olistala grančica ispred napuštene zgrade
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Parničenje sa Vučićem moglo bi da postane unosan posao. Eno ga Boško Obradović je u prvostepenoj presudi dobio 200.000 dinara. Prvi predsednik na čiju je štetu presuđeno prvi put. Možda ne i poslednji, tužio ga je i Rade Panić za uvredu i iznošenje laži. Pre nego što je potegao tužbu, Panić je izazvao tuženog, da ako sme, izađe na javni TV dvoboj i dokaže ono što je rekao.

Izazvani nije smeo da izađe, nije smatrao da bilo šta mora da dokazuje. Sve što govori, to je konačno, nešto kao presuda u kadiluku. Nije se odazvao ni pozivu sutkinje Aleksandre Čulin Vujić, da iznese svoje građansko viđenje pojmova „lopov“ i „fašista“ kojim je sa najvišeg mesta u državi – Pinka, oslikao rečenog Boška.

Sud je, kako se to u narodu kaže, odrapio tuženog za sumu kojom se, naravno, ne plaća pravo na vređanje, nego bar deo nematerijalne štete koja je učinjena Bošku Obradoviću. Hoće li, poučen sudskim aktom koji ga ni po čemu ne izdvaja od ostalih građana, tuženi prestati da vređa ljude koji mu nisu po volji?

Naravno da neće. To je već inercija nastala iz uverenja o apsolutnoj moći, koja se duguje poslušnosti, mrtvilu i atrofiji svih grana vlasti. Iskazivanje vladarskog apsoluta nastaje kao posledica izuzimanja sebe od svakog zakona, i u toj opasnoj relaciji ne postoji osećanje odgovornosti. Onaj koji čini seriju prekršaja i ozbiljnih dela protiv ustava, sve što je najgore iz takvog učinka rasipnički projektuje na druge.

Iz takve filozofije vladanja potpuno slobodno se razvilo zagađivanje javnog prostora. Čovek koji je osuđen za uvrede nije samo deo ambijenta u kome se infekcija slobodno širi, nego i njen neosporni junak. Njegovi omiljeni uzvici, koji ga uzdižu pred sobom i podaničkom ruljom, jesu negacija svake državničke poze. On govori: bednici, lopovi, pljačkaši, sram vas bilo, sve ste ukrali ovom narodu, Đilas je opljačkao 619 miliona evra. Ne bojim se ja vas, zato i ovako slobodno govorim, i uvek ću da vam kažem sve što mislim o vama, bednici jedni!

Da li je sve ovo za tužbu? Recimo, za pojedinačno ili masovno vređanje, unošenje nespokoja i duševnog nemira, masovno osećanje niže vrednosti, saznanje da se ne može ljudski opstati u socijalnoj zajednici koju odvratnim verbalnim opštenjem razaraju najviši činovnici, a najviše prvi među njima.

Verovatno nije, ili nije baš sve. Ali, mnogo je ljudi koje je građanin AV lično uvredio, ponizio ili javno potcenio, pa bi oni mogli da pročitaju presudu Aleksandre Čulin Vujić, koja je istinska literatura u svom delikatnom žanru.

Odmah po saznanju da je Vučić izgubio parnicu, pojavile su se različite verzije tumačenja prvostepene presude, uz neizbežne teorije zavere. Ideju o zaveri valja odmah odbaciti, niko iz vlasti nije u stanju da tako nešto smisli. Po njoj (zaveri) to je dirigovana presuda, koja bi bila važan indikator o nezavisnosti pravosudne grane vlasti, budući da predsednik nije amnestiran za svoje brljotine.

Ali, tako bi zaverenici priznali da je brljotina bilo, i da je nepogrešivost totema dovedena u pitanje. Pre će biti da su pojedinci zaduženi da brane Vladaoca od njega samog, pokušali da iskoriste okolnost da je sutkinja donela neočekivanu presudu, i tako dokazivali odsustvo pritiska na sudije.

Njih je presuda zaprepastila, i sada saniraju sve što je moguće od nanete štete. Kult bi morao da bude nedodirljiv, a ipak nije. A to bi moglo da znači opadanje pozlate i maltera, i njegovo brzo urušavanje.

Sutkinja je presudila po zakonu i po svojoj savesti. U ovakvoj Srbiji za tako nešto potrebna je prilična doza hrabrosti. To je možda izuzetak koji će režim ugasiti teškim pritiscima i napadima na ličnost Aleksandre Čulin Vujić. Posebno ako se oceni da se ona otrgla od zadatih kanona o neprikosnovenosti vladara.

Ili se možda događa nešto mnogo bolje: etički bunt slobodnih ljudi u pravosuđu, na primer, koji više ne pristaju na ponižavajući diktat, pa šta im bude.

Svemu ovome se nazire kraj, a na samom koncu valjaće nam bar nekoliko časnih sudija.

Peščanik.net, 15.01.2021.

Srodni link: Vesna Rakić Vodinelić – Presuda koja bi morala postati sudski precedent


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)