je postojalo uverenje da će vakcinacija biti popularna neprestano su nam ponavljali AVtokratorove zasluge za obezbeđivanje vakcina. U tom prvom zanosu važnije je bilo ispirati mozak ljudima mantrama o AVtokratorovim nabavljačkim sposobnostima nego uveriti građane u korisnost vakcina. Kada je đavo odneo šalu i kada je postalo jasno da je zabrinjavajuće puno usijanih glava koje misle da su vakcine deo nekakve zavere, odjednom tih talambasa više nema, što znači da je režim uveren (ili je na neki način utvrdio) da je među njegovim pristalicama vakcinacija relativno mlako dočekana, kao i da su famozne „mere“ izrazito nepopularne.

Kada se na početku krize učinilo da će moći da izgleda kao heroj koji se bori protiv „nevidljivog neprijatelja“, AVtokrator je bio u prvim redovima. Kada je sve to postalo dosadno, zamorno i, naravno, nepopularno – on se gotovo povukao sa tog fronta (pa je i sam front nestao) i sad samo tu i tamo pomene vakcinaciju (moli ljude da se vakcinišu), dok istovremeno moli i „krizni štab“ da usvoji što blaže mere zbog nove eskalacije epidemije.

Ovo poslednje je takođe dokaz koliko se borba protiv epidemije vodi isključivo imajući u vidu popularnost ili nepopularnost mera, a ne njihovu korisnost za javno zdravlje. Ne samo što će AVtokrator da moli „krizni štab“ da mere budu što blaže, nego on želi da mi verujemo da je zaista to moralno bankrotirano telo mesto gde se nešto odlučuje. Da ludilo bude potpuno, nikakav ni legani ni ilegalni „krizni štab“ zaista ni ne treba da bude mesto gde će se išta odlučivati: po zakonu mere usvaja samo, jedino i isključivo vlada Republike Srbije, odnosno nadležni ministar. Pri svemu tome, AVtokrator, inače nadaleko poznat po svom poštovanju i poznavanju Ustava, u više navrata insinuira budalaštinu da su, na primer, obavezna vakcinacija ili kovid propusnice – protivustavni, uprkos nedvosmislenim stavovima stručne javnosti da je ta tvrdnja besmislena. (Inače, deluje zaista komično kako AVtokrator baš nikako da „ubode“ šta jeste, a šta nije protivustavno.)

Sve što je rađeno u Srbiji rađeno je prema odluci vlade, dakle – samog AVtokratora ili uz njegovo šefovsko aminovanje. Sve što je propušteno da se uradi – takođe je odgovornost režima. Svima koji su, iz bilo kog razloga, nezadovoljni načinom na koji se Srbija suočava sa korona krizom adresa za kritiku je pre svega AVtokratorov režim, a ne nekakva grupa profesionalno krahiralih nesrećnika. Taj patetični „krizni štab“ odavno služi režimu samo kao paravan, a zašto neko pristaje na tu bednu i prezira dostojnu ulogu pitanje je kojim se ne treba baviti jer nema nikakvog opšteg značaja.

Peščanik.net, 24.08.2021.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Srđan Milošević, istoričar i pravnik. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.

Latest posts by Srđan Milošević (see all)