Kada je Obama izabran 2008, mnogi progresivno opredeljeni birači očekivali su reprizu Nju dila. Ekonomska situacija, na kraju krajeva, bila je iznenađujuće slična. Kao i tridesetih godina prošlog veka, pomahnitali finansijski sistem je prvo izazvao preveliki privatni dug, a zatim i finansijsku krizu; pad koji je usledio (i koji još uvek traje), iako ne toliko ozbiljan kao Velika depresija, očito je vrlo sličan. Zašto onda politika ne bi pratila sličan scenario?
Ali iako je privreda slična onoj iz tridesetih, politička scena nije, budući da ni demokrate ni republikanci nisu ono što su nekad bili. Pred Obaminu pobedu, veliki deo Demokratske partije bio je blizak, može se reći i da je robovao, onim finansijskim interesima koji su izazvali krizu; a sudeći po incidentima sa Korijem Bukerom i Bilom Klintonom, neki delovi stranke su im još uvek bliski. U međuvremenu, republikanci su postali ekstremni kakvi nisu bili pre tri generacije; uporedite totalnu opoziciju kakva je Obamu dočekala u ekonomskim poslovima sa činjenicom da je većina republikanaca u Kongresu 1935. podržala Ruzveltov najvažniji zakon, zakon o socijalnom osiguranju.
Ove promene u američkim političkim partijama objašnjavaju i zašto nije bilo drugog Nju dila i zašto je politički odgovor na produženu ekonomsku krizu bio toliko neadekvatan. Delimično robovanje Demokratske partije Volstritu i politički rezultati robovanja centralne su teme knjige Noama Šajbera The Escape Artists: How Obama’s Team Fumbled the Recovery, insajderske priče o Obaminom ekonomskom timu od prvih dana predsedničke tranzicije do kraja 2011.
Šajber počinje od uticaja koji je Volstrit imao na formiranje tog ekonomskog tima. U početnim fazama, piše Šajber, Obamina kampanja se za političke savete oslanjala na „opskurne profesore, kontraške gnjavatore i istrošene birokrate“, poput Ostana Gulsbija, mladog profesora ekonomije sa Čikaškog univerziteta, i Pola Volkera, vremešnog ali još uvek živahnog bivšeg šefa Federalnih rezervi. Međutim, do septembra 2008, formirala se druga ekonomska grupa, koja je počela da se bori za uticaj, a činili su je „dobrostojeći insajderi. Većina njih je radila za bivšeg Klintonovog finansijskog sekretara Roberta Rubina.“ Rubin je bio partner u Goldman Sachsu pre nego što se pridružio Klintonovoj administraciji; nakon odlaska, postao je direktor i savetnik, a zatim predsednik, korporacije Citigroup.
Ubrzo su pridošlice potpuno potisnule prvi tim. Na primer, čovek zadužen za evaluaciju potencijalnih ekonomskih stručnjaka bio je Džejson Furman, iskusni vašingtonski ekonomista koji je vodio Hamilton Project, neoliberalni think tank koji je osnovao Rubin, a finansirali ga demokratama naklonjeni kapitalisti. Majk Froman, Rubinov pomoćnik za vreme njegovog mandata, koji je sa Rubinom otišao u Citigroup, bio je šef Obaminog prelaznog tima. On je predložio Larija Samersa i Tima Gajnera kao vodeće kandidate za funkciju finansijskog sekretara.
Samers, ekonomista sa Harvarda i bivši podsekretar finansija pod Robertom Rubinom, koga je kasnije nasledio na funkciji sekretara, a uz to i savetnik jednog hedž fonda sa Volstrita, postaće Obamin ekonomski savetnik i direktor Nacionalnog ekonomskog saveta. Gajtner, koji je bio Samersov pomoćnik Klintonovoj administraciji, a kasnije predsednik Banke federalnih rezervi Njujorka, bio je jedan od troje ljudi koji su izdejstvovali spasavanje najvećih banaka – pod uslovima povoljnim za banke – u jesen 2008. Kako Šajber piše, „angažovanjem Majka Fromana kao odgovornog za primanje ljudi, Obama je praktično odlučio da svoju administraciju popuni insajderima i pripadnicima establišmenta.“
Dominacija Rubinovih ljudi u novoj administraciji šokirala je mnoge progresivce, budući da je ukidanje zakona Glass-Steagall pod Klintonom, koje je podržavao Robert Rubin a kritikovao Pol Volker, simbolizovalo do koje je mere finansijska kriza bila proizvod neskriveno srdačnog odnosa Klintonove administracije i Volstrita. Istina je da Glass-Steagall, zakon iz vremena Velike depresije koji je zabranjivao mešanje trgovine hartijama od vrednosti i prihvatanje federalno osiguranih depozita pod istim korporacijskim krovom, ne bi sprečio eksploziju Volstrita 2008. Ali progresivci su pravom smatrali da je Volstrit predugo bio opasno neregulisan i da čitava država sada to plaća.
Pa ipak, u novoj administraciji nije bilo nikog ko bi čuo tu zabrinutost. Kako Šajber piše, kada je jedan demokratski senator protestovao što su Gajtner i Samers bili previše blagonakloni prema Volstritu devedesetih, Obama mu je odgovorio kako mu „trebaju ljudi na koje može da računa u krizi. Osim toga… promenili su se.“
Da li je sve to bila neka zavera? Ne – kao što Šajber objašnjava, bilo je mnogo nehotičnije i komplikovanije od toga. Delimično se radilo o Obaminoj potrebi za iskusnim rukama i postojećem kredibilitetu usred najgore finansijske krize od Velike depresije. Jednim delom je bila u pitanju Obamina nehajnost za političku optiku. Ali takođe je jasno da su Obamina ličnost i temperament odigrali ključnu ulogu u njegovom svrstavanju uz „rubiniste“; kao što Šajber pronicljivo primećuje, Obama i Gajtner su se sprijateljili zbog sličnog detinjstva provedenog izvan zemlje i njihovog uzdržanog stila i izbegavanja direktnih sukoba. Nema nikakve sumnje da je Obami njegov vrhunski ekonomski tim dao „intelektualnu potvrdu“ za kojom je, kako Šajber primećuje, „žudeo“.
Međutim, iako mu je tim dao intelektualnu potvrdu, nije mu davao dobre savete. Na kraju je Obamin odgovor na finansijsku krizu bio ujedno i apsurdan i nedovoljan: Volstrit je dobio izdašnu pomoć, uz neverovatno malo uslova, dok su radnici i vlasnici nekretnina iznevereni sa strahovito tankim planovima za stimulans i pomoć u isplati duga.
Tim Gajtner je taj koji u ovoj priči, čak i više nego Obama, figurira kao donosilac odluka. Za razliku od Samersa, koga Šajber opisuje kao flaksibilnog, reformističkog rubinistu, spremnog da promeni stavove kada ih pobiju dokazi, koji veruje da bi deoničari spašenih banaka morali da se bolje oduže poreskim obveznicima, Gajtner je predstavljen kao doktrinarni rubinista, koji je sebi kao svoj primarni zadatak zacrtao obnavljanje poverenja finansijskog tržišta, što je u njegovom slučaju značilo da neće uraditi nšta što bi moglo da uznemiri Volstrit.
Dakle, iako je finansijsko spasavanje nesporno bilo potrebno, Gajtner je zaobišao Samersa, pa čak i Obamu, skrojivši takav paket pomoći gde su poreski obveznici preuzeli sav rizik a za uzvrat nisu dobili ništa; gde su spekulativni potezi Goldman Sachsa protiv AIG, koji su gurnuli AIG u provaliju, u potpunosti ispoštovani i plaćeni iz državnog paketa za AIG; i gde je plan za regulaciju derivativa bio, po rečima jednog lobiste, „plan koji su predložili trgovci derivativima“. Naravno, nije bilo ni pomena krivice, ni naznake da su bankari nešto pogrešili kada su privredu doveli u takvu nevolju. To bi, na kraju krajeva, uzdrmalo poverenje.
Dok se bes javnosti gomilao oko spasavanja banaka, Dejvid Akselrod, Robert Gibs i Ram Emanuel su se obratili Gajtneru i molili ga da natera bankarske deoničare da plate neku cenu za državno spasavanje bankarskog sektora. Gajtner je jednostavno odbijao da popusti, tvrdeći da su banke već platile time što su primomorane da povuku kapital sa tržišta. Kako Šajber tačno ističe, time se ignoriše činjenica da je američka vlada, podržavajući ih tokom njihove samoizazvane implozije, praktično poklonila bankama polisu osiguranja vrednu milijarde dolara. Na kraju, Gajtner je pobedio.
Ako je Gajtner glavni tvorac spasavanja Volstrita, Obama je svojom pasivnošću omogućio republikansku nepopustljivost. Šajber piše kako je, uvek iznova, Obamina refleksna potreba za dvopartijskim dogovorom davala prednost republikancima. Šajbner primeđuje kako je „za Obamu ‘partijsko’ isto što i ‘parohijalno’ pa čak i ‘korumpirano’“, što je dovelo do „davanja ogromnih ustupaka pre nego što su pregovori o stimulansu čak i počeli“; da je Obamina potreba da bude prihvaćen bila „duboko pogrešna“ i da je, što je možda najgore, za razliku od Obaminog pristupa, „partijsko pokazivanje mišića možda najbolje za javni interes, budući da nema drugog načina da se usvoje zakoni.“
Obamin urođeni centrizam doveo ga je do toga da prihvati opsednutost budžetskim deficitom, koju su promovisali Gajtner i Piter Orzag (njegov šef Kancelarije za upravljanje i budžet i još jedan Rubinov štićenik), uprkos glasnim savetima Samersa i Kristine Romer da sada nije vreme za brigu o deficitu. Rezultat je da Obama nikad nije priznao da prvobitni stimulans nije bio dovoljno velik, što ga je ostavilo u bezizlaznoj situaciji kada je postalo jasno – što se desilo već u leto 2010, ako ne i ranije – da je zaista bio premali.
Najniža tačka, prema Šajbneru, bilo je Obamino nesposobno vođenje pregovora o produžetku Bušovih poreskih olakšica 2010. Njegov ekonomski tim, duboko zabrinut da je predsednik „nestao bez traga“ po tom pitanju, preuzeo je pregovore na sebe. Upravo su Gajtner i bivši Klintonov pomoćnik Džin Sperlin izborili ustupke od republikanaca u konačnom sporazumu, dok je Obama još uvek tražio kompromis. U tom periodu odustalo se i od bilo kakvog realnog pomaka po pitanju olakšanja duga za vlasnike nekretnina. Do kraja 2010, i Samers i Romer su frustrirani napustili Vašington.
Šajbnerova knjiga je, dakle, obeshrabrujuća priča o tome kako je Volstrit, vršeći uticaj na demokrate, uspeo da izbegne plaćanje bilo kakve odgovarajuće cene za haos koji je izazvao, da izbegne efikasnu ragulaciju, i kako Obama nije uspeo da se odupre nepopustljivim republikancima. Ali zašto su republikanci tako nepopustljivi? To je tema dveju nedavno objavljenih knjiga: Pity the Billionaire Tomasa Frenka i The Age of Austerity Tomasa Edsala.
Frenk se bavi, kako kaže, „nečim jedinstvenim u istoriji američkih društvenih pokreta; masovnim preobraćanjem na teoriju slobodnog tržišta kao odgovor na teška vremena“. To je zaista zanimljivo. Na koncu, tri decenije pre izbijanja finansijske krize, američkom politikom je sve više dominirala laissez-faire ideologija, verovanje da tržišta – a naročito finansijsko tržište – treba osloboditi svake stege. Zatim je nastupio neizbežni slom. Ali umesto da zahteva povratak na čvršću regulaciju, veliki deo američkog biračkog tela poverovao je kako je za krizu kriv preveliki državni intervencionizam, i ovi ljudi su se okupili oko političara koji misle da zarone još dublje upravo u onu politiku koja je prouzrokovala nevolju.
Kako se to dogodilo? Frenk za to krivi spasavanje banaka. Prateći Gajtnerovu strategiju – spasavanje bankara bez nametanja ikakvih uslova ili krivice – Obamina administracija ostavila je kod američkih građana ispravan utisak da se neko izvlači nekažnjeno. A desnica je pokazala da ume da iskoristi taj utisak. Čuvena govorancija Rika Santelija na kanalu CNBC u februaru 2009, koja je pokrenula pokret Tea Party, bila je usmerena protiv TARP-a, velikog paketa za pomoć bankama izglasanog u poslednjim danima Bušove administracije (iako većina birača veruje da je usvojen pod Obamom). Istina, Santeli je konkretno kritikovao mali delić TARP-a, planiranu pomoć za vlasnike nekretnina (pomoć koja se nikad nije materijalizovala), a ne mnogo veću pomoć bankama. Ali makar je nekoga okrivio, što je Obamina administracija odbijala da uradi.
I dok je Obama počeo, vrlo obazrivo, da spominje kako su neki bankari možda ipak nešto pogrešili, bilo je prekasno. Čitava republikanska partija i veliki deo birača naseli su na priču da je finansijsku krizu 2008. – krizu koja je usledila nakon četvorogodišnje dominacije krajnje desnice u Kongresu i osmogodišnje kontrole konzervativaca nad sve tri grane vlasti – izazvao… preveliki državni intervencionizam u pomagaju siromašnima, naročito onima koji nisu belci. Kako Frenk piše:
Vraćamo se na dežurnog, univerzalnog krivca: državu… Federalna vlast je naterala banke da daju specijalne kredite manjinskim dužnicima… i… čitava finansijska kriza bila je posledica državnog intervencionizma.
Tako se desnica postavila kao neprijatelj „Krupnog kapitala“, ne zato što je to kapital, nego zato što nije dovoljno kapitalistički. Nema boljeg dokaza za tu tvrdnju, kaže Frenk, od jednog članka iz 2009. u časopisu Forbes, autora Pola Rajana, pod naslovom „Dole krupni kapital“, gde on piše, „Sada je vreme da američki narod – inovatori i preduzetnici, mali privrednici… ustanu i zauzmu stav.“
Ali zašto se desnica pokazala toliko sposobnijom od Obame i kompanije da zgrabi i iskoristi povoljan trenutak? Već smo videli deo odgovora: demokrati kao takvi, a naročito Obama, bili su previše bliski Volstritu da bi se efikasno suprotstavili krizi koju je Volstrit izazvao. Frenk ukazuje na još jednu važnu činjenicu: u novom političkom okruženju, neznanje je zapravo prednost. Možda mislite da je hermetični intelektualni univerzum koji je desnica stvorila, svojevrsna alternativna stvarnost izolovana od bilo kakvih dokaza koji bi mogli da opovrgnu veru u čudesa slobodnog tržišta i grehe državne intervencije, mogao da naškodi republikanskoj stranci. Međutim, u političkom smislu, taj univerzum obezbedio je republikancima jedinstvo i sigurnost tamo gde su demokrati bili slabi i podeljeni.
Ali odakle potiče to republikansko jedinstvo? Frenk to ne objašnjava, ali je jedna prilično dobra teorija izložena u knjizi The Age of Austerity Tomasa Edsala. Čudno je, međutim, što ovo nije teorija kojoj Edsal posvećuje najviše pažnje.
Edsalova teza, izložena na početku knjige, jeste da je za naše nove političke borbe odgovorna nemaština, da smo ušli u novo razdoblje nemilosrdne politike jer posustala privreda i rastući budžetski deficit onemogućuju istovremeno zadovoljenje političkih potreba obeju partija:
Dve velike političke partije bore se na smrt da zaštite pogodnosti i dobra koja idu njihovim bazama, i svaka pokušava da preuzme resurse one druge. Čeka nas krvoločna budućnost.
Ali većina dokaza koje Edsal izvodi za ovu tezu ukazuje na posledice ekonomske krize – koja uopšte nije kriza nemaštine, već kriza loše finansijske i makroekonomske politike. Zašto bi, tačno, morala da se vodi „borba na smrt“ oko resursa, kada bi američka privreda mogla, prema procenama Kongresne kancelarije za budžet, već sada da prizvodi dodatnih 900 milijardi dolara roba i usluga kada bi samo ponovo uposlila nezaposlene radnike i druge neiskorišćene resurse? Zašto mora da se vodi nemilosrdna borba oko budžeta kada američka vlada, i pored postojećeg velikog deficita, još uvek može da se zadužuje po najnižoj kamati u svojoj istoriji?
Istina je da je odricanje o kojem Edsal govori više rezultat nego što je uzrok naše goropadne politike. Depresirana ekonomija je velikim delom rezultat toga što su republikanci blokirali skoro svaku Obaminu inicijativu za zapošljavanje, odbijajući čak i da potvrde Obamine kandidate za upravni odbor Federalnih rezervi. (Piter Dajmond, nobelovac sa MIT-a, odbijen je jer nije dovoljno stručan.) Vodi se ogromna bitka oko deficita, ne zato što je deficit gorući problem, nego zato što su konzervativci otkrili deficitarnu histeriju kao zgodan način za napadanje socijalnih programa.
Odakle dolazi ova ozlojeđena politika? Edsal daje neke odgovore. Naime, on piše o Republikanskoj partiji koja nije radikalizovana borbom oko resursa – poreske stope za najbogatije su niže nego što su bile u prethodih nekoliko generacija – nego strahom od gubitka političke kontrole nad državom u previranju. Najzanimljiviji deo knjige je poglavlje pod pogrešnim naslovom „Ekonomija imigracije“. Ovo poglavlje ne govori mnogo o ekonomiji imigracije; ono, međutim, dokumentuje do koje mere imigranti i njihova deca doslovno menjaju oblik američkog biračkog tela.
Kako Edsal priznaje, ovo izmenjeno biračko telo je radikalizovalo Republikansku partiju. „Za konzervativno orijentisane belce“, piše on – a zar to nije sama definicija republikanske baze? – promena na manjinsko-većinsku naciju (tj. naciju u kojoj će manjine činiti većinu) dodatno će osnažiti već opšteprihvaćeni stav da programi za pomoć siromašnima poklanjaju njihove dolare manjinama, prvo crncima, a sada i „braon“ ljudima.
I to je upravo poruka Santelijevog mahnitog nastupa.
Republikanska partija bi mogla da odgovori na ove optužbe pokušavajući da se redefiniše kao ne isključivo belačka partija. Umesto toga, Edsal piše, odgovor je bio „kockanje da Republikanska partija može i dalje da pobeđuje kao partija belaca uprkos rastućoj snazi manjinskog glasa“. A to znači strategija radikalne, otvorene konfrontacije oko svega, od imigracione politike do poreza, i naravno, ekonomskog stimulansa, čiji će jedan deo biti isplaćen manjinama.
I gde je u svemu tome ona nada koja je toliko propagirana 2008? Iskreno, teško ju je videti. Predsednik Obama snosi za to deo odgovornosti; odlučio je da sluša pogrešne ljude, i verovatno propustio najbolju šansu da preokrene ekonomiju. (Da budemo sasvim jasni, to ne znači da bi Mit Romni bio bolji. Naprotiv, Romni je veoma posvećen lažnom republikanskom narativu o tome šta koči našu ekonomiju, i sva je prilika da će, ako pobedi, od loše situacije napraviti mnogo goru.) Ali na kraju, osnovni problem ne tiče se ličnosti ili individualnog rukovođenja, već države kao celine. Nešto je u Americi krenulo strahovito naopako, ne samo u ekonomiji, nego u njenoj sposobnosti da funkcioniše kao demokratska zemlja. I teško je videti kako će se, i kada, ta greška ispraviti.
Paul Krugman, Robin Wells, NYRB, 12.07.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.07.2012.