srce nacrtano na drvetu
Foto: Arta Merk Kostić

To je, na prvi pogled, jedna dobro obrazložena presuda, onakva kakva se očekuje od savesnog sudije u parnici radi naknade nematerijalne štete. Naizgled, obična presuda po građanskoj tužbi jednog političara protiv drugog zbog povrede prava ličnosti jednog od njih, tužioca u ovoj parnici.

U njoj je, međutim, veoma neobično to što je tuženi predsednik Republike Aleksandar Vučić u zemlji Srbiji osuđen da tužiocu Bošku Obradoviću isplati 200.000 dinara naknade štete (od milion dinara, koliko je tužilac zahtevao).

Ovo je prvostepena presuda. Da li će postati pravnosnažna, zavisi od toga hoće li se neka od parničnih stranaka žaliti, a žaliti se mogu obe, tuženi zato što je osuđen, a tužilac zato što njegov tužbeni zahtev nije usvojen u celosti, već delimično tj. za manji iznos. Razume se, ako se ko bude žalio, pravnosnažnost će zavisiti presudno od toga kako će Apelacioni sud u Beogradu ovu presudu oceniti.

Neću kršiti nepisano pravilo o tome da nepravnosnažne presude ne treba komentarisati, izuzev ako su očigledno suprotne zakonu, očigledno nepravedne prema jednoj od stranaka usled kršenja procesnih pravila ili ako očigledno odstupaju od dosadašnje sudske prakse. Samo u ovom trećem slučaju postoji jedno važno i, po mom sudu, ispravno odstupanje. Ali, ni u tom delu neću presudu komentarisati, samo ću prikazati postojeće stanje stvari i izneti svoje zaključke o njemu.

1. Obaveza trpljenja i uzajamnost podjednakog trpljenja

Prvo što pobuđuje pažnju u ovom sporu jesu svojstva ličnosti obeju parničnih stranaka. Oni su političari, obojica dobro poznate javne ličnosti, tuženi je pritom i državni funkcioner.

Već je poznat, ne samo pravničkoj javnosti, član 8. Zakona o javnom informisanju i medijima, koji glasi:

„Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.“

U vreme kad se povreda desila i kad je nastala šteta po tužioca (početak 2019. godine) obe stranke su bile izabrani javni funkcioneri, tužilac narodni poslanik, tuženi predsednik Republike. Nisu li obojica dužni da trpe „iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose“ na rezultate njihovog rada ili na politiku koju sprovode, a koji stoje u vezi sa obavljanjem njihovog rada? Sud je u presudi odredio šta smatra dopuštenom granicom trpljenja, a šta prekoračenjem te granice, zasnivajući svoj stav da je u pitanju ne kritičko mišljenje, već uvreda.

Tuženi u ovoj parnici je u jednoj televizijskoj emisiji na TV „Pink“ za tužioca rekao da je „lopov“ za koga je čudo što nije osuđen i da je „fašista“. Da li je tuženi u ovoj parnici izrekao „kritičko mišljenje“ o rezultatima rada tužioca, kao narodnog poslanika? Očigledno je da nije. Da li je govorio o rezultatima rada tužioca, kao narodnog poslanika? Da li je govorio o politici tužioca, koja stoji u vezi sa njegovom funkcijom narodnog poslanika? Takođe je očigledno da nije. Samo u navedenim granicama postoji obaveza trpljenja, preko njih ne, očigledno je bio stav suda, koji nije izrično iskazan. Granice obaveze trpljenja tužioca, tuženi je prekoračio.

Pa šta je onda govorio tužilac i da li to što je govorio zaslužuje osudu? On je ovim svojim rečima izvršio građanskopravni delikt povrede prava ličnosti tužioca, a za to mu, kao sankcija sleduje obaveza naknade nematerijalne štete, na osnovu čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima, koji glasi:

„(1) Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

(2) Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.“ (Italic, VRV)

U čemu se sastoje pretrpljeni psihički bolovi u konkretnom slučaju, sud je izveo dokaz saslušanjem tužioca kao stranke, što je uobičajeno dokazno sredstvo u ovakvim parnicama. Zaključio je iz tog iskaza i da postoji povreda časti i ugleda tužioca i da je tužilac usled toga trpeo duševnu bol. Ništa neobično. Kad je odlučivao o visini naknade štete u ovom slučaju sud je primenio uobičajene standarde o značaju povrede i cilju naknade, uspostavljajući balans između visine naknade i njene društvene svrhe. Baš onako kako piše u Zakonu.

Apstraktno posmatrano – ništa neobično. Ali sve zajedno, ne baš tako obično, s obzirom na svojstva tuženog i s obzirom na dosadašnju praksu sudova u tretiranju ovog tuženog u parnicama radi naknade štete zbog povrede nečije časti i nečijeg ugleda.

Da li su obe parnične stranke, tužilac, kao i tuženi dužni da podjednako trpe iznošenje „kritičkih mišljenja“? U ovoj presudi ništa nije napisano o tome. Izuzev što je opisano da se tuženi branio time da tužilac kao javna ličnost i izabrani funkcioner ima obavezu da trpi to „kritičko mišljenje“ tuženog, a sud ocenio da obaveza trpljenja ima svoje granice koje je tuženi prekoračio. Koliko mi je poznato, u našoj sudskoj praksi nema izričitog stava o tome da li su obe stranke, ako su javni funkcioneri, dužne da u međusobnom javnom dijalogu trpe podjednako, bez obzira na njihovo (konkretno pravno i faktičko) svojstvo u državnoj hijerarhiji.

Ali, ima nečeg drugog u praksi Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), o čemu bi valjalo da se sudije Srbije obaveste i pažljivo razmisle. U nekoliko presuda (npr. Nilsen and Johnsen protiv Norveške, Otegi Mondragon protiv Španije, u § 54; Fuentes Bobo protiv Španije, u § 46; Reznik protiv Rusije, u § 44) konstatovano je da je neophodno, pri proceni balansa između stranaka, imati u vidu da li je uvredljiva izjava učinjena usmeno, a onda o njoj izvešteno u medijima i da li je takva izjava data na konferenciji za medije koja je direktno prenošena ili je izrečena u direktnom televizijskom odnosno radijskom programu. Ako je bilo tako, onda onaj čiji su čast i ugled povređeni nema mogućnosti da na vreme zatraži i da dobije ispravku, niti da pošalje svoj odgovor, ili demanti, niti pre objavljivanja izjave, niti naknadno, ali u primerenom vremenu. Dakle na to da li su oba političara u sporu dužna da trpe podjednako, ima uticaja način na koji je izjava dospela do javnosti, kao i medij putem koga je to učinjeno.

U srpskom društvu monopol na eksploataciju medija sa nacionalnom frekvencijom ima Srpska napredna stranka (SNS) i njen predsednik, koji je ujedno predsednik Republike. On naročito ima prilike i mogućnosti da javno i neposredno vređa svoje političke protivnike, kao i ostale koji se usprotive bilo njemu, bilo SNS – kao niko drugi u ovoj zemlji. Srazmerno tom faktičkom monopolu, protivnom zakonima i Ustavu, morao bi da trpi mnogo više nego njegovi protivnici.

A, nije trpeo, niti trpi, sve do donošenja ove prvostepene presude. Zbog toga je presuda tako važna, jer se njome ne pruža samo satisfakcija povređenom tužiocu, nego se čini važan korak ka vladavini prava. Kome, pravu, bi morali biti potčinjeni svi, uključujući naročito predsednika Republike.

2. Prekoračivanje ovlašćenja

Ovaj tuženi, aktuelni predsednik Republike ne poštuje svoja ovlašćenja koja su određena Ustavom i zakonima. Postao je običaj, ni na čemu utemeljen, da ih prekoračuje i da se javnost Srbije tome s vremenom sve više prilagođava. No, ni taj običaj kao da više nije dovoljan. Postoje odredi, čak i u Skupštini, dakle u sâmom legislativnom telu, koji služe divinizaciji predsednika i istovremeno vređanju njegovih protivnika, uključujući tu i profesionalne medije, sve do satanizacije.

Sud se u konkretnoj parnici nije eksplicitno ovim pitanjem bavio, ali je osudom tuženog pokazao da poštuje ustavne i zakonske granice tih ovlašćenja i da je spreman da osudi predsednika Republike kad ih prekorači.

Pravne granice ovlašćenja predsednika Republike postavljene su samim Ustavom u čl. 112. koji se odnosi na nadležnosti ovog državnog organa:

„Predsednik Republike:

1. predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu,

2. ukazom proglašava zakone, u skladu s Ustavom,

3. predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista,

4. predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom,

5. postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade,

6. prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika,

7. daje pomilovanja i odlikovanja,

8. vrši i druge poslove određene Ustavom.

Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.“

Predsednik Republike – moramo to shvatiti – niti je „šef“ predsednice Vlade, niti je „Vrhovni komandant“ ministra Vulina, niti je izabran da promoviše poligraf, niti da sudi i presuđuje u slučaju Jovanjica, kao ni u bilo kom drugom tužilačkom ili sudskom postupku, niti je ičim ovlašćen da vređa bilo kog građanina Srbije. Ovlašćen je, pored onog što može kao funkcioner, da, kao svaki drugi građanin, izražava kritičko mišljenje o radu izabranih ili imenovanih funkcionera, u meri u kojoj je taj rad (ili nerad) vezan za vršenje njihove funkcije i sprovođenje politike u oblasti za koju su zaduženi. Ova ovlašćenja, međutim, gotovo da ne vrši. Zato što su svi na takvim funkcijama ili njegovi ili u koaliciji sa njegovim. Ali je izuzetno ažuran u vršenju onog što nisu njegova ovlašćenja, a to su „kritička mišljenja“, tj. uvrede javnih ličnosti i građana/građanki koji legitimno i legalno kritikuju bilo prekoračenje njegovih ustavnih i zakonskih ovlašćenja, bilo način na koji vrši ono što jeste njegovo ovlašćenje. Što je, po zakonu, dužan da trpi.

Sutkinja koja je ovu presudu donela u ime Prvog osnovnog suda u Beogradu Aleksandra Čulin Vujić sve ovo je shvatila. Budući da je tuženi predsednik Republike prekoračio granice obaveze trpljenja tužioca, tretirala ga je kao bilo kog drugog građanina Srbije. Onako kako treba po zakonu, a ne po prihvaćenim totemskim običajima divinizacije njega, a satanizacije drugih i drugačijih. Pred zakonom su svi jednaki, nije to, u ovoj parnici, za taj sud i tu sutkinju bilo tek prazna parola.

3. Predsednički imunitet

U ovoj parnici, sudeći po obrazloženju presude, tuženi se nije pozvao na svoj imunitet, te se sud eventualnim imunitetom tuženog u jednoj građanskoj parnici, nije ni bavio. Međutim, tim imunitetom, iako se ni u jednoj ranijoj parnici tuženi predsednik Republike nije na njega pozvao, bavile su se sudije i sudovi. Sve do ove presude.

U jednom ranije vođenom parničnom postupku (koji mi je poznat), nije došlo do meritorne odluke, tj. do presude. Tužba za naknadu nematerijalne štete zbog povreda časti i ugleda, a koju je protiv predsednika Republike podneo jedan opozicioni političar, odbačena je, a da nije ni dostavljena tuženom, iako se tuženi odrekao imuniteta, doduše putem medija, niti je Narodna skupština „uspostavila“ imunitet. Jednostavno, sud je uspostavio imunitet tuženom predsedniku, baš kao da je u pitanju poslovno nesposobno lice, ponašajući se više kao staralac nego kao sud.

Imunitet predsednika Republike isti je kao imunitet narodnog poslanika, ni više, ni manje.

Stoga, predsednik uživa imunitet u onome za šta je po Ustavu nadležan. Ni iz jedne od njegovih nadležnosti ne može se izvesti pravo da bilo kom građaninu Republike Srbije upućuje uvrede, vređa dostojanstvo ličnosti ili povređuje druga prava ličnosti i da za izjave, radnje i mišljenja, izvan ustavnih nadležnosti može uživati imunitet. Razlog uspostavljanja imuniteta javnim funkcionerima jeste pravo da svoje nadležnosti vrše onako kako im Ustav i zakoni nalažu, dakle slobodni od pritisaka drugih funkcionera ili javnosti. Kad predsednik Republike iziđe iz svojih nadležnosti i daje izjave ili mišljenja koja su izvan tih nadležnosti, niti uživa imunitet, niti ima opravdanog razloga da ga uživa.

Nadalje, imunitet predsednika, isto kao poslanika je vezan za krivični i druge kaznene postupke. Protiv predsednika Republike koji se nije pozvao na imunitet može se, bez odobrenja Narodne skupštine, voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora. I obrnuto: predsednik Republike koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora bez odobrenja Narodne skupštine. „Drugi postupak“ koji se u referentnim odredbama pominje, može biti samo prekršajni postupak, jer se u njemu može izreći kazna zatvora. U parničnom postupku koji je pokrenut parničnom tužbom ni jednoj stranci – ni tužiocu, ni tuženom koji je predsednik Republike ne može se izreći kazna zatvora.

Imunitet predsednika Republike je, poput imuniteta narodnog poslanika ograničen u dva okvira: funkcionalnom – jer se odnosi samo na one izjave i radnje koje izvrši u okviru svojih nadležnosti i krivičnopravnom – jer obuhvata samo one radnje za koje se može izreći kazna zatvora. U parničnom postupku, predsednik Republike kao parnična stranka, nezavisno od toga da li je tužilac ili tuženi, ne uživa imunitet i nema smetnji da se postupak prema njemu vodi kao prema svakom drugom građaninu Srbije.

Osim Ustava i zakona, na ograničeni imunitet svakog funkcionera kad je u pitanju parnični postupak, upućuje zdrav razum. Kad bi se imunitet shvatio apsolutno, kao što ga je shvatio sud u toj ranije vođenoj parnici, svaka tužba za, na primer, razvod braka narodnog poslanika, premijera, predsednika Republike, bilo kog ministra/ministarke, morala bi biti odbačena. A nije ni jedna. Iako je razvoda brakova bilo. E, pa i postupak za razvod braka, kao i postupak za naknadu štete zbog povrede prava ličnosti su građanski parnični postupci. U njima imuniteta nema. Niti ima razloga da ga bude.

Imunitetom se, kao što je već napisano, sud u ovoj parnici nije bavio, jer se tuženi nije pozivao na imunitet. Sud nije ni pokušao da zaštiti tuženog predsednika od njega samog. Samo je sudio po zakonu.

Peščanik.net, 14.01.2021.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Nekoliko časnih sudija


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)